Еј! Nadelajem detej! И направисмо их, бркатих, са сабљама у чизмама.
Као и лепотица што пишају стојећке, непомично, испод дугх сукања.
Клопарања дрвених точкова, гумна крај магловитих дјермова ми смо засновали.
И државе, од пијаничког замка с кривом кулом, до потока и плота око димљивих кућа.
Да би трајало, болело, уста богова нама сличних истесали смо од најбољег дрвета.
Сребрна срца, сребрне заветне дарове развешали смо на раскршћима, бијући у звона.
Али одмах нас је заклонио облак и прошао и доле је тамо тишина.
Ништа, само севање у провалији, једном неког пролећа или лета.
Плажом иза аутостраде, са штапом, у шеширу шумског пчелара,
Бива да неко од нас иде и посматра њихову голотињу. Хехе!
Sen-Pol-de-Vans, 1967.
Нема коментара:
Постави коментар