Љубљена - грозно! Кад љуби поета,
Бог се заљубљује, непојамна сила,
И хаос опет васкрсне на свету
Као у време прадавних фосила.
Очи му тонама маглина се влаже.
Затрпан. Тако, као мамут неки.
Испао из моде. Он зна - не помаже:
Прошло је време, на вјекова вјеки.
Види како свадбе на све стране славе,
Како се банчи и како се трезни.
Како жабокречну ону икру праве
И још је зову кавијаром пресним.
И како живот, као гоблен Вато,
У табакеру знају да затворе,
И свете се њему, можда само зато
Што је ту - где хуле и гадости творе.
Где лаже и кади смешећи се комфор,
И где се тару трутови и пузе,
Он ће вашу сестру, ко бахантку с амфора
Да дигне са земље и на силу узме.
И топљење Анда излиће у целов,
И степско јутро под окриљем жара
Распаљених звезда, када ноћ по селу
Са блејањем белим збуњено тумара.
И свим што јаруге дишу одвајкада,
Свемогућом тмином ботаничког блага,
Тифусном ће тугом песник да окади
И хаосом крша шикару раздрага.
Нема коментара:
Постави коментар