Душа се гуши, даљина бежи,
Дуванске, као мисли, боје.
Под млином село рибарско лежи.
Проседе мреже, лађе стоје.
Као у луци једара шума,
Мирују крила ветрењача
И све је пуно туге без ума,
Очаја, нестрпљења, плача.
Тамо и време клизи ко облутак
Заливом, док се вали роје.
Не тоне, авај, он још тамо плута,
Дуванске, као мисли, боје.
Да л` ћу је видети данас више?
До воза времена има. Дакле!
Али то време сплином дише
Мора, олује, неког пакла.
Нема коментара:
Постави коментар