Марина Цветајева

Мој збег пред хордом хорди дивљачних,

Мој штит и оклоп, браник коначни

Од злобе добрих и од злобе злих -

У ребра моја заривени стих.

192.

ПЕСМЕ О БЛОКУ - Марина Цветајева

3

Ти одлазиш где сунце запада

И видећеш вечерње светлости саг.

Ти одлазиш где сунце запада,

И мећава замеће траг.

Мимо прозора мојих - бестрастан - ти ћеш

Проћи у снежној тишини, стуштен,

Мој дивни божји праведниче,

Тиха светлости моје душе!

На твоју душу лакома нисам!

Незадржив твој је пут.

У руку бледу од пољубаца присна

Нећу забити клин свој љут.

И по имену те нећу викнути,

И руке нећу пружити, ни склонити.

Твом светом, воштаном лику

Из далека ћу се поклонити.

И стојећ под спорим снегом, сетно,

Спуштаћу се коленима у снег,

И у име твоје свето

Пољубићу вечерњи снег -

Тамо где си кораком узвишеним

Прошао у гробној тишини, стуштен,

Светлости тиха, славом услишена,

Сведржитељу моје душе.

2. мај 1916.

6

Мислили су да је човек!

И у смрт га нагна тлачитељ.

Сад мртав је. Довек.

За мртвим анђелом плачите!

Он је у смирај дана

Опевао лепоту вечерњу.

Три воштана плама

Дрхтуре, у сујеверју.

Полазили су од њега зраци -

Жарке жице по снегу посном.

Три воштане свеће краци -

Сунцу! Светлосном!

О, погледајте - како су

Упали тамни капци!

О, погледајте - како су

Сломљени крила краци!

Црни чита чтец,

Тапкају људи празни...

- Мртав лежи поет-жрец

И васкрс празнује празник.

6. мај 1916.

10

Ево га - гледај - уморан од туђина

Вођ без дружина.

Ево - шаком пије из узвишене бистрине -

Кнез без баштине.

Тамо му је све: и кнежевина, и чета,

И хлеб, и мати света.

Дивно је твоје наслеђе - нек је твоја жеља,

Пријатељу без пријатеља!

15. август 1921.

11

Пријатељи његови - не дирајте га!

Слуге његове - не дирајте га!

На лицу његовом било је тако јасно:

Није од овог света моје царство.

Кобне су мећаве кружиле дуж жила,

Рамена згрбљена свијала се од крила,

У певачки процеп, у запеклу јару, у присоју -

Ко лабуд је душу испустио своју.

Падај, падај, бронзе гласу пресвети!

Крила су сазнала право: летети!

Усне што викале су реч: одговори, умеш ли!

Знају да тога нема  - умрети!

Зоре пије, море пије - до грла сит

Пијанчи. - Парастосе немој да служиш ти!

Код оног што је наредио: бити треба!

Да се он нахрани - биће увек хлеба!

15. август 1921.

12

И над равницом сињом

Крик лабуђи сину.

Мајко, зар не позна сина?

То он - са заоблачних врсти,

То он - последње опрости.

А над равницом

Злослутне мећаве туга.

Дево, зар не позна друга?

Подеране ризе, крило се у крви криви...

То он - последње нам: Живи!

Над грешном -

Узлет озарен: осама.

Праведни је душу отео - осана!

Робијаш је нашао постељу-камин.

Пасторак мајци у дом. - Амин...

између 15. и 25. августа 1921.

13

Није се ребло сломило -

Сломљено је крило.

Нису стрељачким метком, знај,

Груди пробили. Не извади тај

Метак. Не поправи крила у не-лету.

Нагрђен је ишао по свету.

-----------------

Хвата, хвата венац од трња!

Шта је покојнику - трепет грмља,

Женског ласкања лабуђе паперје...

Пролазио је, сам и глув, безмерјем,

Залеђујући заласке, прикован

Празнином безоких кипова.

Једно је само у њему живо било:

Преломљено крило.

Између 15. и 25. августа 1921.

15

Ко снен, ко пјан,

Неспремно за вест.

На слепом оку јама:

Бесана савест.

Празне очи дупље:

Мртво и светло - заклон.

Сновидца, свевидца шупље

Празно стакло.

Ниси ли ти

Њен плашт што шуштав пада

Не-изнео

Супротним кланцем Хада?

Није ли ова,

Пуна звона сребрноплава,

Дуж сненог Хебра

Пливала глава?

25. новембар 1921.

16

Тако, господе! И мој бол

Прими за утврђење храма.

Не певам своју љубав, свој бол,

Већ земљу своју у ранама.

Не тврдице зарђали ковчег, но жар,

Гранит узглачан коленима жртви!

Свима су жртвовани херој и цар,

Свима - праведник - поет - и мртви.

Ломећи Дњепра лед жилав,

Незбуњен лесом мртвачким и таласом.

Русија - Ускрсом теби плива,

Поплавом хиљадугласом.

Тако, срце, плачи и хвале ромори!

Нек на вапај твој - вапаја мору -

Смртну љубав почне завист да мори.

А друга се радује - хору.

2. децембар 1921.

Неко је саздан од камена, неко од глине -

А сребро светлуца из мог имена!

Моја је - издаја, моје је име - Марина,

Ја сам - непостојана морска пена.

Онима што носе глину у свом ребру -

Надгробне плоче и сандук што зјапи...

- У крстионици сам морској крштена - у сребру -

У скоку - ја се разбијам у горке капи!

Кроз свако срце, кроз све густе мреже

Пробиће се моја самовоља. -

Видиш ли ове обрве што беже?

Мене нећеш претворити у со земних поља.

Дробећи се о гранитна ваша колена,

Ја са сваким таласом - вооскрсавам!

Живела пена - весела пена -

Висока пена морска!

23. мај 1920.

Андре Шеније се попео на стратиште,

А ја живим, и то је страшан грех.

Има времена - железних - за све.

Није песник ко пева док барут мирише.

И није отац ко са сина што иде на ратиште

Дрхтећ скида оружје, убојни плех.

Има времена када је сунце - грех.

Није човек ко у наше дане живи и дише.

1921.

Марина Цветајева

Питаш, у земљи увреда

Како време протиче?

Две руке тестеру воде,

Док срце име виче.

Ех! - Прођи кроз наш дом -

Чућеш! - Толико цвилим,

Као да по нечем другом,

Не по дрвету - пилим.

Лудују, лудују пилом

Руке, хитре заиста.

И чисти, чисти метлом

Бура - Дева Пречиста.

Марина Цветајева

Високо је мој прозорчић!

Не досеже га ни прст!

На тавански зид је сунце

Бацило с прозора крст.

Танак крст прозорског рама.

Мир. - За вечна времена.

Привиђа ми се: и сама

На небу сам сахрањена!

крај новембра 1919.

Марина Цветајева

Мој коњ је незадржив.

Он копитама не бије, не рже.

Где мој коњ зевне - извор се успава,

Где мој коњ севне - не расте трава.

Ох, огњу-мој коњу - незасит једачу!

Ох, огњу - на њему - незасит јахачу!

С црвеном гривом коса сплетена...

У небеса - зрако огњена!

12. август 1918.

Марина Цветајева

Витеже анђелу подобни -

Дужности! - небески стражару! 

Бели спомениче надгробни

На мојим грудима у пожару.

За мојим леђима крилатим

Израсли кључару,

Сваконоћна уходо, златни

Свејутарњи звонару...

Страст, младост и гордост сиња -

Све се предало без буне, просто,

Зато што си ти робињи

Први рекао: - Госпо!

14. јул 1918.

Марина Цветајева

Као кад десна леву руку стисне -

Твоја су и моја душа присне.

Сљубљени смо, блажено и ведро,

Ко што су десно и лево бедро.

Но вихор се диже - и поново ево

Између бедара - десног и левог!

10. јул 1918.

ГАТАЊЕ - Марина Цветајева

Ко што пред царевима и кнезовима падају зидине -

Спадните, туго-чаме-горчине

С моје младе рабе Марине

Правовернице.

Прошумите попут пролећних вода, крадом,

Над мојом рабом

Младом.

(Златан прстен дед у воду баци,

По грудима јајце котрљај у шаци!)

Од слатких речи, од беса-ница,

Од грозних змија, од грозница,

Од савета дружбеница,

Од човека од опака,

Од младих пријатеља -

Од старих кнежева -

Заклањам господарицу-кнегињу

Младу моју, верну моју рабињу.

(Наклони лице,

Располи јајце!)

Нек расту њени дворови

Изнад снежних литица

Нек јуре њени путови

Изнад облака-птица.

Нек јој се земаљски кнезови

Клањају све дубље,

Нек јој у кеси зазвоне

Златне рубље.

Рђа - с ножа.

С тебе, госпожа,

Жал!

21. мај 1917.

НЕСАНИЦА - Марина Цветајева

5

Данас сам гост небески
У твом крају.
Видела сам како бди шума
И њиве снивају.

Негде у ноћи потквоце су
Траву ровале.
Тешко уздахну крава
Из тихе штале.

Испричаћу ти с тугом,
С нежношћу свом,
О гусану-чувару
И јату заспалом.

Руке нестале у псећој длаци.
Пас беше бео.
Затим је око шест
Освит почео.

20. јул 1916.

Марина Цветајева

Руке су ми дате - да пружам сваком обе -

Да не задржим ниједну, усне - имена да дајем,

Очи - да не видим, високе обрве над њима

Нежно да се љубави дивим и - нежније још нељубавима.

А оно звоно тамо, што је теже од звона Кремља,

Незаустављиво хода и хода по грудима -

То - ко зна? - не знам - може бити - мора - бити -

Да ми не да да предуго останем на руској земљи.

2. јул 1916.

ПЕСМЕ О МОСКВИ - Марина Цветајева

4

Тај дан ће доћи - тужан, кружи глас! -

И престаће и плач, и сјај, и власт

Два ока моја, жива као пламен,

Кад охлади их туђег новца знамен.

И двојника кад осети двојник -

Кроз благо лице искрснуће лик.

И најзад бићу достојна, тог часа,

Да носим дивни појас достојанства!

А издалека - ако назрем све -

По црној стази, овлаш крстећи се,

Поклоници ће тромо да се крећу

Ка мојој руци - тргнути је нећу! -

На којој више забрана не стоји,

Ка мојој руци која не постоји.

На целивање ваше, о, ви живи,

Први пут нећу да се успротивим.

Заогрнута сам најзад сва

У дивну копрену достојанства.

Ни од чег више нећу да црвеним.

Јер данас је пресветли Ускрс - мени.

Напустићемо тихо Москву-град

Ја напред, ви за мном полако тад,

И не један ће уз пут да се распе,

И први грумен сандук ће да заспе -

И најзад биће мени доступан

Самољубиви, усамљени сан.

И ништа више не треба да чини

Нико - упокојеној племићки Марини.

11. април 1916.

6

На подмосковске шуме плаветне

Ромиња киша звоњаве сетне.

Низ друм се вуку слепци тромих ногу -

Низ друм калушки, знан и распеван - а он

Спира и односи на путу свом

Имена кротких путника што поју Богу.

И мислим: једном мора доћи час

Када ћу - уморна од свију вас,

Од несталности ломне речи руске -

И ја да ставим сребрн крст о врат,

Да прекрстим се - па у позни сат

Да кренем дуж старе цесте калушке.

на Тројице, 1916.

8

Москво! Азил си свачји,

И бескућника дом!

Сви Руси су - скитачи

Сви ћемо дому твом.

На леђим жиг срама,

Притајен прети нож.

Из предалеких страна

Ти позваћеш нас још.

За дубоки жиг сужња,

За сваку болест, јад -

Лек исцељења пружа

Наш Пантелејмон млад.

А иза оних врата,

Куд хрли силан свет -

Пресијава се златан

Иверског срца цвет.

Алилуја се губи

Низ мрка поља сва.

- Ја у груди те љубим,

О, земљо московска!

8. јул 1916.

Александров

9

На оскоруши

Кита пламена.

Лишће падало.

Ја сам рођена.

Стотину звона

Свађало се

Беше субота:

Јован Богослов.

И све до данас

Желим да гризем

Плод оскоруше

Горке, гримизне.

16. август 1916.

Марина Цветајева

Ништа ми отето није -

Осећам растанка сласт!

Љубим вас и преко свију

Врста између нас.

Не мери дар свој ништаван.

Мој глас је први пут тих.

Млади Державине, шта вам

Треба мој неспретни стих!

За страшни узлет вас крстим:

- Полети, орлићу млад!

Сунце си поднео дрско -

А нећеш мој поглед благ?

Никад нико вам није

Нежнији послао глас...

Љубим вас и преко свију

Година између нас.

12. фебруар 1916.

Марина Цветајева

Стихови моји, писани одавно,

Још док и не знах да сам поета,

Бризнули као вода над фонтаном,

Искре ватромета,

Што се незвани, ко ђаволи врте

У светилишту, где је сан и кад,

Стихови моји о младости и смрти.

- Нечитани никад! -

Разбацани по прашним рафовима

(Где нико није ни тражио вас!)

Стихови моји, као скупа вина,

Дочекаће свој час.

мај 1913.

Коктебел

Александар Блок

Л. А. Д.

Тек што ме прошло из сна прене,

Васкрсло тако крене тећи -

Рука ми спремна већ да крене

Речи које не умем рећи...

Ал` да опише снове даље,

Ја својој руци дати нећу,

Само ћу књигу да пошаљем

Царици песме и пролећу...

Ко ћелија је моја душа,

Све ове песме она сплете.

Волео сам их. Равнодушан,

Све их пустих да одлете...

Летите сад! Бол је, и туга,

Лака вам крила ова дала,

Но, и нежне радости друга,

Бар је у неку од вас стала...

23-24. октобра 1920.

Александар Блок

Нисмо за каприце криви своје,

Нити за крви оркан клети.

Тешко је, мучно, дете моје,

Уз лестве се љубави пети.

Кроз окно ври лед што се рони,

Сребрни траг тишина пуни,

О, веруј души тој што звони,

Затегнутој веруј струни.

Крај 1917.

ГЛАС ИЗ ХОРА - Александар Блок

Ми често у плач - ви и ја -

Живота тужног што је знак!

О, кад би знали како зја

С будућих дана лед  и мрак!

Ти милој руку стискаш, гле,

Играш се с њом, шалиш чак,

И плачеш, спазив` лаж код ње,

У руци драгој ножа сев.

Дете си пак!

Подмуклост, лаж, немају крај,

А далеко - смрт.

Све црњи биће свет страшни тај,

Све луђи планета вихор, знај,

За веком све век шкрт!

И век последњи, најгори, гре,

Што све ће стићи нас.

Све небо гнусни скриће грех,

Сва уста следиће смех,

Пустоши тужан глас...

Ти ћеш пролеће чекати стат -

Оно обманути.

Ти ћеш сунце на небо зват -

Неће гранути.

Крик ће, када га почнеп слат,

Ко камне канути...

Нека вам живот постане драг,

Нижи но влат, ко вода тих!

О, кад би знали, децо, свих

Будућих дана лед  и мрак!

6. јуна 1910 - 27. фебруара 1914.

Александар Блок

З. Н. Гипијус

Од рођених у глуво лето

Све путе скрије заборав-ноћ.

Ми - деца страшне Русије - ето,

За заборав немамо моћ.

Прах и пепео вас лета воде!

Безумља ли сте глас наде, драг?

Од дана рата и слободе -

Крвав је одсјај на лицу траг.

Да, немо све је - то свуд пада

На уста нема узбуне хук.

Некада врело срце сада

Судбински свладо је мук.

И нек се виш` нашег дола множе

Крции којим се гласи вран -

Сви достојни, Боже, Боже,

Нек Твога царства виде дан!

8. септембра 1914.

Александар Блок

Наиђе некад и такав дан

Кад срце следи ветар снежни,

Не спасе тад ни гласак нежни,

Нити о послу какав план...

И попут плахе, дивље птице

Летиш - зора у крви сва...

Тугу, страст, огањ дрхтавице

Безумна љубав носи та...

По срца - облак што прети,

Под њим - глуво и немо свуд,

Она од пре се поремети,

Већ није иста - друга ћуд...

Весела, гуши, пуна таме,

И начас јој застане дах,

Дотад горда, душа постане

Сад послушна, на један мах!

22. новембра 1913.

Александар Блок

Нема срећа шта више да иште,

Закаснио пријатности мир.

Свуд вребају ноте штоно тиште

И што маме у пустоши вир.

Без дна, прага, пуст је живот груби,

Да то схватим, стекао сам моћ

Заљубљено откида ми труби

Мотор који протутњи кроз ноћ.

11. фебруара 1910.

Александар Блок

Тамо је човек изгорео.

Фет

Како је тешко међу људима бит,

Претварати се да ниси мртав,

Кроз игру трагичних страсти нит

Водити из неживог врта.

У свој ноћни кошмар загледана, зар,

Видети ред кроз хаос осећања,

Да би уметности бледа свитања

Открила живота погубни жар!

10. маја 1910.

Александар Блок

Ноћ  - ко ноћ, пустош улицу свила.

Одувек, свака!

За кога си невина била,

Горда и јака?

Одасвуд магле шапат гробни.

Ја, што ме има,

Изазов бих да бацим, злобни,

Небесима.

Све на свету, све на свету сазнање пржи:

Среће нема.

Како се често у руци држи

Пиштољ спреман.

Како се често смеју, плачу

Што живеће.

Дан - као дан; решили су ту задаћу:

Сви умреће!

4. новембра 1908.

НА ПОЉУ КУЛИКОВОМ - Александар Блок

У маглу јада неописива

Сутрашњи утону дан.

Вл. Соловјов

Опет је поље Куликово

Притиско густе магле прам,

И, попут облака, сурово,

Сутрашњи је прекрио дан.

Иза тишине мртвог слоја,

И вала магле што лије, тром,

Не чујеш хуку дивног боја,

Нити кад севен љути гром.

Ал` те познадох, нови дане,

Немира твојих знадем лик!

На вражји чадор, ко и лане,

Лабуда исти лепет и крик.

Неће срце наћи спокоја

Нису залуд облаци сви.

Тежак је оклоп, као пре боја,

Дође твој час. - Моли се ти!

23. децембра 1908.

УМОР - Александар Блок

На кога падне избор жребом -

Том је земном весељу крај.

Он као звезда гасне небом

И звезде нове се роди сјај.

Кратак је пут сред ноћне плиме,

Чека нас, браћо, рајски врт!

Ни краће, чак, нема риме

Од глуве, крилате риме: смрт

Постоји лица жива румен,

Туга, кад је сусрет ил` крај...

Али и пад, умора грумен,

Предсмртне муке свечани сјај.

14. фебруара 1907.

ПОСЛЕ ДВАНАЕСТ ГОДИНА - Александар Блок

К. М. С.

7.

Већ се и оку смрачи споља

И виолине звук се смири,

А диригента зла сад воља

Низ харфу ко ветар пири...

Твој страстан есеј, речи димне,

Кроз сумрак лажи на ме слећу.

Са сцене тенор пева химне

Безумној струни и пролећу...

Кад, уздах близак, ненадано,

Чу се и следи крв у хуку,

А неко тужан, уз јад, лагано

На срце ми наслони руку...

Кад, у слутњи, једва видиљиви,

Преда ме стаде, ретким димом,

Тај, ко сен, тај непобедиви...

Запева харфа: одлетимо.

Март 1910.

8.

Све што желим да запамтим

Односе ми лета луда,

Но, ка небу ноћном пламти

Прича ова и врлуда.

Испричан је живот, спржен,

Сањам љубав, тај сан први,

Тај драг ковчег који држе

Крсне траке, ко од крви.

Док у миру собе своје

Уз кандило видам тугу,

Сен вољене, мртва што је,

Над снове ми шири дугу.

23. март 1910.

Александар Блок

Као из луке кад, мрачне,

Са родне своје обале

У океане зрачне,

Крену се лађе мале -

Тако сте и ви златне,

Године моје миле,

Заувек у неповратне

Пределе ступиле.

Новембар (?) 1909.

Александар Блок

Пролећни дан прође без дела

Крај окна неумивена;

За зидом, с тужном песмом бдела,

Ко птица у клопци, жена.

Ја, без журбе, скупих бестрасно

Дела и успомене;

И би ми окрутно јасно:

Пролете живот крај мене.

Мисли, свађе, опет ће доћи,

Ал` биће тужно, биће мрак;

Чему ролетне, сад, по ноћи -

У души дан је одавно прах.

Март 1909.

СЛУЧАЈНИ ПОЗНАНИК - Александар Блок

Само сам витез и поета,

Потомак сам северног скалда.*

Твој муж пак шета с књигом Вајлда,

Шетландкси шал му преко жакета...

И изнад свег је - презрив естета.

Зато ли он подругљив ми је,

Што је сумњичав преко мере?

Коме ћеш наклон - прати, не крије...

А ја... не тичу ме се те химере!

Љубав ка теби данас ми лије!

Вероломства ти кокетних драж

Стоји одело ко саливено...

Је л` ти кад срце, о верна жено,

Љубави заветом дрхтало, кажи,

И било тајно заљубљено?

Зар ти није твој супруг снени,

Та љубоморна  и смешна сила,

Шаптао: "Пођимо, мила...",

Увивши те у шал зелени

Од петроградских зимских крила?

И није ли, зар, после бала

Лукавио твој поглед сваки,

Ниси ли ваздушаст покров танки

Низ плећа да ти падне дала,

Изводећ игре отров лаки?

2. јуна 1908.

*скандинавски песник

МОНАХ - Александар Блок

Ко ће рећи да сам безуман?

Поклон ми низак, лик ми строг.

Да ме позове неће игуман,

Ноћу, до строгог прага свог.

Тужној  сам браћи - брат примеран,

И црну ризу носим,

Јутром кад се, у вери смеран,

Низ поље светло росим.

Пред иконама станем свима,

Ко строг и смирен брат,

И чиним поклон за поклонима,

Сваки обред каноном дат.

А твоје: ћути!... да ме опи,

Нико да сазна неће, знам...

И да се блажена душа топи

Ко восак уз свећа плам...

Да и без молитве буде мира,

Кад ходиш уз реку близу

Ограде мог манастира,

И монашку носиш ризу.

Да си попут пијана хмеља

Безумну ми бацила чар,

Па не знам колико већ недеља

Преступне лепоте држим жар.

6. новембра 1907.

Александар Блок

Заволи тај вечни мочварни врт:

Јер неисцрпна снага је ту.

Та влат што гори - то није смрт.

Никад не трули - тај бујни жбун.

Сваки тај жути пањ и хум

Знаде за твој смирени плен.

То су сведоци за вечни ум -

Ти си, пред Вечним, промене плен.

Усамљеничка светла је коб.

Непокорени живот је свет.

То стиже Саме Вечности доб

На вјеки да уста закључа цвет.

3. јуна 1905.

Александар Блок

Не жалим ни радосне, ни вреле дане,

Ни лето зрело, пролеће младо, зар?

Све прође сад - још немир и сјај маме,

И опет ће - јер су земаљски рај.

Жалим велики дан због смрти јасне,

Тек рођено дете што ће да мре.

О, жалим, друже - будући жар ће да згасне,

У прошли мрак, хладноћу, да гре!

Не, макар на крају лутања бурна,

Не жалећ дан, ја ћу да нађем пут!

Заветна сретања да нису тмурна

Оном ко због мене уздише ту.

27. јула 1901.

Александар Блок

Дан јесењи, хладан, сетни,

Навешће ме путем тим

Свог пролећа да се сетим,

Свој лик да видим.

А кад дођем - плакат нећу,

Савладаћу успомене.

Песмом ћу, на пусту срећу,

Пред јесен да се кренем.

Злог времена закони су

Успавали јадан дух.

Јаук, уздах, нестали су,

Згаснух - не напрежем слух.

Сам огањ - за слепе очи

Бившом маштом тек је дим.

Сам дан - мрачнији од ноћи

Оном чија душа сни.

27. априла 1901.

Поље иза Старог Села

Александар Блок

К добру и злу срамотно равнодушни

Кад почне битка, без борбе венемо ми.

Љермонтов

Кад маса свуда кумирима* пљеска,

Свргава једног, другоме припрема власт,

И ја, ма слеп, осетим негде блеска

Свети огањ, младости гледам раст!

Ка њему стремим болном душом самом,

Стремим, хрлим кол`ко ми снага да...

Ал`, јасно, тешком сам својом чамом

Свој брод наде потопио ја!

Увучен у пропаст свог срца трајно

Ја - нечовек равнодушан свем...

И виче маса - ја хладан бескрајно,

И зове маса - ја непокретан, нем.

23. фебруара 1899.

*идоли

Александар Блок

Кад метеж заспи у ноћима,
И скрије се у магле град -
О, колико музике у бога има,
Какви су звуци на земљи тад!

Шта коб је живота, ако руже
Твоје ми цвате, а уз плам!
Људске сузе чему ли служе,
Кад се румени залазак сам!

Прими, Владичице васељене,
Кроз муке, крв, кроз сваки гроб -
Последње страсти пехар пене
Што недостојни нуди роб!

Септембар (?) 1898.

ИДЕАЛ И СИРИЈУС - Александар Блок

У свет ме дуго тајна вукла,

Све сам видео, сад све знам,

Ти си маглу тавну обукла,

И прошла мимо - мој идеал.

Ја схватам много звезда сјајних,

Ал` само једна ми тајно сја,

Ко одсјај луне сребрен, бајни,

И сјај ми тужан увек сла.

И дуго су пророчке зене

Гледале у тавне магле прам,

Где, када јаркоцрвено севне,

Смрачи се неба океан.

Сад сам схватио тајну ноћи,

Нађох Тебе, свој Идеал...

Тек сада блеснуше Твоје очи,

Ко с вечног Сиријуса вал!...

7. августа 1898, Дедово