уторак, 26. септембар 2017.

НЕИЗРАЖЕНО - Чеслав Милош

Да би се написла добра песма, треба знати више но што је у њој изражено. Свест претходи свим изражајним средствима. И она жалост што у памћењу људи остајемо глупљи него што смо били у нашим тренуцима јасног разумевања.

Лавиринт. Грађен сваки дан речима, звуцима музике, линијама бојама сликарства, блоковима вајарства и архитектуре. Постојећи вековима, тако занимљив за посећивање, да ко у њега зарони, већ не осећа потребе за светом, утврђен, јер је заснован против света. И ваљда највеће чудо: да кад се треба наслађивати њиме самом по себи, он се расплињава као палате изаткане од магле. Јер га подржава само стремљење да се изиђе ван, некуд на другу страну.

ПРЕД КРАЈ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА - Чеслав Милош

Пред крај двадесетог века, рођен на његовом почетку,
после написаних књига, лоших или добрих, али радних,
после освајања, губљења и поновног стицања,

Ево ме овде с надом да се може почињати наново
и сопствени живот излечити мислећи снажно о упознатим стварима,
тако снажно, да места и људе неће одузети време
и да ће све трајати истинскије но што је било.

Не схватајући откуда године заноса  и истовремено муке,
примајући своју судбину и молећи за другу,
нисам повлађивао себи, стискао сам уста.

Поносан на једну само, мени познату врлину:
шибања себе многоруком дисциплином.

Стално почињен наново, пошто, што унесем у причу
показује се као фикција, за друге, не за мене читљива,
и оплиће ме, и заклања ме,
и из жудње за истином бивам непоштен.

Тада мислим на правила вискога стила
и на људе којима никад нису била потребна.
Као и о том како ме читавог живота омањује нада.

1980.

РАЧУН - Чеслав Милош

Историја моје глупости испунила би много томова.

Једна би била посвећена деловању упркос свести
Као лет лептирице која  и кад би то знала
Морала би да лети у пламен свеће.

Друга би се бавила начинима гушења немира,
Шапата који опомиње али не бива саслушан.

Посебно бих расправљао о задовољству и поносу,
Кад сам био онај коме се причињава,
Па ступа победнички и не подозрева.

А све би за предмет имало жељу.
И кад би бар моју сопствену. Али откуд. На жалост.
Гонила ме је јер сам хтео да будем као и други,
Страх сам осећао од оног што је у мени дивље и нескромно.

Историју своје глупости већ нећу написати
Јер и касно је и тешко докучивати истину.

1980.

ПРЕД ВЕЛИЧАНСТВОМ - Чеслав Милош

Горко је Бога у несрећи хвалити, мислећи да није спасао, мада је могао.

Јеховин анђео није дотакао капке човека кога држим за руку, ја, сведок безвољни патње без кривице.

Несаслушана је молитва његова и моја.

Несаслушана молба: удари у мене
а њему у замену дај свакодневни живот.

Ходницима болничким иде слабо људско смиловање,
које је као једва ојужена зима.

А ја ко сам, следбеник што игра пред Величанством?

1978.

ОДСТУПИ ОД МЕНЕ - Чеслав Милош

Одступи од мене, душе тамни.
Не говори да си ти истина мога бића
и да је цео мој живот било само прикривање зла.
Преклињем те својим тренуцима несаломљиве љубави,
макар их било мало.
Преклињем те оним што сам учинио за друге,
чак ако и не из најбоље воље.
Не мучи ме у часу провере.

Свети младенци, који сте у бици принели жртву живота,
помажите мени, богаљу.

Никоме знане сестре снажног милосрђа, што спасавате
сужње иза бодљикаве жице,
будите уз мене у ваздуху ове ноћи.

Радници мужевна срца што годинама срећете железни дан ћутке,
употребите јасност својих заборављених имена.

Химнично вас призивам све и помињем.

Ако човек може бити такав као ви,
у правој људској природи и ја имам удела.

Упркос мојој вољи дотицао си ме.
Упркос мојој вољи говориш, душе тамни.

1977.

ИДЕЈА - Чеслав Милош

Дувајући у рогове, водећи псе на повоцу, ко јашућ, ко пешице,
Стигли смо на оне падине откуда се види шикара Идеје,
Сумпорно-жута, као јасикове шуме у позну јесен
(Ако ме не вара сећање протеклог живота).
Иако то није била шума, само честар неограничених облика,
Са хлорним испарењима и живом и преливима кристала.
Погледах на наше друштво: лукови, мушкети,
Пушка са пет метака, овде онде праћка.
А одећа! Последња мода хиљадите године,
Час опет цилиндри какве је носио у шетњама
проповедник Кјеркегор.
Не сасвим одабрано друштво. Мада и тако Идеја
За овакве као ми није старшна, чак ни у свом брлогу.
Пастире убоге да напада, ратаре, смоларе,
То је тако, откад је променила своје обичаје.
А изнад свега јуноше. Мучећи их сновима
О Острву Сунца, о праведности на земљи.

1976.

ДИВЉЕЊЕ - Чеслав Милош

О, каква румен у прозорима! И топови бију.
Зеленим Нилом плови Мојсијев плетени чунић.
Непомично стојећи у ваздуху над цвећем, летимо.
Дивни каранфили, лепе лале на ниским столовима.
Чују се ловачки рози, оглашавају Хала-ли.
Безбројне су, непробојне супстанце земље.
Мирис чубра, боја је, иње ждралова.
А све истовремено. И ваљда вечито.
Око није видело, ухо није чуло, а то је било.
Струне неће одсвирати, језик неће изговорити, а то ће бити.
Малинов сладолед, топимо се у небу.

1975.

ДОКАЗ - Чеслав Милош

А ипак, упознао си паклене пламенове.
И чак би могао да кажеш какви су: прави су.
Завршени оштрим кукама да кидали би месо
Комад по комад, до кости. И ишао си улицом,
И спровођена је казна, крварење, шибање.
Памтиш, дакле не сумњаш. Сигурно постоји Пакао.

1975.

СЕКРЕТАРИ - Чеслав Милош

Ја сам само слуга невидљиве ствари
Која је диктирана мени и неколицини других.
Секретари. Узајамно незнани, по земљи ходимо
разумејући мало. Почињући на половини реченице,
Прекидајући друге пре завршетка. А каква ће испасти целина
Није наше да докучујемо, јер је нико од нас неће прочитати.

1975.

КУШАЊЕ - Чеслав Милош

Шетао сам под озвезданим небом
Горском падином откуда се виде неонски градови
Са својим другом, духом ништавности,
Који је трчао око мене и поучавао
Да нисам неопходан, јер да није мене, други би
Ходио овуда и хтео би свој век да разуме.
Ништа се не би променило да сам давно умро,
Ове исте звезде и градови и земље
Били би виђени не мојим очима.
Трајали би као што траје век овај и његова дела.

Одступи од мене у име Исуса Христа,
Доста си ме намучио - рекох.
Није моје да судим о позиву људи.
А своје заслуге ионако нећу знати.

1975.

ПАД - Чеслав Милош

Смрт човека је као пад моћне државе,
Која је имала борбене армије, вође и поворке,
И луке богате, и  у свим морима бродове,
А сад никоме неће притећи у помоћ.
Ни с ким неће склопити савез.

Јер градови су њени пусти и људи расути,
Чичак је покрио њену земљу што некад даваше жетве,
Њен позив је заборављен, њен језик изгубљен,
Дијалект сеоца негде далеко у недостижном горју.

1975.

УСПЕШАН ЖИВОТ - Чеслав Милош

Његова старост пала је у родне године.
Није било земљотреса, суша ни поплава.
Чинило се да се увећава са смењивањем годишњих доба,
Да звезде јаче светле и да сунце моћније сија.
Чак ни у далеким провинцијама нису вођени ратови.
Поколења су расла ближњима наклоњена.
Нико се није ругао доброј природи човек.
Горко је било опраштати се са земљом тако обновљеном.
Завидео је и стидео се своје сумње,
Задовољан што заједно с њим умире оболело сећање.

Два дана после његове смрти ураган је опустошио обале.
Задимили су већ сто година неактивни вулкани.
Лава се сливала на шуме, винограде и градове.
И рат је почињао битком на острвима.

1975.

СТУДИЈА САМОЋЕ - Чеслав Милош

Чувар далековода у пустињи?
Једнолична екипа тврђаве од песка?
Ма ко да је. Видео је у освит наборане горе
Што се хране љубичастом бојом, узимају течно руменило,
Док се не би дизале огромне, у наранџастом светлу.
Дан за даном. И није ни опазио, година за годином.
За кога је, мишљаше, та велелепност? За мене једнога?
А трајаће ипак и кад ја нестанем.
Ако сам ја човечанство, да ли је она и без мене она?
И знао је да не вреди викати, јер нико од њих њега неће спасити.

1975.

ДАР - Чеслав Милош

Тако срећан дан.
Магла се дигла рано, радио сам у врту.
Колибри су застајали над цветом орлова нокта.
На земљи није било ствари коју бих хтео да имам.
Нисам знао никога коме би било вредно завидети.
Што се зло догодило, заборавио сам.
Нисам се стидео мисли да сам био онај који сам.
У телу нисам осећао никакав бол.
Усправљајући се, видео сам плаво море и једра.

Беркли, 1971.

ГОДИШЊА ДОБА - Чеслав Милош

Прозирно дрво пуно птица селица
У плавом јутру, хладном јер је још снег на планинама.

Беркли, 1971.

ТАКО МАЛО - Чеслав Милош

Тако мало сам рекао,
Кратки дани.

Кратки дани,
Кратке ноћи,
Кратке године.

Тако мало сам рекао,
Не стигох.

Моје срце се уморило
Од усхићења,
Очајања,
Горљивости,
Наде.

Чељуст левијатана
Затварала се у мени.

Наг лежах на обалама
Безљудних острва.

Повуче ме у понор за собом
Бели кит света.

И сад не знам
Шта је било истинско.

Беркли, 1969.

НЕ ТАКО - Чеслав Милош

Опрости. Био сам стратег као многи од оних што се ноћу провлаче поред људских грађевина.

Срачунавао сам где стоје страже пре но што бих се одважио да приђем затвореним границама.

Знајући више, правих се да довољно је мање, не као они што долазе да сведоче.

Равнодушни према пуцању, потери у честару и поругама.

Нека мудраци и свеци, мишљах, целој земљи дарове доносе а не језику.

Ја чувам добро име, јер је језик моја мера.

Идиличан, детињи језик који узвишено претвара у дирљиво.

И распада се химна или псалам предводника хора, остаје попевка.

Увек непотпун беше мој глас, другу би хтео да одам захвалност.

А штедро и без ироније, те дике невољних.

Иза седам гора, под звездом јутарњом,

На језику огња и воде и свеколиких стихија.

Беркли, 1972.

ВЛАДАЛАЦ АЛБАНИЈЕ - Чеслав Милош

А можда дуг мој најзад исплаћен је
И за свој језик учиних што могао сам
Знајући да у замену имаћу ћутање?
Смањивало се и смањивало. Пигмејило и пигмејило.
Постао сам велики песник краљевства Албаније
И осмех дворске даме и милост регента
Били су ми данас, авај, награда закаснела.

Беркли, 1972.

КАД САМ ГОВОРИО - Чеслав Милош

Кад сам говорио истину, увредљиви осмеси новинских пацова
Казиваху ми у поверењу да, као, разумемо се у то,
И могао сам годинама само да чувам у себи презир,
Свестан да ће њима припасти коначни тријумф,
Јер су добијали редом шта су хтели:
Сваки своју заслужену порцију ништавила.

Беркли, 1970.

НАБАСАО САМ НА ТО - Чеслав Милош

Набасао сам на то прелазећи улицу и учинило ми се као
откривена људска судбина.

Али није имало назива и паде ми на ум други такав тренутак
за који сам речи тражио док их не нађох после двадесет година.

Почећу сада поново и тежићу на јави и у сну, само што ће
овога пута, тако мислим, рећи стоп време што се завршава.

Беркли, 1971.

КОЛИКО СЈАЈНИХ НАМЕРА - Чеслав Милош

Колико сјајних намера, колико игара и смицалица,
Док су нам, пријатељи моји,
Покровитељи били облаци, статуе из дубоких шума, славне,
И над уском улицом ивандањски орли-анђели.
Имали сте да изгубите, и нисте за то знали.
Имали сте да изгубите, и ја сам то знао,
Не признајући вама ни себи упућеност, узалудну.
А сад је већ свршено. Ветар се игра сенкама имена,
Све док после династија не настане
Снежна тишина.
Ко је имао разум, бирао је доктрине
У којима је светлела, мигајући, ђаволска трулеж.
Ко је имао среће, дао се завести љубављу према људима.
Ко је хтео лепо, ислужио је на камену камен.
Тако је плаћао наш век онима што су поверовали
У његово очајање и његову наду.
А добити шта је значило? Занемети на половини речи.
Крик чути, хвалу неправди, јер је правда нестала.
Побратимство изигравати, заобилазећи гробове.
И себе самога бројећи у изабране,
Осећати читавим телом
Стид.

Беркли, 1970.

ПРЕД ПРЕДЕЛОМ - Чеслав Милош

На овој падини оморика, јела и кедар, на оној борове шуме.
Блеште воде што се уливају у западни и источни океан.
Само једна усредсређена река струји право на север,
Где је прозирно сивило у златастој планинској клисури,
Сивило огромне тишине, бледа језера,
И барска бела јела још на хиљаде миља,
Све до границе шума, поларне пустиње.
У мојим сновима земља је била јединство мога тела,
И овде на Етебеску, и свуда где сам живео ја, луталица.
Наслањао сам руку на хрпе планина
Делте су ме секле у жези змајевских бојишта.
И чекао сам, немајући у језику израза
Да именујем све то што моје је и земљино,
Док неки дух, зачет у вулканским мутацијама,
Не викне и не скине чини с нашег правог имена.

Беркли, 1969.

ВЕСТ - Чеслав Милош

О цивилизацији земаљској шта ћемо рећи?
Да је то био систем шарених кугла од димљеног стакла
У коме се увијао и извијао кончић светлећих плинова.

Или да је то био скуп зракоподобних палата
Што стрељају из купола с огромним капијама
Иза којих је корачала наказност без лица.

И да су свакодневно бацане коцке, а коме би испало неповољно,
Био би вођен на жртву: старци, деца, младићи и девојке.

Иначе, можда ћемо такође рећи да смо живели у златном руну,
У другој мрежи: у чахури од облака
Смештеној на грани галактичког дрвета,
А та је наша мрежа била исткана из знакова:
Хијероглифа за око и ухо, љубавних прстенова.
И звук се разлегао у средини, звук што нам је вајао време,
Светлуцање, треперење, цвркут нашег говора.

Јер из чега смо могли исплести границу
Између изнутра и споља, светла и понора,
Ако не из самих себе, из топлога даха,
Боје на уснама, газе и муслина,
Из била што кад ућути - свет умире.

Или о земаљској цивилизацији можда нећемо ништа рећи,
Јер нико не зна шта је то одиста било.

Беркли, 1973.

ЧАС - Чеслав Милош

Блештаво сунце на лишћу, вредно зујање бумбара,
Негде издалека, с друге стране реке, снено певање
И одмерено лупање чекића, нису радовали јединог мене.
Пре но што је отворено пет чула, и раније од почетка
Чекали су, спремни, на све оне који ће себе назвати смртницима,
Да би, као ја, прослављали живот, то јест срећу.

Беркли, 1972.

РИБА - Чеслав Милош

Усред вриске, занесеног бунцања, писка трумбета, лупања у лонце и добоше
Највиши протест било је очување мере.
Но обични људски глас губио је своје право
И био попут отварања уста рибице иза зида акваријума.
Примао сам што беше ми суђено. Па ипак, био сам само човек,
То значи, патио сам чезнући за бићима сличним себи.

Беркли, 1970.

ЗАДАТАК - Чеслав Милош

У немиру и страху мислим да бих свој живот испунио
Једино да сам се одважио на јавну исповест
Откривајући превару своју и свога доба:
Било нам је слободно да се оглашавамо крештањем патуљака и демона,
Али чисте и достојне речи биле су забрањене
Под претњом тако строге казне, да ко се усудио да једну од њих изусти,
Сам је себе већ сматрао изгубљеним.

Беркли, 1970.

НАЧИН - Чеслав Милош

Тако осетљив на мирис болница и касарни, на неодстрањивост понижења,

Да је требало да проведем живот у ћелији од плуте, цвокоћући зубима,

Од незнаних предака добио сам разборитост и упорност, те сам пронашао начин:

Ритмично њихање речи, понављаних на улици, у аутобусу, у крчмама, на путевима,

И тим више у полусну јутарњим часова, када се свест појављује ко ђаволска гора.

Али умео сам то да радим само на пољском, на језику који нико не разуме, сем тврдоглавих професионалаца стадиона у Вобашу и Милвокију.

И кад бих могао да не говорим, не бих говорио ништа, јер није ми било свеједно што се обраћам никоме.

Беркли, 1967.

ОСТРВО - Чеслав Милош

Мисли о том острву како хоћеш, океанска белина, шпиље обрасле виновом лозом, под љубичицама врела.

Мени је страшно, јер једва памтим себе тамо, далеко, у једној од оних средоземних цивилизација од којих се плови дуго кроз мрак и шум ледених брегова.

Овде прст показује у кристалу међе и крушке, улар, обрамицу, и тада верујем, јесте, жиивео сам некад тамо, научен обичајима.

Заклањам капутом главу слушајући плиму, климам се  и јадикујем над својом глупошћу, мада, да сам мудар, такође не бих успео да променим ничију судбину.

Над својом глупошћу тада и касније и сада, за коју бих толико хтео да добијем опроштење.

Беркли, 1967.

ТВОЈ ГЛАС - Чеслав Милош

Проклињи смрт. Неправедно нам је додељена.
Преклињи богове да ти дају лако умирање.
Ко си, то мало амбиција, похлепности и снова
не заслужује казну дуге агоније.
Не знам само шта можеш учинити, сам, са смрћу других,
деце захваћене ватром, жена погођених сачмом, ослепљених војника,
која траје више дана, сада, ту, поред тебе.
Бездомна је твоја жалост, нема твоја реч,
и бојиш се пресуде због тога што ништа ниси могао.

Беркли, 1968.

ЗАКЛИЊАЊЕ - Чеслав Милош

Леп је људски ум и непобедив.
Ни решетке, ни жица, ни давање књига да се самељу,
Ни осуда на прогонство ништа не могу против њега.
Он у језику установљује опште идеје
И води нам руку, те великим словима пишемо
Истина и Правда, а малим лаж и кривда.
Он изнад онога што јесте уздиже оно што треба да буде,
Непријатељ очајања, пријатељ наде.
Он не зна Грка ни Јеврејина, роба ни господара,
На управу дајући нам заједничко домаћинство света.
Он из прљаве вреве мучених израза
Спасава реченице строге и јасне.
Он нам говори да је све стално ново под сунцем,
Отвара отврдлу руку онога што је већ било.
Лепа и врло млада је Фило-Софија,
И њена савезница поезија у служби Добра.
Природа је једва јуче прослављала њихово рођење,
Вест о томе планинама су донели једнорог и ехо.
Славно ће бити њихово пријатељство, њихово време нема граница.
Њихови непријатељи осудили су себе на уништење.

Беркли, 1968.

ТВРЂЕЊЕ И ОДГОВОР - Чеслав Милош

- Љубав према Богу јесте љубав према себи.
Звезде и мора испуњава најмилије ја
слатко као јастук и сисани палац.

- Било би то неугодно онима што обожавају 
када би цврчак који цврчи у врелој трави
могао ону особину која се зове бити да велича
на општи начин, а не везујући је само за своју личност.

Беркли, 1962.

ИЗВОР - Чеслав Милош

Опет исти сан. Као издубљен у глини кланац реке
И у близини одрони из којих тече прљава вода подлоканих гора.
Глас је говорио: не, није истина да нам штете баре
Удиши запах уљасте мрље на комену што се прелива у дугиним бојама.
Те дигох очи и тамо горе угледах у песку чисти извор.
Идући навише чупао сам травуљину да би поток могао слободно да тече.
Потом ми би жао, јер се извор уливао у песак.
Али он поче опет да избија јаче, и изабра оно што сам ја изабрао.

Швајцарска, 1966.

НА ОБАЛИ - Чеслав Милош

Но и смањивале су се гитаре, али груди, округле или оштре и образи, и гузови, и колена што трче.

Слабила је недовољна суштина, ни ја, она, он, ни мушкарац, жена, нагост само, ништа не моје, наше.

Само смртородни океан што се превртао на песку и под ватром у зениту угледане илузије.

Као онда кад се далеко иза одјека град претвори а не задрже се усне што се приближавају уснама над вином у високи облак.

И мада би Бог морао да плаче због губитка сваке супстанце, и он је равнодушан, јер се ништа није смањило.

Ко, затварајући очи говори себи: једини, тај iste, ipsc, ваје величанство на пустињи?

Гола пета прекорачила је преко његовог чела и поглед не зна се чији одузео је лицу име.

Чује како расте и пуца и у шум се распада талас кроз ухо које не припада њему и које је ничије.

Беркли, 1967.

ХРОНИКА - Чеслав Милош

Еј! Nadelajem detej! И направисмо их, бркатих, са сабљама у чизмама.

Као и лепотица што пишају стојећке, непомично, испод дугх сукања.

Клопарања дрвених точкова, гумна крај магловитих дјермова ми смо засновали.

И државе, од пијаничког замка с кривом кулом, до потока и плота око димљивих кућа.

Да би трајало, болело, уста богова нама сличних истесали смо од најбољег дрвета.

Сребрна срца, сребрне заветне дарове развешали смо на раскршћима, бијући у звона.

Али одмах нас је заклонио облак и прошао и доле је тамо тишина.

Ништа, само севање у провалији, једном неког пролећа или лета.

Плажом иза аутостраде, са штапом, у шеширу шумског пчелара,
Бива да неко од нас иде и посматра њихову голотињу. Хехе!

Sen-Pol-de-Vans, 1967.

РЕЧИ - Чеслав Милош

Сасвим као да је из жагора у ваздуху,
од речи пресипаних лопатом, одмераваних на тоне,
нешто остајало. Али звук уништава звук
и сред буке настаје тишина.
Забележимо да је у себи носио као равнодушност.
Волео је да пије и прича, али кад би му снопкиње
пребацивале што ништа не шаље издавачима, смејао се.
Више је волео те обале, јер исконска силовитост
бива довољна сама себи, и лавеж фока
јесте оно што јесте. Живот задаје смрт,
плима се расипа у пену. Утолико мање илузија.
Било је то као у далеком, врло далеком крају
његовог детињства, када још није знао
да су тамо неки хтели да спасавају своје ја
у ноћима уз свећу додајући реч уз реч.

Беркли, 1964.


ПРОЗОР - Чеслав Милош

Погледао сам кроз прозор младу јабуку прозирну у јасности.

А када сам поново погледао у освит стајала је тамо јабука оптерећена плодовима.

Значи много је година сигурно протекло али не сећам се шта се догодило у сну.

Беркли, 1965.

VENI CREATOR - Чеслав Милош

Дођи, Душе Свети, повијајући (или не повијајући) траве,
показујући се (или не) над главом пламеним језичком,
кад су сенокоси или кад трактор излази на угарење,
у долини лескових гајева или кад снегови
притисну богаљасте јеле Sijera Nevade.
Човек сам само, и потребни су ми видљиви знаци,
брзо се замарам грађењем степеница апстракције.
Често сам се молио, сам знаш, да кип у цркви
дигне руку за мене, један једини пут.
Али разумем да знаци могу да буду само људски.
Стога пробуди једног човека, ма где на земљи
(не мене, јер ипак знам шта је пристојност)
и допусти да гледајући њега могу да се дивим Теби.

Беркли, 1961.

КАД ЈЕ МЕСЕЧИНА - Чеслав Милош

Кад је месечина и кад шетају жене у разнобојним хаљинама
Чудим се њиховим очима, трепавицама и свем уређењу света.
И чини ми се да би из тако велике узајамне склоности
Могла најзад да настане крајња истина.

Беркли, 1966.

ДИТИРАМБ - Чеслав Милош

Тако много смо видели на земљи, а малахитове горе о заласку сунца сретане су као увек песмом и поклоном.

Иста пролећна игра призива када под одроном базалтних стена јата птица урањају у прозирне воде залива.

И морска видра блешти перајастом руком, ваљајући се у пени поред Point Lobosa.

А у магли жари се црвенило азалеја са дна кланца пуних испарења.

Ништа није додато и ништа одузето, непоколебљиви, савршени неприкосновени свете.

Мелодија усне хармонике, издалека из несигурних година или стаза на коју смо пали, спојени пољупцем.

Успавани лан коловрата, у амбарима јабуке и жито, мрки штитови на грудима сестричине Антолке.

Штектање пушкомитраљеза на равници избразданој противтенковским рововима, под расцепљеним засторима облачног освита.

Ко ће потврдити, ко ће рећи "моје" за узалудни, узалудни, с тешкоћом призвани сан?

Са шуштањем ренесансних хаљина иду наше умрле, осрвћу се и стављају прст на уста.

Другови у оклопима поседали за шаховске сточиће, спустивши велике шлемове поред себе.

А љубавна моћ, живо злато у крви, занавек уништава наше празно име.

Беркли, 1965.

МНОГО СПАВАМ - Чеслав Милош

Много спавам и читам Тому Аквинског
или Смрт Бога (једно протестантско дело)
Десно је залив као изливен од коситра,
иза тог залива град, иза града океан,
иза океана океан, све до Јапана.
Лево су сухи брежуљци са белом травом,
иза брежуљака наводњена долина где се гаји пиринач,
иза долине брда и борови пондероса,
иза брда пустиња и овце.
Кад нисам могао без алкохола, гурао сам на алкохолу.
Ка нисам могао без цигарета, и кафе, гурао сам на цигаретама и кафи.

Био сам храбар. Вредан. Готово узор врлине.
Али од тога никакве користи.

Господине доктор, боли ме.
Не ту. Не ту. Ни сам више не знам.
Можда је то прекомерност острва и континента,
неизречених речи, базара и дрвених фрула,
или наздрављања пред огледалом, без лепоте,
иако је требало бити нека врста арханђела
или светог Ђорђа у Улици Светог Ђорђа.

Господине видару, боли ме.
Увек сам верова у чари мађије.

Наравно да жене имају само једну, католичку душу,
али ми имамо две. Када заиграш,
у сну посећујеш удаљене пуеблосе
и чак земље никад виђене.
Ставите на себе, молим вас, амајлије од перја,
треба спасти свог човека.
Ја сам читао много књига, али им не верујем.
Када боли, враћамо се на обале некаквиих река,
сећам се тамошњих крстова са знацима сунца и месеца,
и варчара како су радили кад владала је епидемија тифуса.
Пошаљите своју другу душу иза гора, иза времена.
Реците, чекаћу, шта сте видели.

Беркли, 1962.

СЕНТЕНЦЕ - Чеслав Милош

У чему се састоји увежбаност руке?
Рећи су у чему се састоји увежбаност руке.
Подозрева се да нешто није у реду са стављањем знакова,
А рука саставља знакове онакве каквима је научена.
Тада је дају у школу крмача и сврачијих ногу
Све док се не упамти шта је лепо. Јер и знак лептира
Јесте бунар са свинутим на дну отровним угљен-моноксидом.

Можда би га требало представљати другачије
Но у облику голуба. Ватра, тачно, али не за нас,
Јер чак и када су брвна траве на згаришту,
Тражимо у њему очи и руке. Па нека буде зелен,
Сав од лишћа мирисног шаша, док по пречкама изнад ливада
Трчи уз тупкање босих ногу. Или као да у ваздуху
Дува у брезову трубу тако снажно, да се доле
Преврће од њеног даха гомила ситних чиновника
У раскопчаним мундирима, и да чешљеви жена
Лете као иверје кад удари секира.

*

А ипак је превелика одговорност мамити душе
Оданде где су пребивале заједно с идејом колибрија, и столице, и звезде.
Заборављати их у или-или: пол мушки, пол женски,
Да би се у крви рођења будиле са плачом.

Беркли, 1963/1965.

СВЕТЛЕО ЈЕ ТАЈ ГРАД - Чеслав Милош

И светлео је тај град којим сам се после више година враћао,
И пропадао је живот Ритбефа или Вијона.
Потомци већ рођени играли су своје игре,
Жене су гледале у огледалца од новог метала.
Зашто је било то све, ако ја да говорим не могу.
Стајала је нада мном тешка као земља на својој оси.
Мој пепео је лежао у кутији испод шанка бара.

И светлео је тај град којим сам се после више година враћао
Својој кући у витрини гранитног музеја
Поред црнила за трепавице, алабастарских тегли,
Менструацијских трака египатске принцезе.
Било је тамо сунце исковано од златног лима.
На све црњем паркету чула се шкрипа лаганих корака.

И светлео је тај град којим сам се после више година враћао,
С лицем заклоњеним мантилом, мада већ давно није живео нико
Од оних који су могли да памте неплаћене дугове,
Краткотрајне срамоте, опростиве подлости.
И светлео је тај град којим сам се после више година враћао.

Париз-Беркли, 1963.

понедељак, 25. септембар 2017.

НА ДРУГОЈ СТРАНИ - Чеслав Милош

Неки паклови имају изглед кућа  и градова уништених ватром, где паклени духови вребају у скровишту. У нешто блажим пакловима могу се видети бедне страћаре, некад у редовима који чине неку врсту градића, са улицама и уличицама.

Емануел Сведенборг

Падајући ухватио сам се за застор
и његов плиш у руци био је последња ствар на земљи
кад сам се скљокавао вичући: ааа аа.
До краја нисам веровао да ће, као друге, и мене.

Потом сам ишао по колотечинама
у неравној калдрми. Дрвене бараке,
или мајушне кућице у пољу пуном корова,
мала кромпиришта ограђена бодљикавом жицом.
А играли су тобоже-карте и ширио се мирис тобоже-купуса
и тобоже-вутке, и била је тобоже-прљавштина и тобоже-време.
Говорио сам да... али слегали су раменима
или окретали очи. Јер та земља није знала за чуђење.
Ни за цвеће. Мушкатле у саксијама осушене,
привид зеленила покривен лепљивом прашином.
Ни за будућност. Свирали су грамофони
непрестано понављајући оно што никад није постојало.
Разговори су понављали оно што никад није постојало
да нико не би погодио где је и због чега.
Посматрао сам мршаве псе. Издуживали су се и смањивали њушке
претварајући се из рундова у хртове, час опет у јазавичаре,
ради подвлачења да нису превише пси.
Јата врана кочила су се у лету, расипала се под облаком.

Беркли, 1964.

МЕЊАО СЕ ЈЕЗИК - Чеслав Милош

Мењао се језик и ми заједно с њим. Сети се.
Кад ти је било десет година како су бркајлије расправљале тапшући коње
Или набијајући острагушу, како је певала гитара
На трему иза јошика. Или и они други
У твојим младим годинама, што су се подсмевали онима,
Модерни, ватрени на естрадама. Сви су они
Већ изједначени, лепеза, знак Потере, ловачки рог,
Модел динамомашине леже крај њихова узглавља,
И Јакуб Јасињски споразумева се како уме са
Лилијен Гиш, филмском звездом,
На чаврљавом језику, врло стакато.
Али облаци како су пловили тако плове,
Упоређивани стално с новим стварима додириваним руком,
И сила која спаја мушкарце и жене
У шекспировску животињу са двојним леђима
Остаје нејасно питање, каква год јој се дала имена.

А ако у летњој ноћи чамце на језеру
И тиху песму, држање за руке
Чува твоје свечано и све слабије памћење,
Нити је онако то било као што ти се једном учинило,
Нити је такво као сада кад га слажеш у причу.

Беркли, 1963.

ГРЧКИ ПОРТРЕТ - Чеслав Милош

Браду имам густу, очи заклопљене
Капком, као у оних који знају цену
Виђених ствари. Ћутим као што приличи
Мужу који зна да људско срце може
Више да смести него језик. Свој родни
Крај, дом и јавно звање одбацио сам
Не да бих тражио добити или авантура.
Нисам странац кад се нађем на броду.
Лице обично, скупљача пореза,
Трговца, војника, не издваја ме из групе.
Нити се браним да одам доличну пошту
Месним божанствима. И једем што и други.
Толико је довољно казати о себи.

Вашингтон, 1948.

ТРЕБА, НЕ ТРЕБА - Чеслав Милош

Човек не треба да воли месец.
Секира у његовој руци не треба да губи тежину.
Његоци вртови треба да миришу на труле јабуке
И да умерено обрастају копривом.

Човек говорећи не треба да употребљава речи њему драге,
Ни да лупа зрно да би видео шта је у средини.
Не треба да баца мрве хлеба ни да пљује у ватру
(Тако су ме бар учили у Литви).
Ако ступа на мермерне степенице
Простак нек се стара да ижљеби ђоном шкработину
Ради подсећања да степенице неће трајати.

Беркли, 1961.

СРЕЋА - Чеслав Милош

Каква топла светлост. Из рујног залива
Јелке јарбола, одмор ужади
У маглама јутра. Тамо где у воде мора
Цеди се поток, крај мостића, звук фруле.
Даље, под луком дрвених рушевина
Виде се мале прилике у ходу,
Једна има црвену мараму. То су дрвета,
Куле и горје у јутарњем часу.

Вашингтон, 1948.

НЕ ВИШЕ - Чеслав Милош

Мораћу једном рећи како променио сам
Мишљење о поезији и како дође до тог
Да данас се сматрам за једног од многих
Купаца и обртника Царства Јапанскога
Што песме саставља о цветању вишње,
О хризантемама и пуном месецу.

Да могу да опишем млетачке куртизане
Како у дворишту прутом пауна драже,
И из тешке свиле, бисерног појаса
Да тешке изљуштим дојке, црвенкасту
Пругу на трбуху од стегнуте сукње,
Онако како то виде капетан галија
Приспелих тог јутра с товарима злата;
И кад бих могао још њихове јадне кости
На гробљу чија врата плаче масно море
Сковати у речи моћнијој од крајњег чешља
Што у трулежи под плочом, сам, чека на светлост.

Тад посумњао не бих. Из тврдог градива
Шта се да скупити? Ништа. Највише лепота.
А тад нам довољно мора бити цвеће вишње,
И хризантеме, и бела месечина.

Монжерон, 1957.

НАУКЕ - Чеслав Милош

Од трена кад у кући са ниским стрехама
Доктор из града пресече ми пупак,
А бујаху у баштама репух и лобода,
Гнезда са белом плесни прошаране крушке,
Нађох се у рукама људи. Могли су да придаве
Мој први крик, да стисну великом руком
Грло што беспомоћно буђаше њихову нежност.
Од њих преузех имена птица и плодова,
У њиховој остах земљи, не превише дивљој,
Не превише зиратној, с ливадом, орним пољем
И водом на дну чуна у честару иза шупе.

Њихове науке нашле су додуше границу
У мени самом, а моја воља беше тамна,
Мало послушна мојим ил њиховим намерама.
Други које сам знао можда само по имену
Ступали су у мене, и ја, пренеражен,
Слушао сам у себи шкрипаве одаје
У које се вири кроз рупицу кључа.
А ништа ми не значаху Кажмјеж ни Хрехори,
Ни Емилија нити Маргарета.
Ал сваку њихову ману и сваку наказност
Морадох сам да понављам. То ме понижаваше,
Да готов бех да вичем: Ви, одговорни, то због вас не могу
Да будем какав хоћу, већ само оно што сам.

Сунце падаше у књизи на грех провидни,
И често док хучи у травама поподне,
Замишљао сам двоје што мојом кривицом,
Ено, газе осу под рајском јабуком.

Монжерон, 1957.