Леп је људски ум и непобедив.
Ни решетке, ни жица, ни давање књига да се самељу,
Ни осуда на прогонство ништа не могу против њега.
Он у језику установљује опште идеје
И води нам руку, те великим словима пишемо
Истина и Правда, а малим лаж и кривда.
Он изнад онога што јесте уздиже оно што треба да буде,
Непријатељ очајања, пријатељ наде.
Он не зна Грка ни Јеврејина, роба ни господара,
На управу дајући нам заједничко домаћинство света.
Он из прљаве вреве мучених израза
Спасава реченице строге и јасне.
Он нам говори да је све стално ново под сунцем,
Отвара отврдлу руку онога што је већ било.
Лепа и врло млада је Фило-Софија,
И њена савезница поезија у служби Добра.
Природа је једва јуче прослављала њихово рођење,
Вест о томе планинама су донели једнорог и ехо.
Славно ће бити њихово пријатељство, њихово време нема граница.
Њихови непријатељи осудили су себе на уништење.
Беркли, 1968.
Нема коментара:
Постави коментар