среда, 21. септембар 2016.

ХОДОЧАШЋЕ СВЕТОМЕ САВИ - Љубомир Симовић

Ево у каквом мраку остаје свет
кад се угаси света ватра!
По хлебу хвата се буђ, хвата се лед
по путевима пуним блата.

У овом мраку множе се омче и куке,
свињарска куга и међ људе се шири.
У овом мраку стављају на муке
и секу оног који браћу мири.

Све што је крвљу купљено, главом плаћено,
у овом мраку губи цену.
Што дигне главу скончаће премлаћено,
и изгореће у катрану и сену.

Уместо да сабира, у часу
када ни богови не опстају сами,
оно што се, вековима расипано, не расу,
расуће се у овој зими и тами.

Па око чега браћа да се скупе?
Око свеће? У свећи нема фитиља!
Око лонца? У лонцу нема супе!
А осим супе
немамо другог разлога ни циља!

У овом мраку множе се они што могу
да купе све, а не могу ништа да створе.
У овом мраку рибљих руку и ногу
биће добро ако не буде горе.

Из овог мрака што труне и трује,
не чује се позив ослободиоца.
Одакле ће се чути, ако се не чује
са крста, с точка, с Косова, и с коца?
У овом мраку,
из овог сурдука,
не види се даље
од хлеба и лука!

Из овог мрака
глас нам не допире
ни до праоца
ни до праунука!

У овом мраку, црвенећи се, дувају
ветрови изнад отрованих река.
Одојчад уче, из мајке, из мајчиног млека,
да осим смрти нема другог лека.

Брате, који си измирио браћу,
сине, који си подигао оца,
оче, чији пепео синови расуше!

Донео си нам семе вина, семе жита,
ал нема ко у земљу да га баци!
Написао си, ал нема ко да чита,
знак у коме се сабирају сви знаци!

Камен темељац дао си нам у шаке,
ал не дигосмо бедем насупрот сили!
На Твом смо гробу оставили штаке,
ал не стигосмо куд смо наумили!

Паљени опет и гоњени хајкама брзим,
тражимо заклон под настрешицом Твојом!
Не допусти да с гроба Твога отпузимо
на коленима, везаним кожом и чојом!

Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,
закопане с ровцима и кромпирима,
путниче који си босим ногама доспео
тамо докле се не допире на крилима?

Лађо с којом се види Јерусалим!

Путе којим се враћа блудни син,
ратник из рата,
с робије робијаш!

Чашо вина,
хлебе,
свето слово!

Шљиво крај извора!

Уље маслиново,
које нас храниш, и које нам сијаш!

Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
од звона и клепала који траже спаса!
Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш
данас, кад немамо ни језика, ни гласа?

ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ - Матија Бећковић

Када је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама
Ка Савином извору,
На Савином врху,
Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси.
Као што и сада нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се  и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење бешше замзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подењен свет,
Кад је Свети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:

Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а кемење свезано.

САВА НА ЛОМАЧИ - Миодраг Павловић

Ко је то са мном
на Врачару спаљен

Једна сен на крсту
док сам горео
васколик

Мноштво је чуло
глас
и видело:

Младенац и Реч
срећу се у облику
новорођења

Штит је изведен
из неба
и пламен мислен

Тај пламен у мени
хваљен
и васељен

МОЛИТВА ЗА СВЕТОГОРСКЕ МОНАХЕ - Миодраг Павловић

1.

Мора се предузети тај излет до подножја,
до подземља, поткровља бесовске избе,
да се природи покаже да природа
није одгонетка сама себи,
као што ни тама у тами није тамна, -
светлост је светла само другом у теби.

2. 

Вест о теби јутро што открива сужње,
сапете тврдином тела и самоклетвом,
радују се оковани кад им се станац сузи
на простор одређен твојим мигом -
радују се кћери у руглу, потомство под игом,
сванула је мајка очинству, и син свему бивству.

3.

Име ти је незнано, а штедро ширином света,
но како де се живи с твојим даром
на који је свако лаком, са Примером
који гали, а после је спорење с кваром?
Има ли склоништа иза твога брега,
или у књизи твојој, вечној као жетва?

4.

Молим се за оне што се теби моле
расути међ стењем и бурама
молим се за сестре у црном и сестре-слике
што сваке ноћи прво све виде онда оживе
молим за оне у молитвама боље
нек издрже боси и посни по гудурама.

И нека њихова молитва све нас подржи
путевима тешким провидности опште
провидности засноване на својствима Духа
тешко је бити прозрачан па јасан, и безгласан
ослонац је потребан у молитви другог
за ту се молитву молим, и за молиоце ако скриве.

5.

Молим помози онима што себе ниште
одани гласу који једном чуше одозго
а сад га више не разумеју али понављају
литанија древног уздисања
као лек који више не лечи јер нико не зна
да га справља а  ипак док је бившег лека

Биће и будућег здравља. Боља је од нас молитва сама
зато се види подизање земље и ваздуха
и воде и свих метала. Видим вазнесење:
оно почиње сваког јутра и не боји се пада.
Свакога дана нешто се у вис понесе
и спас нам пређе преко усана.