Сасвим као да је из жагора у ваздуху,
од речи пресипаних лопатом, одмераваних на тоне,
нешто остајало. Али звук уништава звук
и сред буке настаје тишина.
Забележимо да је у себи носио као равнодушност.
Волео је да пије и прича, али кад би му снопкиње
пребацивале што ништа не шаље издавачима, смејао се.
Више је волео те обале, јер исконска силовитост
бива довољна сама себи, и лавеж фока
јесте оно што јесте. Живот задаје смрт,
плима се расипа у пену. Утолико мање илузија.
Било је то као у далеком, врло далеком крају
његовог детињства, када још није знао
да су тамо неки хтели да спасавају своје ја
у ноћима уз свећу додајући реч уз реч.
Беркли, 1964.
Нема коментара:
Постави коментар