Ти, кога нисам могао да спасем,
Слушај ме.
Схвати овај једноставни говор, јер се стидим другог.
Кунем се, нема у мени чаробњаштва речи,
Говорим ти ћутке, као облак или дрво.
Оно што је мене поткрепљивало, за тебе је смртно.
Испраћај епохе примао си као почетак нове.
Надахнуће пажњом примао си као лирску лепоту,
А слепе силе као завршени облик.
Ево долине плитких пољских река. И великог моста
Што иде у даљину. Ево сломљеног града,
А ветар крицима галебова засипа твој гроб
Док разговарам с тобом.
Шта је поезија која не спасава
Народе или људе?
Учесништво у званичним лажима,
Песма пијанаца којима ће за часак неко пререзати грла,
Штиво из девојачке собе.
То што сам хтео добру поезију, не умејући,
То што сам касно схватио њен спасилачки чин,
То и само то је спасење.
На гробове сипано је просо или мак
За храну умрлих које слећу - птица.
Ову књигу стављам ту за тебе, о негдашњи,
Да нам одсад више долазио не би.
Краков, 1945.
Нема коментара:
Постави коментар