Росило је, - ал` се не свише
Траве у олујној врећи,
Прашина је гутала пилуле кише,
Железни прах, лебдећи.
И нису села лека хтела,
Мрак је тонуо у вртлог,
У запаљењу раж је горела,
И у грозници бунцао бог.
Из бесане, влажне, сироте,
Из ширине свесветске, неме,
Са страже уздах се многи оте,
Ал` укопан, вихор је збијао време.
Капљице косе у бегу пред њим
Слепеле су. Уз плот дрвени
Међ мокрим гранама, с ветром бледим,
Спор се водио. Обамрех. О мени!
Осетих у вечност како слази
Ужасни врт тај, који мрмља.
Не приметише ме, још, на стази
Због разговора капка и грмља,
Ал` назад не могу - видеће ме:
Проговориће у век, у време.
Нема коментара:
Постави коментар