Чувар далековода у пустињи?
Једнолична екипа тврђаве од песка?
Ма ко да је. Видео је у освит наборане горе
Што се хране љубичастом бојом, узимају течно руменило,
Док се не би дизале огромне, у наранџастом светлу.
Дан за даном. И није ни опазио, година за годином.
За кога је, мишљаше, та велелепност? За мене једнога?
А трајаће ипак и кад ја нестанем.
Ако сам ја човечанство, да ли је она и без мене она?
И знао је да не вреди викати, јер нико од њих њега неће спасити.
1975.
Нема коментара:
Постави коментар