Три месеца је отад
Како су мећаве прве
На наш незаштићен сад
Нашле да се острве.
Израчунах брзо у мислима:
Скрићу се, ко затвореник,
И зимским стиховима
Испунићу пролећни зборник.
Ал` затрпаше ме ситнице,
Ко брдо, ко снежни сметови,
И зима - мимо моје рачунице -
Напола већ отплови.
Сад схватам њен знак
и зашто у време снегопада
- Бушећи пахуљама мрак -
Гледаше мој дом из сада.
Шапутале су ми: "Пожури!"
Њене од студи беле усне.
А ја у оловке зурих
И збијах шале неукусне.
Док сам над столом свинут
Оклево ко јутра лена
Зима дође и мину
Ко несхватљива опомена.
Нема коментара:
Постави коментар