среда, 27. мај 2015.

МИХОЉСКО ЛЕТО - Десанка Максимовић

Михољско лето. Дани прохладни, бледи.
Узнемирих птице с тихих грана,
сенице, голубе, два стара гаврана,
усамљене врапце на некој грани.

Знаних и незнаних стабала дрвореди,
и погдекоја бреза самохрана, -
предео као из бајке дворана.
Али шта ми то вреди, шта ми вреди.

Могу шумети гране јасена, клена,
и трава може бити још зелена,
али шта ми то вреди, шта ми вреди.

Што ме боли, не може не болети,
стрепњи, сети могу ли одолети?
И шта ми све то вреди...

БУДНА КУЛА - Десанка Максимовић

Све се ређе пише писмо,
све чешће сећања беже,
све радије се рано леже, -
канда, сестро, већ остарисмо.

А још се ни наживели нисмо,
и све нам је канда теже
одлутати у јутро свеже,
а недавно младе бисмо.

Али има понеко огњиште
које године не униште,
будно као светиља кула.

Само одредити не могу
је ли оно дубоко у мозгу
или у шестом од чула...

ПАДОБРАНАЦ - Десанка Максимовић

Изнад свакодневних на земљи ствари
својих мисли нека врста сам пилота.
Око мене тишина и лепота,
воде ме непознати ми радари,

и спусте где они хоће, у ствари,
некад усред корова, усред драча,
крај равнодушника, крај исмевача,
крај оног који за небо не мари.

Паднем негде где се учиним странац,
као туђински слетео падобранац,
помало чудан, можда и опасан.

Заноси ветар моје падобране
на неповерљиве људе и стране -
али ја не доказујем ко сам и шта сам.

У АВИОНУ - Десанка Максимовић

Копенхаген. Са аеродрома,
војвођански пространог, полећем.
Облаци пода мном као бело цвеће.
За два, три часа стићи ћу до дома.
Сусед до мене два дебела тома
прстима и очима прелеће,
решава да чита, али му се неће,
висине зацело боји се сиромах.
Испод авиона драге земље лопта
наједном се у снену
измаглицу смота.
У будућност летимо замагљену.
Је ли ми у срцу, мислима јасније
него у  магли? - Чини ми се: није.
 

ШВЕДСКА - Десанка Максимовић

Гранит, вода и небо - земља Шведска.
На стени понеки вечности запис,
из пукотине поникао нарцис,
језерска се вода као крљушт љеска.

Модри видици препуни блеска,
стабла бреза исцртао црним лапис,
по стаблима четинара смоле капи.
Светлост, широк видик, ветар - земља Шведска.

Четинар, гранит, маховина, лишај,
борових иглица и светлости киша,
стазу изненада претрчи јелен.

Острвље, вода, небо - земља Шведска,
четинар, понека бреза, леска,
између шума простор брисан, зелен.

ПУТНИК - Десанка Максимовић

Био је ту пре пуних пола века.
Исто камење још стоји у плочнику,
зидина старих исту нађе слику -
низ временом изједначених опека.

Пустник се осврће ко да неког чека.
Сем мртвога јунака на споменику
ниједном да се обрадује лику,
нигде познатог да сретне човека.

Нема негдашњих уличних факина,
цвећарки, чистача, продаваца новина,
нема учитеља из Основне школе.

И оживљује мисао из младости:
умир домаћи, намерници, гости,
траје само камен и пучина доле...

СУСРЕТ - Десанка Максимовић

Сретам човека, види се није Словен,
није ни Кинез, није ни Јапанац,
али свакако непознат нам странац,
лик му као добротом благословен.

Волела бих знати како се зове
тај благошћу обасјан незнанац,
је ли му завичај раван или кланац,
је ли из неке тајге свету нове.

Промиче човек, људска загонетка,
не знам му краја, не знам прапочетка,
можда су му преци са афричких страна,

можда пећински сликари ирваса.
Промиче тајна ко тајна таласа,
ко сенка облака преко савана.

ПОСЛЕ ПОНОЋИ - Десанка Максимовић

Будна само ја ноћи на хрбату.
Спава бог светлости, сунце, и звуци,
сумњам да су будни и сами вуци,
вукодлак се дремљив крстова хвата.

Не чују се пси ни птица јата,
не шкрипе по стази парка облуци,
дрема фењер дирецима у руци,
уснули станари кућа, појата.

Спава у димњаку радознали дим,
и ветар уморан заспао са њим -
будна само ја у свој васиони.

Пијанац неки на плочнику спава,
недалеко хрчу Дунав и Сава.
Будна само ја у целој васиони.

НЕСАНИЦА - Десанка Максимовић

Сова несанице за нечим ноћас трага.
Сад је врх глечера, сад врх полутара,
све у круг око земаљскога шара,
стално се враћајућ до истога прага.

Застане и опет у круг совуљага
кроз гробља сећања напуштена, стара,
сумње буди, куле у зраку ствара,
у тешке мисли се отисне бестрага.

Све у ковитлац у коло из кола,
али увек стаје крај истог бола,
у тешких мисли заплива океане,

сад на земљи, сад у свету снова.
И опет вечно будна несна сова
застаје крај једне исте ране.

САН - Десанка Максимовић

Високо брдо, на њему алеја,
уместо цветова - пуна је опала,
рубина, оникса, зеленог кристала,
спушта се у дугу пећину без дна.

Проће неко време, месец, можда два,
и опет пећина, алеја кристала,
и као да сам је однекуд већ знала,
веже ме нешто за њу. Али не знам шта.

Као да се некад нешто у њој збило
од чега ме страх, а опет ми и мило,
привлачи ме као каква мутна тајна.

Је ли овај сан бивао сећање,
или загонетно неко обећање?
Или порука скамењена, сјајна?

ТИНУ УЈЕВИЋУ - Десанка Максимовић

Песниче, љубимче бога Световида,
ноћас пишеш песме, па су пуни сјаја
твоји прозори, зидови одаја,
као да месецу неко дворац зида.

Зидови око тебе су биљурни
у час кад ће процветати песма,
светли се и ореол твога несна,
људи сањају светлост кад бдиш ти.

Тине, створени од чуднога склада,
живота, умора, поезије, јада,
Весне си и Црнобога старога син.

Зашто не учини, Световиде боже,
да песник вечно млад остати може,
зашто дозволи да остари ТИН.

ИЗГУБЉЕНИ СТИХ - Десанка Максимовић

Изгубих стих у трави
и сад струк по струк биштем,
по ливади га иштем
између цврчака, мрави.

Затури ли се у глави,
густом обитавалишту,
не знам,
нема га да се јави.

Зацело га је на душак
испила летња суша
или потопиле кише.

Не могу га се
сетити више!

ЧОВЕКОЛИКА БИЉКА - Десанка Максимовић

Рађању својих стихова често се чудим.
Можда сам човеколика рођака биља
из врсте познатих јабука родиља -
са свим око себе везани су људи.

Свакога се пролећа воћњак пробуди,
јабуке сјаје од цветног изобиља
несвесне узрока цветању ни циља,
а мене оспу чежње, пролећне ћуди.

И радујем се и зачуђено питам
откуда ми сокова воћа ритам
у крви и у мозга вијугама.

Ускоро ће стати јабука да вене,
мутне песме вихор кидаће са мене.
И снег ће нам нападати по гранама.

ПЕСНИКОВ КАБИНЕТ - Десанка Максимовић

Као што се птице лети
сјате у густе забране,
тако и ја међу гране
из одаја излетим

у паркове, песничке кабинете,
у кутове разлистане
који ме рођачки бране
од радозналаца чете.

У мозгу сину дворане,
стих ми са дрвета кане,
отворе се широм чула.

Биће: с птицом сам у сродству,
јер волим дрвећа лепоту,
и мирис њиних лисних кула.

РУДНИК СЈАЈА - Десанка Максимовић

Исцрпе се рудник угља,
поток који злато тера,
сасеку стене мермера
и опусти многа ризница друга.

Охлади се љубав дуга,
стара поколеба вера,
посумња у златопера,
одбаци за бој полуга.

Само сан песника гори,
машта његова вихори,
стваралачка страст несита.

Само рудник тај не гасне:
песник и у часе касне,
и у сну, у њега хита.

РАДОЗНАЛИ ДУХ - Десанка Максимовић

Радознали, упорни Деникене,
који решаваш тамне загонетке,
прочитаваш по стењу записе ретке,
тумачиш речи библијске, маглене,

обузима радозналост и мене
кад наиђем муња записе ретке,
и у скамењеном листу видим летке
далеких векова или васељене.

Размишљам и ја, ноћу, дању,
какве су се мисли врзле кроз лобању
почаствовану у каквом музеју.

Из кога су вира мисли наших реке
неочекиване некад и далеке?
Чије их руке у наш мозак сеју?

ПЕСНИК - Десанка Максимовић

Песник нема рода, века ни порекла.
Као зрак он је: био, јест и биће.
Он је богова добро и откриће.
Он је одувек као брег и река.

Песник нема рода, порекла ни века.
Млад је и када му стотину је лета,
а стар и када му тек је двадесета.
Песник је као зрак, брег и река.

Он је миљеник богова самоће,
разуме га љубави бог господ
кад срце круни за собом ко просо,
пусте га да снева докле хоће.

Лудога му не ометају сна,
и не бране да бежи земљи с тла.

СТИХОВИ СОНЕТА - Десанка Максимовић

Стихови као куће по селима Бачке
ушорени се нишу и спокојни
и као војници давнашњих војни
стоје сврстани у чете пешачке.

А кад размакнеш запете и тачке,
размахнеш стихова редове двојне
и покидаш препоне све безбројне,
створе се простори као поља Бачке

кад зађеш кућама иза забата,
и песништва сине шкриња златна,
открију се богатства прикривена.

Стихови се отворе као шкољке,
дигну стег радости и измиле бољке,
и - засветлуца снова златна пена...

ВОЛЕЛА СЕ ДВА ВЕТРА - Десанка Максимовић

Волела се два ветра с две планине
као што се воле два сунца, два духа,
као што се воле два вида и два слуха,
или сјај сунца са сјајем месечине,

или с небесима ледене висине.
Грлили се изнад брда и пољана,
у лишћу грана и изнад бездана,
нису знали што од себе чине,

нити грлећ се које је од њих које,
ни умели да се размрсе, раздвоје -
као два пљуска и две грмљавине.

Кад се поломе о кршеве, о грање,
волели се тугом и сећањем -
два ветра са две далеке планине.

ПРВА ЉУБОМОРА - Десанка Максимовић

Био нечији малени син
дивљењем, љубављу обасут,
гнездо му био топли скут,
њему дат сваки трен и чин.

Ненадно ноћу у дом њин
сестрицу спусти месец жут
у најдражи дечаку кут, -
у нежни осмех материн,

на коме се дотле грејао он, -
осмех дотле само њему склон.
Животом први пут ојађен

љубомроно притрча уз скут
изненадним му бићем отргнут.
И у горки плач бризну на трен.

уторак, 26. мај 2015.

ГРОМ - Десанка Максимовић

Грмело је сву ноћ па удари гром,
трипут узаманце и преста,
а около буквик и јелова честа
и на брегу дашчани дом.

Младић ујутру пође околином
од места до места,
планини до на сами престо,
обузет слутњом злом:

да гром не удари у стари бор
где му је први љбавни разговор
заплетен у гране остао.

Нађе нетакнут до жбуна жбун и трн,
а бор, подеран барјак црн,
у модри простор се загледао.

НЕПОНОВЉИВ САН - Десанка Максимовић

То је било у сну, у
сутону једног снивања.

Марсел Пруст

Усних те међу древним боговима,
као да држиш још њихову веру,
око тебе Морана, Световид, Перун, -
сви небесници колико их има.

На анђеоски белим облацима
трпезе светле богова се стеру
у бескрај према Закарпатја смеру -
на гозби и ти са свим боговима.

Пред Световидом месечине пехар,
Перун диже купу за облака бехар, -
огањ у небеском царству недогледном.

Ти с чежњом гледаш богињу врх стола,
али у сну то ми не наноси бола.
Да ми је сан овај видети још једном!

ПОВРАТАК СА ИЗЛЕТА (ГРАДСКА СЦЕНА) - Десанка Максимовић

Пређе се дрвен мост, под њим река.
Играју се љубави два мала псета
украј усамљеног у пољу дрвета.
За завијутком призор те јунски чека:

стрињка златна од пута недалеко,
по њој гавран и врана чета,
мирис вечери на крилима ветра.
У лековитој тишини звона јека.

После мало стижеш у град, у пакао.
Неко обио банку, ту свет застао.
У зраку мирис смоле и дима.

Милиционар журно корача:
сударила се два возача,
и рањенога одвозе колима...

НЕСРЕЋНИК - Десанка Максимовић

Иде улицом насумице божји створ.
Тако иде пастир кад погуби стада.
Да бар птице запевају изненада,
да га бар чека негде људски разговор.

Иде. Прати га мисли суморан хор.
Тако се осећа чувар винограда
кад му га коњица погази града.
Срце му се стегло у Гордијев чвор.

Да бар пријатељ однекуд налети,
да му дође усурет какво дете.
Иде насумице, не диже капке очне.

Тако је просјаку кад га шиба ветар,
путнику кад у мочварни зађе честар
и у тресет тонути почне...

САМ САМЦИТ - Десанка Максимовић

Човек иде шумом по сувом смету.
Пада на тле лишће мирно, без грча,
пуни се мутним облаком неба срча,
не чују се крила ни цвркут на дрвету.

Човек тоне у необјашњиву сету.
Срце му куца ко растужен цврчак
на огњишту, крај запретаног лча.
Бојазан и немир у њему се плету.

Мисли: нико није на земљи осто,
помрли су Микеланђело и Толстој,
Пушкин и Софокле, и Бајрон и Тацит.

Отишла су драга бића домаћа,
затрла се племена ко шуме храшћа.
И шта ће сад на земљи он, сам самцит.

ТИСУЋУ СТАБАЛА А ОН ЈЕДАН - Десанка Максимовић

Тисућу стабала, а он један свега
хода кроз шуме древни храм,
и мада један, не осећа се сам -
блиска су му та бића око њега.

Пролази крај јела густог збега,
миришу иглице, смола, сухи чам,
лицем му склизне с грана росе грам,
с душе слети ноћне море стега.

Крв зажубори и листају плућа,
свих тих бића зелена тисућа
блиска му је као људски створ.

Живот му постаје лак и јасан,
води са шумом сад нем, сада гласан,
дрвећу само схватљив, разговор.

МРТВА ПРИРОДА (КРЕДА) - Десанка Максимовић

У дворишту измаглица и сета.
Опустео тор, качињак и кочак,
не дотиче их се ни поглед олак,
нису никоме брига ни девета.

Ветар нанео листа смет до смета.
Таљиге кисн конаку надомак,
пала им руда, поспадао точак
и истрла се боја са дрвета.

Све се руши: плотови и седала,
и широм зјапи опустела штала -
нема коња да с пута уморан дође.

Нема птица шумских и домаћих,
једино ћеш можда врану коју наћи.
Све је заборав и све старо гвожђе.

РАЗРУШЕНА ЦРКВА - Десанка Максимовић

Разрушена црква после рата,
још понешто се сломи сваког часа,
сад падне икона са иконостаса,
сад се одвале на паперти врата.

Нема верника. Нико се не прихвата
да оправи одежде апостола,
да им освежи блесак ореола,
да окречи зидове забата.

Само сјесени пред црквом стара липа
потамнеле иконе листом засипа
и на њима опет засија позлата.

И припитомљене три, четири срне
кад зима планину снегом заогрне,
уђу да се загреју цркви иза врата.

ЛИВАДСКО ЧУДО - Десанка Максимовић

Доста је ливади мало кише
(као човеку жељена реч)
па да се заметне семе и млеч,
да цвеће на мед замирише.

Један пљусак и ништа више
да љутић постане жута глеђ,
да траве утоле врелу жеђ,
да сунцокрет боре збрише,

и да прогледају драгољуби,
да се с пркосом пркос пољуби
и у светиљку створи дивизма,

да се ладолеж насмеје грохотом,
бршљан да се загрли с плотом
и кукац кукцу да љубав призна...

СМРТ У ШУМИ - Десанка Максимовић

Лежи у трави угинуло живинче,
можда веверица, можда дивље маче.
Смрт га се можда одвано дотаче,
па не хаје више за шуму, за ветра приче,

за биљку која у близини ниче.
Видим крај њега бројне нападаче,
хватају да га убого докрајче.
Бедно живинче!

И оно на свет овај родило се
да га сад мрави и црви разносе,
да дели и оно судбину човека.

Падају по њему листови и гране
да га по обичају шумском сахране.
Тужи за њим неки ветар издалека...

 

ИСТОЧЊАК - Десанка Максимовић

Овуда је јутрос минуо источњак,
разгрнуо стотине лисних недара,
распалио у реци прегршти жара,
поскидао са грана паучји свлак,

пробудио још дремован шумски зрак,
видика вратнице стао да отвара,
срушио димњак мравињака стара,
завирио у сваки таме буџак.

Сад мрави крпе своје пирамиде,
лишћу сад образи од хладноће бриде,
искачу опет из дупљи веверице.

Тако сваког дана седа на тројку
и јури у други видик по девојку,
газећи све пред собом немилице.

ЛИСНА ЗЛАТНА КИША - Десанка Максимовић

Прегрштима пљушти на земљу лист
успламтео, тропрст, шестопрст,
налик на месец, на златан крст,
као са сунца да пада - чист.

Само трен погледу на дохват,
претворен у вихор и у сјај
стоји преда мном завичај.
И не знам хоће ли потрајати сат

овај у шуми рудокоп,
овај ветром ношен златан сноп.
Сутра ће забран осванут црн.

Кренуће маглом низ пут стрм
високи јаблан, згурени грм
и беспомоћан слепац трн.

У ЗЛАТУ ЈЕСЕНИ - Десанка Максимовић

У парку чије лишће нагло вене,
затрпана сметом меди, бакра, злата
листак по листак са тугом посматрам
све их ветар наноси на мене.

Ево лиске брезе још јуче зелене,
сад пара бакра просјаку је дата,
ено клена  у долами од броката -
и све ће опасти док се само прене.

Мисли су ми паучинасте, искидане,
гомилају се као смет испод гране.
Да ли се тако осећају и ласте

и косови и славуји и жуне
кад јесен лишће са дрвета здуне
и однесе у видик љубичасти?

ШУМСКИ ХРАМ - Десанка Максимовић

У дубокој шуми као у храму.
Позлата опалог лишћа светлуца
и мачују се димискије сунца
залутале у предубоку таму.

Ходам кроз шумске тишине осаму,
гавран један недалеко гегуца,
очи му као дијамантска пуцад, -
и он у неку утонуо чаму.

Идем, хтела бих шуми до олтара
где се мртва зверад под лишћем одмара,
где стражу чувају борови апостоли,

где сунце када кроз круна процеп продре
упали понеко кандиоце модро
и као кост засветли суварак голи.

РАСТАНАК С ЛЕТОМ - Десанка Максимовић

На последњем сунцу уживају гране.
јаблан се пут њега на прсте пење,
као драги камен пада кестење -
стабло прегршћу баца га на длане.

Слути птичје срце јесење дане,
предселидбено њино чује се врење.
Црне сузе роне зреле вење.
Мада је сунчано, слути се слана.

Потрају топлом зраку рамена
гране старога петопрста клена
и потајно танушна пати бреза

што ће без иједног остати дуката:
ветар ће јој га стргнути с врата.
Парк подилази прва јесења језа.

ПАУЦИ - Десанка Максимовић

Човек, вероватно песник, шета.
Лево планина шумовита,
жбуњем повешана паучине сита,
танушна ужад и решета.

Месец август пред крај лета.
Црних мрава цела свита
запослено некуд хита.
Паук крсташ вреба из свог сплета.

Човек шета, песник вероватно.
Десно му обала мора, стрма,
вода као паучје мреже срма.

Нише се на ветру као клатно
паучак неки изнад понора.
Стрепе над њим песник и гора.
 

КИШОБРАНИ - Десанка Максимовић

Пада пролећна киша рана.
Под њом гљиве белих печата
и гујињаче пуне злата -
шарени шатори кишобрана.

Наилазе са свих страна
светлуцавих млечњача јата
виша од свих за три спрата,
целом шумом тако непрестана.

Идем под својим црним штитом,
киша пљушти, ја слушам при том
поруку коју небо шапће:

Од кратког живота гљиве,
што од зоре до ноћи живе
животи људски трају краће.

ЗВОНА - Десанка Максимовић

Све јутро боговетно грлице грчу,
стрехе се њихових грленика пуне,
заглуши их свакичас кликтај жуне
загњурене негде у смрчу.

Ситни цвркути кроз траву трче,
чује се кад о стабло детао кљуне
и зрикавчеве затегнуте струне
не престају цвилети од јуче.

Наједном с високог торња звона
- као да се занихала васиона -
преливају се преко обала слуха.

Не чује се више детлић, жуна, шева.
Свемир горе нешто важно пева
и поверава мом чуда жељном духу.

РАНОРАНИЛАЦ - Десанка Максимовић

Устадох пре сунца, рано,
и стрчах у парк, кад тамо
никог, до врабаца само
јато неизбројно.

Мој је сав парк и зреник,
први знак ми је скиптар,
а доглавник ветар хитар,
мој је сав парк усамљеник.

Ако будем жељан власти
и сутра ћу овде пасти
и господар бити света.

Али већ за пола часа
неко може да набаса
и власт ће бити ми

отета.

ЗАБОРАВ - Десанка Максимовић

Не сећамо се старих богова.
Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид,
ко беху Дајбог и Весна. И није нас стид
што негдашњих се не сећамо снова.

Изгубили смо слух за глас векова,
као што се изгуби памет и вид.
Исто нам је храм и морска хрид, -
својих предања не знамо ни слова.

Није нас нехаја, равнодушнија стид,
прескочили смо журно праг и зид
између нових и старих времена.

Тврдимо да смо онакви какви нисмо.
Сваки има своје Несвето писмо.
Звонимо у звона сном неплаћена. 

ОСТАНИ, ПУТНИЧЕ - Десанка Максимовић

Остани, путниче, на овом пропланку,
у њему, додуше, нема златне руде,
сунчевог злата једино ту буде
и бисера росе, по трави, на уранку.

Али срешћеш вечерас вилу лаку
која досад није виђала људе.
Твоје очи кад вилу зачуде,
предаће ти се као вилењаку.

Опасности је пуна околна тама,
нека вила некад не стане сама,
немој без ње одлазити ни у лов.

Прикрашће се однекуд из мрака
и украсти је који од вилењака
па однети опет јелама под кров.

НАТПЕВАЊЕ - Десанка Максимовић

Натпевамо се ја и Равијојла,
(попут народа дуго живе виле).
Јеле су на древној гори трепериле
од њенога за Милошем бола,

за клицањем његова сокола.
Није се знало да ли горче цвиле
моје певање или певање виле,
у коме је више вилинскога бола.

Тужи вила Милошу за грлом,
за именом које се затрло,
тужим ја за твојим гласом.

Све се то збило у срцу виле и мене,
далеко негде изнад горе и земље
за облаке висинским појасом. 

МОЛБА ГРОМОВНИКУ - Десанка Максимовић

Громовниче, ако до помора дође,
ако се осиле на земљи бози,
ти голоруку човеку помози
својим усијаним каменом и гвожђем.

Само један једини твој гнев може
гејзерима небеског барута, и малим, малим
сву атомску бурад да попали -
праведног порекла биће тај гнев, боже.

Нека атомске бомбе и ракете
небо својим вихорима омете,
са насилником нека се небо бије.

Нека старо спокојство завлада
као да је Волос, древни бог стада,
мирно ишао кроз тајге и прерије.

ГРОМОВНИК - Десанка Максимовић

Размислите мало, насилници мрачни.
Има громовник у својој оружани
милионе успаваних муња разних
скривених у пределима заоблачним.

Чувају небеске ведрине модре
стреле колико је у барама трске,
колико је насилника, мржње мрске.
Тешко оном коме до у срце продру.

Може громовник целу земљу да сатре
само једном буктињом своје ватре,
тоне бодљикаве да покида жице.

Распрсну се земаљске силе мехури
небеска сила кад земљом пројури
газећи пред собом све немилице.

ХИМНА БОГИЊЕ ВЕСНЕ - Десанка Максимовић

Мада трајем дуго, од вајкада,
чини ми се да сам тек настала.
Памтим много, али боговима хвала,
ко да сам од јуче, осећам се млада.

Нема богова ни младих ни старих
који би рекли и да се не пристоји
древној богињи да се снови роје,
срце да јој се чежњама зажари.

Што да се богиња заносити не сме
духовима шуме и планинске чесме
као заљубљени што на земљи могу.

Зашто не би могла и Морана
смрти богиња од времена давна
просањати о младом животу богу.

 

АНЕГДОТА - Десанка Максимовић

Загледала се богињица Весна
на нашој планети у момка,
очарала је два људска ока,
а љубави те није била свесна.

Није слутила зашто пати од несна,
и туга зашто хвата је дубока
зашто почиње венути пре рока,
што јој се не миле светина небесна.

А момак је волео жену земну,
за обичну љубав земаљску спремну,
као о богињи знао о њој да снива.

Долазила му Весна у снове,
али он није слутио ко га зове, -
оку људском била је невидљива.

ЗАЉУБЉЕНИ МЕСЕЦ - Десанка Максимовић

Волео месец звезду златних веђа,
ноћу лутао понад њена двора
докле год га с неба не отера зора.
А једном кад не успе прећи међе

пренасељених на небу сазвежђа,
спазише људи ватру метеора
пад са њеног сазвежђа до понора
од свих дотле, веле, и лепша и ређа.

Зато је месец сад блед и загледан
у васионски испод себе бездан
где погашени леже метеори.

Верује угледаће срце њено
у метеора кршу поломљеном
где још давним пламеном гори.

ПЕСНИК И СВЕТОВИД - Десанка Максимовић

Песниче, љубимче бога Световида,
ноћас пишеш песме, види се из сјаја
на прозорском окну твојих одаја,
види се кроз дрво, камен зида.

Зидови су око песника биљурни
у часу када се рађа песма,
светли се ореол његовога несна,
људи сањају светлост кад песник бди.

Старости немају ни песник ни бог
рекао је из срца ојађеног
и под старост млад наш славни Тин.

Световида и њега ватре бог
обдари вечним жаром срца свог,
они су под истом звездом рођени.

ВОЛОС - Десанка Максимовић

Лута мојим завичајем Волос бог,
у овешталом јагњећем кожуху,
сам он у свежем јутарњем ваздуху.
Зачуђено га посматра орач во:

да ли је то збиља Волос, главом он,
а раме му из кожуха вири голо,
да ли је то збиља бог предак-Волос?
А пре петнаестак пута година сто 

белела се на њему јагњећа вуна
и земља свуд била обрасла у руна,
небеса сва одјекивала од блеке.

Пастири и бог стада устају зором.
Ено га већ стоји пред празним тором
и креће тужан у друге пределе неке.

ПЕРУНОВ ДВОРАЦ - Десанка Максимовић

Муња ми осветли дом
где столује Перун.
Метеори се крај њега веру,
оградио га кремена лом.

Постеље у дому његовом
облаци ватрени стеру,
магле га штите на северу
на југу стражари гром.

Спазих низ пушкарница,
али му не спазих лица,
муње ме засенише две.

А био је у логору ратном,
окружен небеском ватром,.
Али зар му човек лик видет сме!

БИТКА НЕБА И КАМЕНА - Десанка Максимовић

Шта је наше људско поприште
према овој ноћашњој над Ловћеном бици!
Ударили муња модри свици,
хоће камен љути да униште.

Неземаљске силе све около, ниште.
Страшни ли су облака крици,
и још страшнији камена урлици,
јаруге ко змије у процепу пиште.

Зна ли бог муња да Његош тамо спава?
Сме ли ноћас да га узнемирава,
громовима да вечни сан ремети?

Рву се вековне стене и облаци,
не може Ловћен облаке да збаци,
не могу муње да гроб отворе свети.

ПОРОДИЦА БОГОВА - Десанка Максимовић

Радуј се, Перуне, ниси инокосан,
међ словенским бозима домаћине,
по твом закону задругари све чине:
Волос у стадо мог села бива послан,

Весна залива траву да буде росна
а Световид се о песницима брине,
пали за њих сунца, дуге и месечине
и знаком богова чело им жигоса.

Дајбог с руку милијарду милијарди
благосиља њиве и отаве млади,
кишом их роси а сунцем их суши.

Ти пре хиљаде и ноћи и дана
знаш по кога ће кренути Морана,
чије преда те подастрети душе.

понедељак, 25. мај 2015.

СА СТАРИМ БОГОВИМА - Десанка Максимовић

Старим се боговима лакше исповедам,
с њима и људски говорити могу,
рећи им више но недокучном богу,
признат сваку од заблуда и беда.

Стари богови готово сви одреда
схвате нашу људску грешку многу,
била у делима или речи, слогу, -
сваки од њих нас праштајући гледа.

И они имају људских особина,
воле живот, сунце, добра вина,
пате што и њима пролазност прети.

Ја још у срцу чувам црквицу стару,
они сви у њезином олтару -
мада и они грешни, мени су свети.

ОДУМИРАЊЕ - Десанка Максимовић

Прореде се часи жеља, часи сећања,
прореде се пријатељи, знанци се прореде,
туге се смире, радости побледе,
прошла су рађања, настала умирања.

У час вечерњи када млад створ сања,
живот се на дисање, на погледе сведе,
оживе ожиљци, оживе озледе,
стижу зле слутње, оживе кајања.

Некад вољене равнодшно сретамо,
беже нам имена оних које знамо
и тек као свитац мимо нас промине

име завичајних трава и корова,
прва велика на школској табли слова
и неколико људи и њених судбина.

СЕОСКО ГРОБЉЕ - Десанка Максимовић

На гробље бранковинско након много дана
свратих иза ноћашњега несна.
Спазих пре мене свратиле су Весна
и пратиља њена богиња Морана.

Ту ћуте давни житељи Бранковине,
изнад њих земља црвеница чврста,
понегде само остаци трулога крста
вире из оголеле сухе глине.

Тек о понеком гробу живи се брину,
само вране одевене у црнину
гракћу промукло као да наричу.

Гроб нов је јутрос отворила Морана,
Весна старе покрила сплетом грана.
Свештеници поје. Попци тужно зричу.

ПОСВЕТА - Десанка Максимовић

Ко што на коленима иду на ходочашћа,
сећању на тебе идем у духу клечећи
и говори што за живота не стигох рећи -
у детињство се где си царевала враћам.

Као привид пустињски ниче слика домаћа:
ти уз колевку, украј стола, поред пећи;
уз тебе светли празник и светлији и већи,
уз тебе детиња туга и блажа и краћа.

Кад год сам твога морала бивала сужањ,
дух ми је по детињски био чист и недужан,
у срца мир,  надахнућа си отворила врата.

Сећања на тебе су иконе с иконостаса,
измаглица јутарња што се лети беласа
изнад осунчаних ливада и појата.

ТРКЕ - Десанка Максимовић

1.

Пошли сте на пут са ноћне прославе,
пијани од клађења и од вина.
Успут има препона и кривина -
пазите да не поломите главе.

Гредом ће бити пијаних славуја,
могу вас они нехотице навести
на чопоре гладних вукова у чести,
на корове пуне леглом гуја.

Дуг је још пут од старта до мете,
пазите да се не спотакнете,
да не набасате на провалије,

да се не нађете слапу испод камења,
удес јахача сваки час се мења, -
чека га час успех, час заседа чија.

2.

Заобиђите гробље и светилиште,
проклете планине и проклета поља,
заобиђите огњишта ђавоља, -
и нека коњи усев не униште.

Не јашите уз плаћене џокеје,
једном потплаћен, трипут се потплати,
уз лицемернике немојте јахати -
зло успут може да вам се насмеје.

Можда ће неко смутњом заобилазном
на мети бити стигав кривом стазом,
а можда ће бити и вољом небеса.

И огласиће се трка неважећом,
(само ће коњи живи остати срећо),
и трешће се хиподром кикотом беса.

СТАРИ НАРОДНИ ПРАЗНИК - Десанка Максимовић

Видовдан. Пуна порта људи и жена.
Око њих историје књига жива:
са каменога читају се штива
изгинулих у ратовима имена.

Понекад тек старица неписмена,
каквих по селима нашим бива,
споменике украј цркве целива,
па седне испод липе или клена.

Утом се врата отворе црквена.
Многа од тих побожних жена
не познаје свеце са иконостаса,

али знају и неписмене оне
зашто на Видовдан сва звона звоне
и слушају их растужене, без гласа.

БОГОЈАВЉЕЊЕ - Десанка Максимовић

Јовањски мраз. Дрво и камен пуца.
Крај обала залеђене Колубаре
чекају људи, деца, жене старе,
да под пробијеним ледом засветлуца,

лик божији топлији од сунца
у леденом виру воду да озари.
Месец слеђен више не крстари,
слеђене звезде. Дрво и камен пуца.

Бог се човеку увек јавља обноћ.
Сад ће, само што није, ближи се поноћ.
И божје лице светло у виру сине.

Само га два не опазише човека.
Један оде кући. Други оста да чека,
гледајући час у воду, час у висину.

ПРЕД ФРЕСКОМ АПОСТОЛА ЛУКЕ - Десанка Максимовић

Заштитниче мојих чукундедова, Лука,
апостоле, сликару, говедару,
међу свецима записан у календару, -
буди заштитник и мојих чукунунука.

Опрости им ако их заведе наука,
ако им мир душевни она подари,
ако им она објасни мутне ствари,
ако веру прогласе за празноверја пука.

Нек се више силе за њих ипак брину,
за смрт њихову, живот и судбину,
нек буде како свима бити мора.

Као за побожне нека и за њих чине
све што се у стању небеске висине
учинити за људског слаба створа.

ИГРАЛИШТЕ У ПОРТИ - Десанка Максимовић

Крај цркве на Проте Матеје плочи,
неупућени ни у једну од вера,
у друштву скакаваца, птица и гуштера
играли смо се од јутра до ноћи.

Предвуковска непозната нам слова,
урезана у камене букваре,
гледали смо као необичне шаре
украсе старих црквених гробова.

И сад, ма где крај црквеног прага,
кад замиришу измирна и влага,
на ум ми падне наше игралиште

где горе на сав глас косови пиште,
а доле труну прадедовске кости.
Наш бог сеоски нека им душу прости.

ЉУДСКИ МОЗАК - Десанка Максимовић

Људски мозак је чудновата справа.
Сад мук је у њему као пред олују,
сада наједном зачујеш бола гују
слично змији кад шикне између трава.

Мешају му се често снови и јава,
новорођених речи се шапати чују,
чудно како се саме од себе кују,
стане их у мислима врева права.

Мисли као бројеви компјутера,
не знаш често пут кога иду смера -
у будућност или прошлост васионе.

Буде сањив некад, и као из ништа
упале се иза чела сва огњишта
и заборављена сећања зазвоне.

НЕВИДЉИВА ЗЕМЉА - Десанка Максимовић

У ту земљу сваки час клиснем.
Нису тамо шуме, ливаде цветне,
само далека, драга бића сретнем,
као облаке или снове присне.

Кад год што у мени потамни, врисне,
сваке стрепње и туге боговетне
тамо побегнем од ове несретне
на земљи стварности, хладне, закулисне.

За ту земљу ми не треба пасоша,
пут не стаје ни златника, ни гроша,
доста је само бритва каквог бола.

На граници саме шире се вратнице
као да је прелећу невине птице
којима треба тек божја дозвола.

ЧЕСМЕ - Десанка Максимовић

Негде у шуми из камена нетесана
саграђена чесма у забиту кутку,
на богаза зараслом завијутку -
вероватно ретко коме знана.

Нагазих на њу у по јулског дана
на великоме сивоме облутку,
видиш војника крута као лутку
слова имена му временом збрисана.

Кад ли си пао, незнани војниче,
за земљу ову где свуд чесма ниче:
крај пута, у шуми, манастирској порти?

Можда и сад мртав чуваш ово стење,
отаџбинских шума вековно корење
и понорница чесми студене аорте.

ЈУТРО - Десанка Максимовић

Куцну птица кљуном
на сунчева врата,
руку пуних злата
искрсе за жбуном

ко да је топ груно
светлих стрела јато
и шуме се хвата,
забада у руно

маховине меке
и у стабла смрче,
пуни реци срче

сјајем, и даљине
свечано отвара
рудокопом жара.

УСАМЉЕНИК - Десанка Максимовић

Самује на пропланку стари цер,
његови вршњаци времена су плен,
црвима расточен сусед му клен,
кладе храстова засула свуд ивер.

Навраћа му само ветар земљомер
и задржи се тек покоји трен,
протрчи луталица пас заморен
и понекад ловцем прогоњена звер.

Стоји тако без вршњака, сам самцит,
буде некад ветра, кише, снега сит
и зрака сунца као челик чиста

који му засени и замагли вид,
и буде га од помрлих другова стид
што још живи, јоште шуми и листа.

БРАНКОВИНСКИ ЦВЕТНИ ВРТ - Десанка Максимовић

Под стрехом ластино гнездо и коса.
Око довратка се пуже врежа
љубичастог и модрог ладолежа,
налеће на њега залутала оса.

По калдрми простирка пркоса
као дуга шарена и свежа.
Под граном трна као испод јежа
клија биљчице неке зелена роса.

Крупан, недавно окречен, облутак
загардио баштенски мали кутак
пун невена, смиља, лепих ката.

Рузмаринов цвет пун чари
који не знају ни ботаничари,
расту бокорима око вајата...

ЛИСНИ КРЕМАТОРИЈ - Десанка Максимовић

Скупљају сухо лишће широм парка,
нарастају га високи стогови,
и сипе опет около листови нови,
и умире на свој начин лиска свака,

лишчица бакарна и лишчица жарка
и лиска која још се с душом бори,
ниједна не би хтела у крематориј,
слепљена уз тле као златна марка.

А можда ће и да их подаве,
пловиће као мртве звезде дуж Саве
и бити постеља за штке, за ослиће.

Чујем ветре, а можда и птице плачу,
одвозе лишће у воду, на ломачу,
у коме су пролетос гајиле птиће.

ЈЕСЕН - Десанка Максимовић

Далеко за нама августа је жар.
Хлад под буквом већ није густ.
Небески свод без икога, пуст -
јесен је, не треба ти календар.

Далеко је за нама лета чар,
далеко су мај, јули и август,
одавно јесен познајем наизуст.
Један јулски дан био би заувар.

Цвили вода јаругама из жлеба.
У пољу врана семење и кукце вреба.
Опалог листа расте златан сноп.

Кроз маглу се не види пред оком прст,
ни гробљанске капеле потамнели крст.
На сахрану жури некуд сеоски поп.

ЈЕЗИК НЕМУШТИ - Десанка Максимовић

Како ко, али ја знам језик немушти
који се учи у древној под небом школом,
њега зна човек који самоћу воли,
који разуме реч кише кад пљушти

и мисли неба када се натушти,
и шта пас цвили кад га туга сколи,
шта разговарају храстови голи -
њихов и мој језик туге су сушти.

За разговор с људима људски језик треба,
али увек други испод другог неба,
а с немуштим обиђем сву земље куглу.

Мислим могла бих живот провести
као испосник који на шумској цести
ослушкује птицу и тишине тугу.

ГЕОГРАФСКИ ЗАПИС - Десанка Максимовић

Сто пет километара од града и моста
и после тога од моста и града
дванаест до дедовских винограда
од којих само затрвена земља оста.
Затим се мора слазити подоста
до извора на ком су одвајкада
пастири напајали сеоска стада -
све је то наћи врло просто.
На брегу широком стотинак квадрата
стоји кућа наших дедова, ујака,
с прозорима пуним реза и решетака.
А на истоку пут сунчевих врата
у закутку старог сеоског забрана
ниче моја прва туга римована.

ПОЗИВАР - Десанка Максимовић

Кад црни позивар преда те груне,
на срцу већ биће разрушена врата,
у крвотоку сусталост позната,
очи упале паучине пуне,

и кости трошне које се већ круне.
Плесан ће на мисли почети да се хвата,
изумираће понешто сваког сата -
неће имати у земљи шта да труне.

Кад позивар груне изнебуха,
биће позатварани капци уха,
а коса опала као стреха сламна.

Погашена и сећања далека,
нико више неће бити чекан.
Почеће нова непозната драма.

МИЛОСРДНА СЕСТРА - Десанка Максимовић

Скоро дете, светла висока чела,
пролази мимо рањеничких кревета,
можда је тек стигла са онога света, -
очарала би и самог Рафаела.

На крају онога другога реда
из гомиле болесних несрећних бића
опажа бледог изнемоглог младића,
нетремице, задивљен у њу гледа.

Девојчица се од тих очију брани,
али како пролазе дани,
нестрпљиво његов поглед чека.

И заклиње се ако је живот не спречи,
биће уз њега док га не излечи
ма то трајало и целога века.

КРОЗ БОЛНИЧКИ ПРОЗОР - Десанка Максимовић

Кроз прозор гледам део Београда:
у даљини небеса црвенкаста,
неколико трагова, неколико башта,
понекад повелика државна зграда.

Тамо је запад. Негде светлост пада
у вис сена високог, купаста,
око свега магла мутно сребрнаста,
чини се све пуно тишине и склада.

Не види се, али се зна булеваром
јуре возила по обичају старом,
будне семафоре варајући многе.

Чини ми се већ стотину дана
уз постељу лежим прикована
и да никад нисам имала ноге.

БОЛНИЧКО ЈУТРО - Десанка Максимовић

Болничко јутро освануло живахно,
лавори, кондири, пилуле, топломери,
умива се, температуру мери,
у суседној соби неко пред зору издахнуо.

Заморено ноћу, особље милосрдно
ућутало се од шест до седам,
и да бог коме болесник не да
да му у то доба позли грдно.

Добио си свој кут, кревет домаћем сличан,
и распоред болничких часова, необичан,
и сви те пазе по срцу и дужности.

Сви се труде да оздравиш часпре,
да ти се здравље као кроз левак наспе.
Невесели смо у гостима гости.

БОЛНИЧКИ СТОЧИЋ - Десанка Максимовић

Болнички сточић као барка Ноја,
само што нема на њему живих бића,
топломер, лимун, воћна пита,
различите неке бочице без броја.

Још дан и ноћ, можда зора која
болничка када стане да свиће,
узалудне све те ствари биће,
ни душа више неће се звати своја.

Расечен лимун, огуљена банана,
остаће на сточићу једног дана,
и ружин пупољак полусвео, жути.

Неће болесник понети ни цедуљицу
коју му неко с љубављу упути,
остаће непрочитана, нетакнута.

НОЋ У БОЛНИЦИ - Десанка Максимовић

Ноћ. Сто педесет и шест одаја.
Једва дишу занемели кревети.
Лелујају болесници као авети
ходником пуним муклог полусјаја.

Понеко сву ноћ окна прозорска збраја,
не може да спава, а ноћ врела, лето.
Покушава да се Јовањског мраза сети
у јулској ноћи којој нема краја.

Уто пресече небо муње гуја,
 у врт болеснички дојезди олуја,
однекуд из здравља прохладнога царства.

Болесници као у рај из врелог пакла
посматрају како пуцају неба стакла,
како бујица свежине нараста.

РЕШЕТКА У БОЛНИЧКОЈ СОБИ - Десанка Максимовић

Решетка на зиду, биће вентилатор,
налик стотини других решетака.
Гледа ме  из ње сто окаца мрака
и страх ме ваљда хвата зато.

Попут писмена богзна кад издатог,
с безброј важних законских тачака,
а живота мога тиче се свака,
и страх ме ваљда хвата зато.

А решетка као празно саће меда
непрестано правце у мене гледа,
претња у свако окце се увукла.

На разбоју невидљивом тка се тишина.
Зидови празни, голи, сама белина.
Страва као у пустињи мукла.

КУЋА ПАТЊЕ - Десанка Максимовић

Човек ногу сечених до колена
беба која је у врелу воду пала,
кичме сломљене раденица мала,
жена сечених на ногама вена.

Путар на кога се срушила стена,
девојчица смрвљених стопала
срчаних болесника пуна сала,
опечена лица млада жена.

Све што је сами измислио ђаво,
што је досудио коме удес зао -
разних патњи, рекло би се триста.

Виш главе хартија сваком окачена,
каква му је будућност додељена.
Не видим шта бележи моја листа.

ТЕЛЕФОНИСТ - Десанка Максимовић

Пред њим сијасет светле дугмади
као у авиону пред пилотом.
Јутро. Већ зову запослени, потом
политичари, деца, стари, млади.

Као да се о његовој судби ради
зближује се с њиховим животом,
с гласова људских тугом и лепотом.
Наједном га нов глас изненади.

Као да му је гост нов испред прага,
почиње и за њим одмах да трага:
можда ће бити познаница нова.

Не зна какви су за дугметом људи,
али сваки нов глас га узбуди.
Свет му се сав састоји из гласова.

ОХОЛОСТ - Десанка Максимовић

Насупрот ми иде човек охол,
ништа га не буди из хладног мира,
иде стазом и као да пробира
на чему ће се зауставити оком.

Чини се собом задовољан дубоко -
можда се са срећом неком венчава,
или му у главу ударила слава,
можда се где обогатио жестоко.

Наједампут - као светлост из мрака -
застаје покрај убога просјака,
новчић му даје и с њим разговара.

Можда и у њему добро срце живи,
можда се свом људском поступку диви,
тек смерније настави собом очаран. 

ОДБРАНА ЈЕДНЕ НАРАВИ - Десанка Максимовић

Не мисли кад ћути да је глув,
и кад није као ви, да је туп,
кад се благо смеши, да је глуп,
а кад је озбиљан, да је сув.

Не градите се да он није ту
кад сав остали поздравите скуп,
не реците да има песнички наступ
ако вам душу отвори сву.

Не исповедајте се пред њим много,
када га спазите ћутљивога,
и који ћути ствари добро види.

Можда је просто од живота сусто,
можда му се не отварају уста
јер се говора неких људи стиди.

ПРОСЈАК - Десанка Максимовић

Човек га не заобиђе у луку,
подари му људскости златник,
зна свако је у понечем патник
и нехаји могу да га дотуку.

Зна и срећан има какву муку,
и богаташ је можда гладник,
свако може осванути јадник
свакоме треба пружити руку.

Био странац или био у роду,
човек се осмехне у мимоходу,
нека осети како је примећен.

Из самилости може и да слаже,
ко и не чека, утеху му каже.
Човек дели око себе мале среће.

СЕОСКИ ПОШТАР - Десанка Максимовић

И овај дан прође, а не стиже поштар,
не донесе из града никакве вести.
Могао се путем са киме срести,
и ногу расећи на камен оштар.

Ни сутрадан се не појави поштар,
можда и нема шта да обавести.
Мого се и у тучу неку уплести -
деси се човеку нечекано штошта.

А можда је, и нека му је просто,
негде код жене љубљене заосто,
или се успут у крчми одмара.

Само пре ће бити песник потајни,
деси се такав поштар завичајни,
те седи у шуми и стихове ствара.

ЦИГАНИН МАРКО - Десанка Максимовић

Циганин Марко се у свету обогатио,
има сад коња, два телета и краву,
православац је, слави славу,
у свим ратовима се уз Србе борио.

Да је Циганин понекад је крио,
Србином бити дао би и краву
с јединог пашњака, дао би отаву,
и прасе које је недавно купио.

Има сина Немању, кћерку Милицу,
куне се у Обилића, у ћирилицу,
окумио је суседа Ивана.

И не може чудом да се начуди
што кум Иван у туђини полуди
и прекрсти сина Стевана у Жана.

НАШ ХВАЛИША ПИВНИЦИ - Десанка Максимовић

Не подносим ничије насиље,
ни љубазно нити дрско,
усправи се у мени све људско,
најежим се као бодљикаво биље.

Не подносим никакве дадиље,
свако саветовање ми је мрско
и кичме као савитљиве трске
далеке су ми на стотину миља.

Дедовска ме упорност стара
и вино са сеоских наших атара
опија као древна медовина.

Ако ми син не би био на мене
него питому ми родбину жене,
не бих рачунао да имам сина.