ЈОШ ЗАГУШЉИВИЈЕ СВИТАЊЕ - Борис Пастернак

На прозору је вашем голуб

Гукао дану.

А низ олук,

Као рукави мокри, с болом

Клонуле главе.

Прашњавим тргом, полуголи,

Ишли су облаци у строју,

На орошеној тезги дуго

Уљуљкујући песмом тугу,

Бојим се - моју.

И молио сам: нека стану.

И чинило се: чуће.

А освит сив, ко спор у грању,

Ко говор мртве куће.

Призивао сам присни час

Кад иза прозора код вас,

Ко глечер што се топи,

Са сталка лавор пусти глас

И, док се рони песме брег,

На врели образ бризне млаз

И чело топло шкропи,

А стакло пече као лед.

Ал` облаци су вили стег,

Заглушили су небо батом,

Па не чу вапај из дубине,

Из прахом засуте тишине,

Ко натопљени шињел,

Ко прашњав јек кад жито млате,

Ко звонки спор у грању.

И молио сам:

Дајте

Да мирно сањам!

Прашњавим трагом топот кише...

У строју облаци су ишли,

Као за салаш, ујутро, регрути,

Не сат, не век на путу,

Ко логораши кад их воде,

Ко хрипљив шапат:

"Скапах,

Сестро,

Воде!"