Дођи, Душе Свети, повијајући (или не повијајући) траве,
показујући се (или не) над главом пламеним језичком,
кад су сенокоси или кад трактор излази на угарење,
у долини лескових гајева или кад снегови
притисну богаљасте јеле Sijera Nevade.
Човек сам само, и потребни су ми видљиви знаци,
брзо се замарам грађењем степеница апстракције.
Често сам се молио, сам знаш, да кип у цркви
дигне руку за мене, један једини пут.
Али разумем да знаци могу да буду само људски.
Стога пробуди једног човека, ма где на земљи
(не мене, јер ипак знам шта је пристојност)
и допусти да гледајући њега могу да се дивим Теби.
Беркли, 1961.
Нема коментара:
Постави коментар