Ујутру ноћно цвеће спи,
Макар га залиле олује,
Ма излио на њ ведро ти.
У ушима му звуци зује
Оног што тридесет већ лета
Телефон бруји преко света.
Тако и леја, обузета
Сновима ноћним, мирно спава.
Нестаје зачас ружна јава
Увек из успомене цвета.
Јер земља не зна шта је смеће,
Чистоту дивну свему пружа
Мирисни овај дах што тече
Из вазе са десетак ружа.
А кад се обест ноћна смири
И мине славље свеколико,
Остану опрани тањири,
И не сећа се ничег нико.
Нема коментара:
Постави коментар