Безбројне зиме пребродив,
Дана из солстиција се сећам ја,
Сваки је био непоновљив
А понављало се, опет, без краја.
И читав низ се из те масе
Саставио мало по мало,
Низ јединствених дана, када се
Чинило сваком - време је стало.
Сећам се свих, без изузетка:
Ближила се зима врхунцу,
Путеви мокри, капље са стреха,
И леденица се греје на сунцу.
Они чија срца, као у сну, горе
Живље се једном другом дају,
И светле на дрвећу, високо, горе
Кућице за чворке у влажном сјају.
Полупоспане казаљке круже
По бројчанику уз мучни дрхтај,
Дан траје од века дуже
И не свршава се загрљај.
1959.
Нема коментара:
Постави коментар