Година она! Како често -
"Издвој се!" шаптала ми, тричава.
А нова стекла себи место
Божићним Дикенсовим причама.
"Мани све!" - шапће са горчином.
И топломер се сунцем заложи,
Па тако засу све стрихнином
Да се с цијаном опет таложи.
И њена зора, рука спора
И лење власи с плавих долова
Спокојство купе одозгора,
Филозофски, од птица, с кровова.
Стиже нам она, леже зраком
Са тротоара, снежних наноса,
Помамна, дрска, виче јако,
Тражи да пије, страшно несносна.
Заборавља се. У свом лету
Уличном буком се испречила:
Где је та туга коју свету
Белина снега није лечила!
Нема коментара:
Постави коментар