О, да сам знао да је тако,
Још на почетку свом, раније:
Да стих се крвљу гуши лако,
Навре на грло - и убије!
Ја бих се шала тих одреко -
С том позадином - истог маха.
Почетак беше још далеко,
А радозналост пуна страха.
Али та старост, попут Рима,
У замену за лаж водвиљску,
Неће од глумца текст што има,
Но погибију пуну, збиљску.
Кад осећање песму даје,
Оно на сцену роба шаље.
И сва уметност ту сад стаје,
А тле, судбина - пишу даље.
1931.
Нема коментара:
Постави коментар