четвртак, 31. јул 2014.

НАРАШТАЈИ - Душан Васиљев

1

Све око нас, све живо ходеће,
са болом слути
кобну, сјајну
победу пути.
Никад се више
весела песма захорити неће:
увек ће, увек тише
у сутонима смртним да жути.

И у свему
што живи, гине, сјаје,
нека је немоћ наслеђена
убила све лепе осећаје.
А душа болна, увређена,
јеца, јеца, јеца.

Све што је живо,
прећутно, без гласа
шапће у сутон смрти:
нема спаса, нема спаса!

2

Са знаком истине на стеговима,
са вером да је
наш нараштај Каин, који се каје,
да у сваком срцу има
један бар кутак незасејан -
запевали смо борбу свету
у један јесењи дан.

Уплели смо у сунчеве зраке
радост нашу.
И облаке,
када сањиво машу
веслајући по бескрајном Своду,
заустављали смо у ходу
и певали им сјај победа скори`,
певали смо са звуком
челичним, што јечи по гори.
А ветар, кад завијори,
песму нам је бесним разнео фијуком.

Једне мајске ноћи, проклете,
са својим срцем пуним,
на старом путу нашли смо се,
на почетку чак.
Ми смо мислили да напред идемо,
а сваки наш корак био је повратак.
Тада је већ давно
у нама умрло дете;
већ су нам седе биле косе!

Залуд су прешле, изнад наших глава,
радне године, часови, трени: -
спас је само острво заборава,
о, ми Несхавћени,
о, ми Несхавћени!

3

Ни са облака нема спаса,
ни у срцима људи;
ми дршћемо од ужаса,
јер и у оркану студи,
и у борбама груди,
за нас осмех сажаљења зре.

А ми ћемо певати песму
о срећи, кад се мре!
Бићемо увек на врху вала,
крај својих идеала
црни гаврани,
о, ми Исемјани,
о, ми Исмејани!

4

Зашто да голе наше уде
дамо за туђе добро сећи,
кад ће за нас и тако рећи
да смо луде?

Зашто да нас боли
туђа пропаст заслужена,
о, ми Голи?

Зашто да нас сена,
сатврвена,
самртним грчем плаши,
када мру душмани наши,
о, ми Болни?

Зашто да се осврћемо
на јаук очајан они`
чије нас презрење немо
у смрт, у смрт гони,
о, ми Презрени?



Одродили смо се од родних груди,
и наши су проклети дани;
тмурно тонемо у поноре блуда,
о, ми Прогнани, Прогнани!

Све смо даљине прегазили,
све смо облаке знали,
и безнадно,
у својој неслућеној сили,
дрољама смо пред ноге пали.

И кроз сва искушења, беде,
постали смо подли профани,
са смехом пљујемо Еванђеље, Коран и Веде,
о, ми Прогнани, Прогнани!

6

Пред нама нема божанства!
Ми ничијиа нисмо деца!
Ми и у екстази пијанства,
кад нам нога од страсти клеца,
још увек све можемо.
Ох, ми, крвници свакој идеји,
покаткад само над својим душама,
да нико не зна, плачемо.
Ми смо сви Прометеји,
ми, Несхавћени, Исмејани,
ми, Болни, Горки, Голи,
ми, Страшни, Презрени, Изгнани!

СМРТ НЕГДЕ НА УЛИЦИ - Душан Васиљев

Смрт, та вечно жељна блудница,
сваки ми дан украде
од крви једну кап,
и један ми дах из груди отме,
и подводи ми жене младе
да ми још сутра уклопе штап.

И ја залуд певам кроз дуге
ноћи, кад немам сна, -
сваке ми зоре осване проза:
бронхитис или туберкулоза,
на образу са жутим ружама;
и то, да ћу једног дана
нестати негде на улици,
или на нечијим рукама.

И кад ми Смрт разбије лире
и мојом црвеном крвљу
напуни своје путире -
да ли ће Неко пролити за мном сузу?...

ВЕЧЕ - Светислав Стефановић

Огрнуто порфиром сунце тоне.
Ко царска војска најзад надјачана,
Малаксали већ гину зраци дана,
А чете мрака продиру их, гоне.

Још се низ вале млази крви роне,
Ал` све је мања чета обасјана
Облака рујних. Ноћ осваја врана
И вали ко погребна звона звоне.

Чује се одјек јецања им гласна,
Што тече као тужбалица власи
По мирни пољи, уморни таласи.

И душу моју савлада сета страсна,
Ко пред незнаним крајем чежња касна
Док задњу румен уздах мрака гаси.

ПОД МАГЛОМ - Светислав Стефановић

Магла, засувши све, почива.
Даљине нема, све је ту близу;
Прав ред дрвета граничи низу
И видик ужи од убошких њива.

Мрка контура опруженог брега
Изгледа обла, ко надувена
Лешина дива утопљена,
Мртво и немо све око њега.

Дрва се чине ко мртве страже,
Влажне ко покисо шињел, и круте
Ко укопане трупине саме.

Стоје ко мисли на смрт и ћуте.
Пуцкара нешто, - црви леш траже.
Шири се задах труљења, таме.

НОКТУРНА - Светислав Стефановић

Јецају и струје, месечеви зраци,
Ко сребрна харфа месечина свира,
Пливају и тону маглени облаци
Ко акорди пуни кроз царство етира.

Трепте тихе воде и с чежњом дубина
Упијају у се звукове што жедне,
Дршћући ко круне воденог крина
Под дојмом блаженства мистерије једне.

Расклапљу се у сну очаране шкољке,
Издише површјем ко од злата пена,
И с немоћи тихом једне слатке бољке
Дрхти месечина звуцима Шопена.

ВЕЧИТИ САН - Светислав Стефановић

Ја ћу да умрем ко роб испред врата
Љубавног двора тајном затворена,
Где сањам да је суђена ми жена
На трону свем од смарагда и злата.

Валима косе сва је окружена,
Ко Мтаи Спаса усред мора плава
Што залазећ је сунце обасјава
На валу меком ко облачна пена.

Знам: она чека мене непозната
Векове многе у сну од кринова,
Белих и чистих као груди њене.

И смрт ће прићи и отворит врата:
Плинуће тад сва лепота ова
И засут вечним сјајем моје зене.

понедељак, 28. јул 2014.

ЈУДИ - Светислав Стефановић

1

Зашто си издао Спаситеља Христа?
Каква је сила на то те навела?
Да л` је у теби свака милост свела,
Па звере поста, или мржња иста?

Ил` пламом лепшим душа ти заблиста?
Можда ти жеља беше дрска, смела,
Презрет загробни рај, небеса цела
И апостола тих небеса, Христа?

Па му, што хтеде у долини плача
И сваку искру среће да сахрани
Одрицањем, показат да је јача

Земља, када си с поругом просјака
И њега и рај, бедним обећаним
Продо за земни триест сребрњака?

2

Не боје се што те обеђују, криве!
Мртав је давно онај, кога си продо,
Ал` кад си њега смртном врагу одо
Посто си пророк - тобом људи живе.

У врту, кад си, где цвају оливе,
Римљанском оку месију проказао,
Да ли си сањо да си тад показо
Победни изглед будућности сиве?

Када си реко: Ево божјег сина!
Овај се прави да је послат с неба!
Јес` чуо тад из векова дубина

Страховит одјек: Шта ће нама неба
Другог до овог што ј` у нашој души?
Зар изван нас нам каквог бога треба?

СЕБИЧНОСТ ТУГЕ - Светислав Стефановић

С очима те волим црвеним од плача,
Наборана чела и образа бледа,
Кад осећаш тужно да је судба јача
Тврдица са срећом, док обиље беда

Издашно нам шаље. Тако ја те волим,
Неутешно тужну, осамљену, јадну,
Када с очајањем и рукама голим
Умиреш на силу невидовну, гадну -

Неситу и страшну, без милости таму.
Тад соећам да ми нико ближи није -
Ко што се у пустом, остављеном храму
Дух светиње ближе око мене вије.

ОПРОСТИ - Светислав Стефановић

Не реци, драга, да те заборављам
И да ми љубав према теби хладни,
Кад дођу они дани ружни, гадни
Са слашћу када себе сам злостављам

И тебе мучећ; кад ти отпоздрављам
На миле речи: о љубави, падни,
Усахни и ти, ко и живот јадни
И трази сви, што за собом остављам.

То није, драга, мој дух ми у усти,
То човек тад из мојих речи збори,
Мученик онај, што га вечност створи

Да буде ништа, један тренут пусти,
Да сијне час кроз таме вео густи,
Па на том сјају свог идола згори.

ХВАЛА ЉУБАВИ! - Светислав Стефановић

Плачи, моје срце, као некад ридај!
Нек бледи од суза румен моје крви.
Разби годост своју: расцепи се, кидај,
Понизи се у прах, где гамижу црви.

Буди опет јадно, немоћно, сирото;
Све одбаци даре; нека у таласи
Сви потону. Буди, ко да ти је ото
Живот све то, чим те виша сила краси.

Нек из ништавности таког понижења
Уздигне те љубав, док светови поју,
Да у часу томе твога васкрсења
Познаш да си дужно њој сву гордост своју.

БЕЗ ОКОВА - Светислав Стефановић

Имам ја својих сатанских часова,
Када би за ме пали сви обзири
И друго што ме с људским друштвом мири,
Животом смерним сред туште окова,

Ко мисо силна стегнута од слова.
Тада се огањ моје душе шири
И дахом, који рад га згасит, пири:
Тад сам у царству слободе духова.

И као мисо неказана, сјајна,
Очарава ми душу срећа тајна:
Блиста у дивљој, слободној наготи!

И знати да су без тог људи скоти -
Док мени то се ближи срећа крајна,
Ма само као разбојник Голготи.

СУМЊА И ВЕРА - Светислав Стефановић

Тони у самоћи, верна душо моја,
Ко сен бића мога, сени изгнаника
У пусти живот; ко крик рањеника
На разбоју мртвом изгубљеног боја.

Ћутим где те гази терет дана блатних,
Каловита стопа цветни ћилим снова;
Слушам плач тајанствен палих ти богова,
Ко кроз тугу ствари пад листова златних.

Ил` не; бол твој бол је прераног цвета,
Тек што сркне сунца мраз га љути скоси:
Мре, но сласт пољупца Пролећева носи!

О, пасти на прагу откривеног света,
Слутећ живот нови пити туге гроба, -
Пун сласти рођења пре својега доба!

ИЗГУБЉЕН САН - Светислав Стефановић

Сан ми је један душом клон`о,
Ко лилија прекрхана -
У лепоти немих бола
И у сласти светих рана.

Но ко крин што тајне звезда
У сломљеној чува круни,
Још кроз сан тај вечног дах ми
Очарано срце пуни.

Још га дишем, ћутим, носим -
Прошлим жаром сени врела!
Још се њишем, слутим, росим
Ко усхитом вечног дела.

Док с мистичних ружа миром
Кроз ноћ слатких меланхолија,
Он самоћа пустих тајне
Жеднећ` срче и испија.

И на валу мртвог еха
Тоне модрим дубинама. -
О, занавек, ником незнан,
Згасни међу звездицама!

СРЕЋА - Светислав Стефановић

Једном сам у сну видео Среће дворе:
Младост је ту из цвећа мирисала,
Са грана свих је љубав цвркутала,
Бесмрти звезда блистала од горе.

Кроз отворе је душе увирала
Сва очарљива мелодија света,
Ко да у један загљај се сплета
Лепота сва, и Милост. Тад је пала

С алтана двора једна кита цвећа
Црвена као крв, с обликом срца,
И место росе шкропљена сузама.

О, ја сам знао: овде ми је мета,
На сваком кроку даље душа грца,
И гину чари све у обманама.

субота, 26. јул 2014.

БУРА У ЗОРУ - Душан Васиљев

Уморно трепћу звезде и сањиво чкиље и зевају
и једна се за другом без жаљења и звука гаси,
као сирочићи који немају коме да се туже
ако им улица нанесе бол, увреду или шаке;
а у даљини помамни, силни громови севају
и кроз све сфере разлежу им се гласи,
и око сваког дрвета, грма, и око душе сваке
као јесења свила, као сећање на прошлост круже.

И Човек дрхтећи погледа у јечеће даљине плаве;
помисли: небо се тресе -
и сагне се
и плашт бога пребаци преко главе...

ОБЛАЦИ - Душан Васиљев

1

Како да певамо радост дана,
кад је уткана
у све нити наших душа
по једна влас полегуша
која нас трује?

И увек, ко жена уплакана,
ко глад и проклетство после суша
у нама ту је?

Како да жалимо грехе ове,
када нас зове
поноћна страст, и ми то знамо
да је, ако себе дамо,
ко живот јака?

И да код сваке грешне и нове
мисли, увек иза нас је, само
на пет корака?

Зашто да плачемо ми над собом,
када са добом
што у неповрат одлеће,
и ми, ко увело цвеће
с јесени мремо?

А страст ће ноћи над нашим гробом
грехове наше уместо свеће
припалити немо...

2

Наша је смрт близу: спутање
душа. А живот нам беше лутање
кроз земље непознате.
Нико није хтео да нас схвати:
ми смо хтели победу идеје,
а нисмо хтели клати!
Зато нас прогласише немоћнима...

А ми смо једну имали само сврху:
да у светлости, на врху,
увек намучена, крвава мати
постане идолом.
Мати створења, даха јесења,
мати блудна венења.

Да, ми смо све хтели дати,
да мати постане Мати!

3

Све је са два лица, знамо;
данас је добро, сутра зло,
зато нас тако и боли то.

Ми много иштемо.
Умемо и да дамо.
Плачемо.

Све нас боли.
Неправда увек. Покаткад и
весеље. Тама увек. Јади
увек. Некад и зраци.

Али наши симболи
вечни су:
Облаци! Облаци! Облаци!

ВИЗИЈА ИЗ РАТА - Душан Васиљев

Засвираше негде гајде, и гости
полегаше крај Белог Ћилима,
и северњача се успела
изнад Гриничке звездарнице.

(Страшно је: место тела
само кости, кости, кости!)

А ја, разбарушен, гладан,
као на крилима
одлећем у свет непознат, студен и хладан.

(О, место цеста,
мртви трупови на хиљаду места!)

И пред очима не могох мрак заборава стрти,
јер један тмуран акорд, из јама,
јецаше, и од срама
запловио сам таласом смрти.

(О, место младости,
те бескрајне, безмерне гадости!)

ДАН КАЈАЊА - Душан Васиљев

Из магле, која је пала по мени,
неки се лелек зачу:
данас је... дан... кајања... у плачу!...

Зар и ја да се кајем?
Моји образи нису румени;
очи моје смрти су жудне,
и тога, да још једном само
виде клонуло сунце
пасти за облаке тихе и доброћудне.

Јест, клао сам. Ал` то је била врлина,
и сви су људи клали:
брат брата; ћерка матер, и отац сина.

Ал` сам сам чекао, с оним што су пали,
у страху и дрхтећи, Зоре,
јер мишљах да носе Решење;
и оне дођоше увек празних шака.

Али када ме запљусну
узбуркано, мутно море
мојих суза, жудњи, боли,
као коло страсних, блудних девојака
када их распали јулска жега, -
ја сам плакао за сваку кап крви
што их човек Човеку проли.
У мом је срцу било туге више свега.

Ја сам кроз ноћи небројене, дуге,
плакао кајање, пре нег` се лелек зачу.
Сад само зато плачем, јер сам и јуче плак`о.

Или се кајем, крвљу шкропећи туге,
данас, на дан кајања у плачу?...

ПЕСМА РОБА У ПОДНЕ - Душан Васиљев

Пева у подне тамни роб
са тихом сетом:

- Све ме сваког дана даска више сече,
и све ми је мање одмора,
и све ми сваког дана кости страшније звече;
видим да ћу са овом чежњом за светом,
и за зраком, и за мајком,
пасти у Црно, кад дође Смена.

Сада је подне. У топлом зраку лете
велике жене и мале мидинете
на ручак; и смеју се потом,
и живе чудним, слободним животом,
а ја сам блед, кукаван роб.

Сада се свуда гасе кандила,
и звоне последњи амини...
Девојке поклапају писаће стројеве
на којима су куцале сатима,
и полазе;
младићи их чекају пред вратима,
и о будућности безбрижно снове снују,
јер мисле да ће се скоро узети.

Само купљени ковачи кују, кују, кују
ланце... ланце...
за нас, за живе бројеве
од једног до двеста,
који морамо сутра нестати,
да другима правимо места...

Са тихом сетом
пева у подне тамни роб.

ВЕТРЕЊАЧА - Душан Васиљев

Једра своја, ко четир крика,
небу је пружила на дохват,
земљи је пружила на груди,
као да је нешто боли,
или да моли.

Тужна слика.

Далеком границом видика
небо се обукло
у рухо огња, што плами.

У соби тихо бије сат.

И два бела бића, сама
ко два уздаха изгнана,
певају песму умирућег Дана.

А Ветар?
Нека сутра дође...

НОСТАЛГИЈА - Душан Васиљев

Са сваким нам је пољупцем живот краћи,
и са сваким уздахом што дршће;
и за крај нас везује све чвршће
сваки покрет којим се тебе желим дотаћи.

И онда, веруј; залуд је све;
ту нема ништа више да се каже;
ту ни раскалашно Сунце не помаже,
кад већ снагу своју страћи.

И кад опазиш дах смрти на врту,
и кад осетиш дах смрти на врату,
видећеш на лицу мом једну црту
тужну, непознату...

Немој тада да мислиш о животу,
који је сваким даном плићи
и већ скоро сасвим прош`о;

него о сну једном снивај
који је пош`о,
али никад неће стићи...

Да, неће стићи.

СИЛОМ - Душан Васиљев

Ја нисам смео да прхнем у бескрај,
јер нисам знао шта се под њим скрива;
да л` - можда - у њему какав Џин не снива
из покојне грчке митологије?

Страх ме је било од икарске судбе,
или поноћних, језовитих бура.
Ја нисам љубитељ авантура,
као Манфред или Пер Гинт.

Али сам моро... морао да пођем...
.....................................................................
И све даље стижем, стижем сваког јутра.
Али за оно, што може доћи сутра -
молим унапред опроштај од сваког.

ДУГА - Душан Васиљев

Ја сам данас немо гледао за дугом,
и када је ње нестало
плакао сам у предвечерју,
тежи једном тешком тугом
и сиротнији једном белом надом;
и празнину у моме срцу
не могу да испуним смехом
или овом шареном маскарадом,

овим лутањем без циља, што се
зове животом...
И моје срце дрхти,
као да га црне страсти у понор носе,

или као да је у добу римском
на Каптолу гракнула дивља гуска;
или као када јекне
очајан крик у сутону зимском.

ДОМОВИНА - Душан Васиљев

Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком веже;
то је љубав за облак, што плови овуда,
за песму, што се овде разлеже;

Љубав за класје што богато буја,
за руже што су на гробљима свеле,
за тресак летњих, бесних олуја,
за тугу тица које се селе.

Домовина, то су све оне споне
којима нас живот за се спаја;
радост, кад наша звона зазвоне,
топлота мајчиног загрљаја.

Домовина, то су: жеље тајне,
магла што преко поља плови;
то су наше бајке бескрајне,
домовина - то су сви наши снови.

петак, 25. јул 2014.

ПУСТИ ДАНИ - Светислав Стефановић

Одбаци, душо, гњилих мисли дане
Ко нежно благо поплављених леха,
Ил` тиху мору једног слатког греха
У непознате, недокучне стране;

Где други неће ни да наслуте,
Нити да куде, нити да их бране.
И кад се тајно, дубоко сахране,
Ко заборава сенке да се ћуте -

Тад, моја душо, приђи храму старом,
Идолу свог живота. И кад лазне
Жртвани огањ, ти с кајања жаром

Пиј горку сладост заслужене казне
За грех животу. Њега Вечни суди;
За зло и добро судиће ти људи.

УТЕХА - Светислав Стефановић

Је л` и то живот? Ова срећа тиха,
Што из дан у дан једнака ме грли,
И одмерено, стално напред хрли,
Ко течан ритам правилнога стиха?

Нек није само помор жеља свих, а
Спомени нек стоје неумрли,
Па макар се и они сви истрли,
Ко бесунчаног дана светлост тиха.

Је л` ово мета, којој ме водиле
Небоосвојних мојих снова силе -
Тешим се, што је и плам сред гробљишта

Потомак исте прометејске жари,
Да се на њему фантом доба стари`,
Огрева пусто гледећ Вечно Ништа.

ПРТЉАГ ДУШЕ - Светислав Стефановић

У сфери душе носим једну раку
Ко порок мрачну и дубоку као
Сатане поглед кад је с неба пао.
Ја у њу бацам наду своју сваку

Животом палу, тешку или лаку.
Црвених снова доста сам јој дао,
И смеру многом да би се сурвао
Навући моро сам лудачку јаку.

Ал` ипак ја њу поносито гледим,
Јер осећам да ода свег што вредим
Тим даром њојзи, ја остах који сам.

Ко што би мого, да се озлоједим,
Затрпати је сву шемама бледим
Ил` сурват се, закопат у њу и сам.

САМ И ЈЕДИНИ - Светислав Стефановић

О камо они дани узрујани,
Дани без наде, љубави и вере,
Кад душа трепти ко рањено звере -
О камо они дани очајани?

Када ти срце никоме не брани,
Да га рашчупа, да га кида, дере,
Знајућ` у своме пркосу без мере,
Да тебе ништ` до сам ти не сахрани!

Кад осећаш да разбит не мож` нико
Тај ковчег, живот, што ти вечност даде;
А пукне л` сам, на време, нит ће ико

Оваки исти моћи створити каде,
Као што није осетио нико
Бол твоје ране, нити твоје јаде.

ПОД СФЕРАМА - Светислав Стефановић

Летим брже неко Кајин с Луцифером,
Само што ми земља огромна изгледа.
Пршти око мене ваздух атмосфером,
И промичу поља и брда без реда.

Високо сам, знадем, и летим све више,
Од лепоте лета пролази ме страва.
Док одједном сва се растојања слише,
И земља ми близу, чисто шуми трава.

И ко звуке слушам час брдо, час низу,
И слутим што душа чисто рећи не сме:
Да сам моро бити небу сасвим близу
Кад ми земља дође ко јек лепе песме.

САЗНАЊЕ - Душан Васиљев

Да ће Младост брзо проћи, ми знамо,
ко љубав права, плава,
или ко ветрић, кад нам прелети изнад глава,
без жеље да се врати.

Или као машта, кад се заигра смело,
и мислиш све да си сниво.

Ми знамо да је Лето доба што све позлати
својом зрелом, отемном тугом.
Зар није срећан онај ко вечно за нечим тужи,
ко жали за бледим маглама,
или зато што је небо сиво?

Знамо и то да је неизбежна
после лета несањана Смрт:
Све у нама ћути
и чека... и чека... и чека... -
.....................................................
И пролети Јесен
......................................................
И заридају жене
......................................................
Лишће на дрвећу од страха пожути
а Живот у нама почне да вене...

УТОПИЈЕ - Душан Васиљев

О, душо далеких пучина, светлих ужаса,
страшно је мрети са чежњом таласа
што никад обале не заспу црвеним сном њива,
где се  и живот и смрт сакрива;
већ зажареним удима
витлати ноћи срећу и живот скривених облика,
клетвом и смрћу бити по људима,
и сагорети после, без жеље, и без крика.

Светла поколења, што се по нашем путу нижу
у врелим мозговима идеалиста,
само су веселе утопије.
Свака ће душа да буде распета на своме крижу
за своје свести, хотења, среће,
и да жуч уморно, до капи попије.

Пораз ће да се за победом гута
и бол срећу да спута.
А дан - живот - плачући отвара у предмрак двери
да пусти на Пир Ноћи звезде,
своје чаробне раскалашне кћери.

И ипак се живот крвавим коритом пени,
носећи по муљу,
једним напором свог тела,
испосника бледог, и хуљу,
и каткад се осмехне далеки зенит румени.

О, речи и снови неће нас моћи
спасти странпутица у овој црној ноћи
(што од рођења до гроба траје).
И само нас чежње и жеље краве
и вуку кораке наше кроз цвеће и забораве. 

СИНОВИ СУТРАШЊЕГ ДАНА - Душан Васиљев

Долазимо млади
да ослободимо робове,
и још миришемо на мајчино млеко
и већ нам копају гробове,
а ми долазимо
да ослободимо робове!

Још јуче они су били јачи,
данас већ стрепе у црнини,
а сутра ће бити
капљица у мору,
мрак у помрчини;

јер сутра
нова ће зора сванути
и ружа црвена биће расветана.
Сви ћемо се смејати,
и суза неће канути,
сутра наша ће зора сванути,
јер смо ми синови Сутрашњег Дана.

Певајмо и пијмо! бесно и без мере;
крв лопити неће из столетних рана:
јуче смо још били деца Муке, Вере -
а данас смо деца Сутрашњег Дана.

А сутра
нова ће зора сванути
и ружа црвена биће расцветана.
Сви ћемо се смејати,
и суза неће канути,
сутра наша ће зора сванути,
јер смо ми синови Сутрашњег Дана!

ЈУНАЦИ - Душан Васиљев

О, како смо страшни, непозанти себи:
Кличемо под страшним муњевитим треском,
и душа нам се у бедем црни упија,
и нема нам лека, смехом, грехом,
а задршћемо кад облачним часком
прелети сунце изнад белих ћуприја.

Душа нам се болно од рова до рова вере.
И витлају се за њом крвава чудовишта.
Векови су нам осмех подло крали
на некој жутој, далекој обали.

Дигнемо очи и за погледом пређемо смело,
али је лишће већ давно свело;
а облаци оду па се и они врате
са крваве земаљске маскараде.

Покријемо се сетом и легнемо у гроб жеља,
а чини нам се да чујемо звона наших недеља,
а тама се свија
око царева, жбира, судија,
око нас, крвавих црних зверова...

ПРАЗНИК ПОРАЗА - Душан Васиљев

Пређимо са кукањем преко свих наших стаза,
данас је празник пораза.

И немоћ је део наше душе каткад, наше својство
које нам доноси зла, суза, понижења,
и са очајем и грехом сачињава тројство
које нам, истина, не пружа спасење -

али је дубоко наше, наше, наше.

Сви ми давно већ горчину немоћи знамо
и славимо је данас са дивљим бесом
као што дрхтимо над врелим, загрејаним месом
жена, у сутоне бешумне, тајанствене
кад плачу од страсти девојке и жене...

Сви смо ми, некад, главу склањали
у мирисне букете античких ваза
кад нас издаде она о којој смо сањали.
И то беше дан првог пораза.
А после тога редом се брзо низаху
срамоте што нас, немоћне стизаху
после великих, страшних потреса.

И као кроз поколења, кроз нараштаје,
кроз прошлост и будућност,
ко давно умрле звезде сјај кад данас сјаје,
ко једна чемерна могућност,
повлачимо се до данас преко свих језа -
и прелазимо јауком преко стаза,
данас, на дан празника пораза...

ПЕСМА БУНЕ - Душан Васиљев

Место пудера и парфема
и крила мека
и месечине млаке,
ми смо певали јаке
полугласове крајњих левих екстрема;
ми смо певали крваву буну
против бога.

И кад је ватра букнула,
наша је струна, тренутно, умукнула;
и приспео је Пролог:
после разорења храма
пала је густа тама,
и рањен је пао са олтара бог.

И као хладна новембарска киша
кроз голо грање
падало је из мрака лажно сазнање
на наше усијане главе:

... Сад су одбрујале све октаве
страсти и смрти и мраза.
Ох, бледи ви робови горди,
где су вам сада ваши
црвени акорди?
која је ваша стаза?...

И једна струја јака
са мрких отпадника облака
ули се у наша срца:
када је мртав, сад вас плаши?
Убити сте га смели,
а не смете да га покопате?
Приђите лешини ближе. Стиснутих зуба
и као свећа блед лежи баук
што га богом звасте.

Људи ће, браћа ваша, изаћи из ћелије
и престаће туга и јаук,
јер, ето, бога више нема,
а дете, и трава, и даље расте,
и на стакленом небу часовник на дванаест стуба
и даље бије сате,
још брже и много веселије.
Приђите мртвацу ближе. Мртав је.
И чега вас је онда страх?
И шта вас гони
да се одричете плодова вашег труда?
То, да ћете сутра, звоно кад зазвони, постати прах?
Ил` сенка вечног суда?...

И једна струја смела
облије наша чела
и долази одговор ума:

- Овде је пао бог, свемоћан и свезнајући и свет,
и бога више нема.

Овде се одигаро нечујни ватромет,
и згариште је гробница бога.
А тамо, далеко, иза оних шума,
сви су олтари пали.
И ко их жали?
Ко их жали?

Кроз ваздух још увек бруји:

... Крај ваших вијугавих стаза
још је у тами...
а кад останете у мраку сами
и кад испламти из вас екстаза,
рушења -
онда ће да се пробуди ваша савест,
и да вас смрви.
Залуд је текло море крви,
бог је увек био и увек биће!
Тешко вама, кад сами
останете у тами!

Ал` кад поново почне да свиће,
ми ћемо својом руком
своје распорити груди;
и позваћемо на хајку
све жене и децу и људе.
И ако има у нама бога,
ископаћемо га из својих душа.
И онда ћемо наредити
да удари у таламбас и балалајку
и да се коло поведе
од северног до јужног пола.

И то ће бити дан Човечјег бола, -
ал` бога неће бити.

... Али ће поново доћи ноћ!...

Али ћемо и ми, са ножевима у руци,
над душама својим бдити,
целе ноћи, у заседи.
И свакодневно ћемо пити
из чаше црвеног безверја.
И опет ћемо победити!

И пред Човеком ће пасти бог!

ЖЕНЕ У МРАКУ - Душан Васиљев

У мраку, пуном јада,
што неостено пада
Магле се немо поздрављају
и Ветрови једно другом машу,
када се сретну на путу.

У једном мрачном куту
три тамне сене,
три ми погнуте, покајничке жене,
шапћу о нечем језовитом
што ће да нам се деси.

- Један врео талас из Плачне Долине,
и пашће све врлине,
и процветаће греси,
и неће на земљи замирити врт;

ал` они, који су желели смрт,
живеће вечним животом.

Доћи ће затим и жена једна
света и бела и чедна,
са младим и плодним плотом,
и тоће бити нови Олтар.

А крвава, досадна слава,
црвена, бела и плава,
пашће на видике суре.

И твоје очи уплакане,
што данас у сиво Ништа зуре,
у те, тугом посвећене дане,
упрће поглед дубоко у своју душу.

БЕСМИСЛЕНОСТ - Душан Васиљев

У тренуцима тихе, сетне чежње
моје су непоњатне жеље:

да ти око дубље и црње буде
и да ти груди буду беље;

да си ми често насмејана,
ал` после сунчевог ишчезнућа
да ти у оку покаткад сузу видим;

да ме волиш, као што те волим,
ал` као првог дана,
када смо се срели,
да ми увек тако будеш туђа;

да будеш јака у мојој вери,
и да ме чуваш од будних снова,
који највише теби прете;

да ми поклониш сто синова
и сто белих, теби сличних, ћери; -

ал` да увек, увек останеш
наивно, слатко, плашљиво дете...

РАДОСТ СМЕХА - Душан Васиљев

Радост нас рађања нових светова мисли
испуни на стази грмља и голих хриди;
и небо се примиче очима душе
што нехотице у зраку Божанства види,
из врелог живота клијајући.

Не свесно поћи у регионе тајних прегнућа,
па да се мост за собом спали,
већ осетити, ноћу, да ти се шире плућа,
и да те тихо носе некуд вали,
и не питати никад никог за крај стазе.

Дизати сунцу на целов образе
и не бити више поколење бола.

Сити смо свега: бога, и славе, и симбола!
И радост кад сине
са недогледне азурне висине,
понеси душу не мислећи ништа
на вечна, и светла и тајна изворишта
среће, радости, смеха.

МОЈА ПЕСМА - Душан Васиљев

Ја сам јединац крвавих зора,
моја је душа пуна сени
и лице црних, дубоких бора.
И залуд траже песму у мени -
у моме срцу нема ритма.

Ја сам свећеник паганских вера,
што воду слави, вино пије.
Љубавник сам мртвих бајадера,
чијих се уста дотакла није
разблудна, кобна мушка усна.

Ја сам огранак грешничког пада,
мој мрки поглед трује, вида.
Ко мене воли, тај вечно страда,
јер немам бога, и немам стида,
и немам брата, немам сестре.

Ја сам сироче пресвислих нада,
које никада нису цвале.
Ја сам стих плеснивих Илијада,
и клетва жена, које су пале,
последњи акорд у финале. 

 

ПРОЛОГ - Душан Васиљев

Свеједно са или без риме,
нема важности опрема и сјај,
ако душа болна
болним осмехом над прошлошћу бди.

Нема празника ни недеља,
и сва је срећа у сунцу
што нас покаткад у стари живот врати,
и разбуди поново у нама дрводеље
са ливанских и балканских гора.
А траг је дубок и страшан,
и неће га нико никад затрпати.

Помислимо и сами да смо позери
кад виногради и жита зру,
па поноћ дође и ране се раскрваве,
и свејдно: Исус или Ахасвери!
Други би нас само облици спасли.

И дођемо до краја пута,
а те облике још нећемо наћи:
о, ми то знамо.

Основна је наша боја сива,
као небо јесење,
као дух убице друга. 

ЕПИЛОГ - Светислав Стефановић

О, не реците да ја нисам страдо,
Да сви ми јади беху тек шимера,
И да ме никад није очај свладо,
Нит видех целу нискост људских сфера.

И ако нисам сам сносио беду,
Нити знадем грижу с преступнога рада,
Нит борбу тешку с немаштином; седу
Још бригу не зна моја душа млада:

Ипак је све то у срцу ми било
И све сам људске боле осетио,
Ко да је жића тешко, мрачно крило
Сав терет мени дало, да сам био

У сваком јаду ја срцем по среди.
Или зар нисам, кад сам ја баш плако
Над Офелијом? кад баш мене зледи
И онај нож што никог није тако

Већ се Фантому у груд заронио?
Јер много онај осетити знаде,
Ко ј` свестан да би сваки Адам био,
Да небо сваком пут засебан даде. 

УНИШТЕЊЕ - Светислав Стефановић

Запљусни ми душу, вале ноћи плаве!
Вреле оне ватре, што ми бићем круже,
Потопи ко страсне, опаљене руже;
И сва жуд живота нека тобом згасне,
Вале ноћи плаве!

Сенке моје душе црвене, крваве,
Што расту ко сенке ствари к међама ти,
Упи; ко сваку злокоб сина тужна мати
У дубоке боре, страдањима часне,
Вале ноћи плаве!

Ко кита од снега про сребрне реке
Плови облак један мистичан и сјајан,
Уздисајни помен свуд присутног мрења.

Носи звуке као летња свила меке.
Док до у дно срца дубоко бескрајан
Бол Вечности лије сву сласт уништења,
Валом ноћи плаве!

 

ЈЕДНА ЖЕЉА - Светислав Стефановић

Ја нећу, мила, да умрем ко свако
Земљино робље, ил` жртва немоћи;
Да бедник тражим од бедних помоћи,
Нити да кукам: "Смилуј ми се, рако!"

Нити бих тада за животом плако,
Већ бих да згаснем у свој својој моћи;
Нит желео бих дан по смртној ноћи -
Нек све се сврши поносно и лако.

До досаде ја не бих рад да живим,
Да вређам живот погледима кривим
Пре нег ме свет у читуљу записа.

Већ кад се дух на новог спрема виса,
Да смрт ме отме у пуној лепоти, -
Ко цвет откину, ал` још пун мириса.

ЧАМА - Светислав Стефановић

Студена и ситна киша вредно лије,
Удара о земљу, низа окна лиже,
О кровове кућне, о зидове бије,
И, вукући собом земљу, бразде ниже,

И у млазевима жутим даље стиже,
Ко гној с какве ране прљаве и гадне.
Над кровови, земљом маглица се диже,
Да и пре вечери смурак на све падне.

Ја осећам како по срцу ми пада
Ко та гадна киша тешка нека чама
Ведрину ми вукућ душе обамрлу,

Да је смеша с муљем гнушања и гада:
Продире ми влага баш по срца сама,
Гађење ме дави сузама у грлу.

ПРЕД КРАЈ ЛЕТА - Светислав Стефановић

Пред крај лета кад је грожђе на врхунцу,
И мирисом гуши осушена трава,
И сунцокрет мртав од љубави к сунцу -
Спржено му срце, смртно жута глава -

У вечри млаке, пуне месечине
Кад забруји песма силних зрикаваца
Невиђених, скритих под велом маглине,
Ја волим ту песму безбројних срдаца.

Њен смисао ми бива јасан чисто оку:
И док стојећ усред зрелог винограда
Из напуклог грожђа струји мирис вина,

Разумем ту песму нежељну висина,
Суву као земља та по којој пада,
И ко живот здраву, ниску и широку.

A DAY-DREAM - Светислав Стефановић

Расклопљена Дантова Vita Nuova 
Лежи ми у крилу. Ти си је читала,
Док ти душа поста плен чежњивих снова.
Сад остављаш књигу, па си се предала.

Будноме сањању. Усном и погледом
За далеком неком тајном слашћу жудиш.
И, седећ ко вила међу грањем, бледом
Руком грлиш грану, а прстима блудиш

Ко по тајанственој некој виолини.
Занета си ко да слушаш рајске гласе,
а чежњи ти цела природа отпева:

Па се тобом сад и она цела чини
Као сан Пречисте Девице, која се
слутњом Благовести скорашњих осмева.

ПИТАЊЕ - Светислав Стефановић

Одузетих ногу, накажено тело,
Са рукама као у мртваца сувим,
Без моћи да живи при срцима глувим,
Без снаге да створи сам себи опело,

Живи од љубави и Бога и људи.
А свакога дана гласом ко из гроба
Молио би смерно до у неко одба -
Ко би хтео стати на пут такој жуди! -

На двор га изнесу да сит дише неба,
Оног неба чистог, широкога, сјајног,
Слободнога неба, божјега, бескрајног!

Ја се питах тада: Зар тако много треба,
Па да човек буде тако жедан Бога,
Да љубављу живи, лишен свега свога?

ЈЕДНА СУГЕСТИЈА - Светислав Стефановић

Летњи да, ал хладан, пун влаге, облака,
Осећам с језом силу више ћуди,
У часу овом, место жеге, студи.
Згрчена гомила снуждених сељака,

Болести, рана, прљавштине пуна,
А с неким страхом побожним у груди!
Пред њима луда знаница им блуди,
На глави јој од цвећа дивља круна.

И кука, плаче, гласом монотоним
О својој беди, о спасу у смрти
У оном бунару. Њезин глас тај крти

Гле, да и мени и људима оним
Натура: да смо неком ћуди снажном,
Ко у бунару узаном и влажном.

ОБНОВЉЕЊЕ - Светислав Стефановић

Сишем до дна песму младости и цвета.
Као меки, цветни снег јабуке ране,
Што ми тихи ветри, љубећ сочне гране,
Доносе; с музиком младости и цвета.

Валом заборава топим горке дане.
Ко пупољад млада што за сунцем жуди,
Без свести о лањском мразу и о студи,
Чезнем: ко да нисам позно горке дане.

И осећам: све што ми душа сања,
Из гроба се неког испотајно диже,
Где још гори чежњом неке свете кости.

Дишем мирис мртвих у часу цветања.
Док с духом незнао блиским мени стиже
С пупољака сочних музика младости.

ПРОЛЕЋЕ - Светислав Стефановић

 Др П. Боти

Мирише земља сочна, свежа, једра.
Све клија, пупи. Свуд струјање, врење.
Чисто се види, где земљи из недара
Живот кроз жиле сише подмлађене.

Под јендим храстом лего сам на траву
И слушам како шушти, пуцка, струји.
Пучину гледам неба бистру, плаву
Док рана пчела негде близу зуји.

А сунце лије, точи зраке вреле.
Под жаром им ја сањам усред јаве,
И пред собом већ слутим воћке зреле
И шарен ћилим цветова и траве.

И осећам ко да сам с храстом једно:
Кроз жиле ко да сишем подмлађење;
И као да ми крави срце ледно
Од праотачког до најмлађег гроба.

И осећам кроз мене како бије
Дах тајни оних, што ће за мном стићи,
Будућност даљина што још брижно крије.
У пупољку се то буде цветићи.

И у час овај пролетњи и млади,
Док свуда пуцка, шушти, струји врење,
Ја осећам како у мени ради
Живота светског вечно подмлађење.

Ко дрвеће и моја душа пупи
И са блаженством сан стварања снива.
О расти душо, пуштај жиле, упи
Све сокове, из којих живот бива.

СИНОВИ СУНЦА! - Светислав Стефановић

С очима још влажним од сањиве росе
И образа модрих с пољубаца ноћи,
Од грљења њеног умршене косе,
Окупани у сну чаробном мирису -
Пробудимо се на далеком вису,
Синови сунца!

Око нас још свуда гробље свих долина
И сан свих ствари и пустиња таме
И ћутање сиво небеских висина,
Тек у нашој души што блес зоре плане,
И пре нег на небу нек у нама сване,
Синови сунца!

Ни бора ни јеле, само крши голи,
Смрт и живот гину у тим самоћама,
И срца нам која бол свачији боли,
Што су безброј пута живела и мрела
Нек се младом сунцу ту расклопе цела,
Синови сунца!

Наша срца прва нек поздраве сунце,
Раније од орла што се небу диже;
И зрак задњи кад све остави врхунце,
Нека наше очи још блес његов бије
И кроз ноћи наше сан сунчани лије,
Синови сунца!

Кроз све очи наше жедно раширене
Нек потеку реке небеснога злата,
Да ускипи срце од ватрене пене
И да провре њиме свака капља крви -
О вечно последњи и вечито први
Синови сунца!

ГЛАС ЗЕМЉЕ - Светислав Стефановић

У глухо доба кад глас неба трне
И живот звезда гробним мраком тавни,
Осећам ко да преко даљина равни
Нечујно струји душа земље црне.

Уздах исконских жеља земних груди!
Струји ко сенка успомена тавни`,
Ил` шум тишина меком маглом плавни,
Ил` звук откинут што бескрајем блуди

Од неке звезде давно угашене.
Том струјом све ми чежње потопљене,
Све тамне чежње вечности, бескраја.

И ко ноћ ова жудна сунца, сјаја,
Мада га вечно ка заходу креће -
Ја тражим Бога, за пусто распеће.

ЗА РОДНИМ КРАЈЕМ - Светислав Стефановић

Пусто моја, пусто, колевко ми блага!
Кад ми силно душу својом душом чараш,
Што ми недра своја сурово затвараш,
Пусто моја, пусто, моја земљо драга.

Волим твоја поља широка и равна,
Где све ко под тајном пространства почива,
И небо се  чисто спушта да целива
Поља ти, ко добре душе, миром плавна.

Ништа до небеса да видик сужава,
Нити чежњи ишта пут навише крати,
Где најмањи покрет с бескрајем се спаја.

Пусто моја, пусто, сестро мора плава!
Док сад твоје равни врело сунце злати,
Мре ми душа за те чежњом завичаја. 

НЕМА КРАЈА - Светислав Стефановић

Кривудава ми стаза гори стиже,
Корачам њоме, смело идућ гробу;
Шумори лишће у пролетњем добу,
Нит хаје што је јесени све ближе.

Одморићу се када стигнем мети,
Ал` сад ми душа пуна свеуздања,
Па с тајним шумом лиснатога грања
И дух мој, жедан бескрајности, лети.

Ко шум и жуд ми не зна за покоје: -
Нек лист и тело гроб сакрије тавни,
Они су вечни: ко дах чежње моје

Кроз светове што струји, нема краја,
Одлеће шум и кроз свемирске равни
Трепери одјек пролећа и маја.

ТАЈНА ТАЛАСА - Светислав Стефановић

Лежи Венерин кип, ко лака пена
На таласу и с њим се љуља, нија.
Запљускујућ га, вода се разбија
И прска чари гола тела њена.

Изгледа ко да осећа та стена,
Тако из кипа жива сласт избија.
Опчаран талас месечином, сија
И, док ту струји дух старих времена,

Он хладни камен оживљује, буди,
Дижућ се, растућ по њему плине,
Па преда мноме, док задивљен стојим,

Купа се жива, пуна слатке жуди
Венера она иста, из давнине,
Никла из вала у очима мојим.

ЈУТРО - Светислав Стефановић

Кад је последњи пето запојао,
Иза сна свог се тргла нојца тајна;
Разбудио је огањ сунца сјајна,
Што се кроз густе гране заблистао.

Ко преплашен је мрак бегати стао,
Од страха дршће, стрепи, милост проси
И ноге зори сузом кваси, роси,
И целу душу у сузи је дао.

Од те је сузе она роса дробна,
По којој зора сваког дана ходи.
И док се у тојх сузи небо купа

А тама бега, ко утвара кобна,
Осећам да се свет у сузи роди
И све што сјаје у сузи се купа.

ЋУТАЊЕ - Светислав Стефановић

Језеро мирно стакли се и блиста,
Ни воден коњиц таласић не креће,
Ни дах поветарца несташно не леће
Да посукне та површина чиста.

По њој се шире као преко платна
Сликара неког божанског, незнана
Висока стабла лиснатих јаблана
И с небом плавим кугла сунца златна.

Видно у складно Једно све се слило.
У лаком чуну ми смо ту стојали,
Ћутећи, неми насред воде сјајне.

И ипак ми се тада учинило
Ко да смо чак у бескрај путовали.
И да смо чули свију ствари тајне.

ПОДНЕ - Светислав Стефановић

Мирише зрела, спарушена трава,
Густа и бујна као твоје власи,
Што, чаробна ко вила, прострла си
Да на њима ми отпочине глава.

Ко с дивљих ружа, врели` и црвени`,
Из образа ти бије топла пара,
Док са језера трепти дневна јара
И дрхти ваздух, пун чежњивих сени.

То земља дише загушено, тајно,
Ко срећни, ми у притајеној страсти,
А у језеру, у ватреној сласти,

Сунце се купа и топи се сјајно.
Па вода пламти, гори у том сјају,
Ко око твоје у мом загрљају.
 

среда, 23. јул 2014.

БОЛУ - Светислав Стефановић

Друже жића мог нераздвојни, добри,
Слатки боле! моје ти тајно благо;
Срцу мом светило, снаго души:
Искрени вечно!

Среће иду, радости, авај, кратке
Носе брзи минути смрти наглој,
И ни једна вратит се никад неће,
Неверна вазда!

Само ти се повраћаш увек исти,
Све то дражи! Пријатељ ти си веран,
Ког све више волимо што га дуже
Има нам душа.

Лик је твој од истине лепши; нада
нема, као утеха твоја сласти;
Твоја верност постиди љубав; нема
Обмане у те.

Све нас вара: истина, љубав, нада;
Све ме бега, само ти увек мој си;
Друго све кад остави душу, ти је
Испуњаш целу.

Жедан среће, кол`ко је залуд тражих;
Кол`ко лажи, истину тражећи, нађох;
Љубав божећ, идола кол`ко паде,
Обмана празних!

Само ти ме издао никад ниси:
Кад год жудим за тобом, ево тебе;
И кад ни сам кол`ко ми требаш не знам,
Изненада ту си.

Срећа, ах, колики све за њом теже!
Кол`ко само истини робља служи;
Љубав кад је најчишћа двоје деле,
Свачије све је.

Ти си само једино цигло моје!
Тебе са мном не дели нико више;
Бића мог си део - од мене већи,
Бескрају раван.

Моја суза твоје је вечно море,
Сузе свију ствари у њега тону;
Ти ме спајаш пространством туге с бићем
Света и доба.

Кроза тебе осећам свест живота;
Кроза тебе осећам тајну смрти;
Тобом моје ништавно биће бива
Бескрајно, вечно.

Ти ме дружиш свем што је било, и свем
Што ће бити; међе су твоје шире
него све што јесте, јер твоја чежља
Граница нема.

Ти ми дајеш снагу да носит могу
Тајни свега несмисао; смрт богова;
И кад све у ништа се ствара, ти још
Једини стојиш.

К  теби води све што је; тобом има
Смер и значај; живот је само слика
Сна твог; срећа одблесак само кратки
Сузе ти свилне.

Ти си оно што дође кад све мине;
Верни, тужни епилог свему; и кад
Свет се сруши, ти ћеш тад доћи ко плач
Вечности за њим, -

Као тиха туга на крају песме,
Тон кад задњи незнано негде умре;
Ил` разбијен пехар кад изда своју
Мирисну душу.