Од трена кад у кући са ниским стрехама
Доктор из града пресече ми пупак,
А бујаху у баштама репух и лобода,
Гнезда са белом плесни прошаране крушке,
Нађох се у рукама људи. Могли су да придаве
Мој први крик, да стисну великом руком
Грло што беспомоћно буђаше њихову нежност.
Од њих преузех имена птица и плодова,
У њиховој остах земљи, не превише дивљој,
Не превише зиратној, с ливадом, орним пољем
И водом на дну чуна у честару иза шупе.
Њихове науке нашле су додуше границу
У мени самом, а моја воља беше тамна,
Мало послушна мојим ил њиховим намерама.
Други које сам знао можда само по имену
Ступали су у мене, и ја, пренеражен,
Слушао сам у себи шкрипаве одаје
У које се вири кроз рупицу кључа.
А ништа ми не значаху Кажмјеж ни Хрехори,
Ни Емилија нити Маргарета.
Ал сваку њихову ману и сваку наказност
Морадох сам да понављам. То ме понижаваше,
Да готов бех да вичем: Ви, одговорни, то због вас не могу
Да будем какав хоћу, већ само оно што сам.
Сунце падаше у књизи на грех провидни,
И често док хучи у травама поподне,
Замишљао сам двоје што мојом кривицом,
Ено, газе осу под рајском јабуком.
Монжерон, 1957.
Нема коментара:
Постави коментар