субота, 3. јануар 2015.

БАЛАДА О ЗЕЛЕНОМ ВИТЕЗУ - енглеска народна песма

Под оружјем светлим
Једног лепог дана
Појахао жабац
Енду лиру лару
Свог дората врана.

Сав обливен пеном,
Након пола сата
Он звекиром лупи
Енду лиру лару
Мишици  у врата.

Мишица добрза,
Хитронога, чила
И госту је широм
Енду лиру лару
Врата отворила.

"Гле, витез од Беле
Лопоче на Води!"
Ускликну у чуду,
"Енду лиру лару
Како ми то годи!"

Тад зелени витез
Пред Мишицу клече
И с руком на срцу
Енду лиру лару
Сав узбуђен рече:

"Ко муху вас волим,
Чему дуже крити;
Да ли бисте хтели
Енду лиру лару
Моја госпа бити?"

Поникнула оком
Сива Мишичица
А румен јој лака
Енду лиру лару
Плану преко лица.

"На питање ваше
Одговор ћу дати
Кад се ујак Пацов
Енду лиру лару
С путовања врати."

А кад стари Пацов
С пута приспе кући:
"Ко је био овде,
 Енду лиру лару?"
Грмну, њушкајући.

"Зелени је витез
Био да ме проси...
Твој благослов чека.
Енду лиру лару,
Ујка сивокоси."

Ту Пацову старом
Суза на брк паде
И он свадбен оглас
Енду лиру лару
У новине даде.

Венчаницу затим
Тражио је свуда:
Вео мухокрили
Енду лиру лару
И кеп од пелуда.

Унапред се страшно
Веселио дару,
Стежући у шаци
Енду лиру лару
Пребијену пару.

Свадбен пир је био
У "Труломе бресту",
Највећем хотелу
Енду лиру лару
У том славном месту.

Младожења стиже
у зеленом фраку,
С амрелом зеленим
Енду лиру лару
И у шапо-клаку.

Мишица у златном
Шестопрегу стиже;
За њом ред кочија
Енду лиру лару
Стаде да се ниже.

Први сват, ко увек,
Зрикавац је био;
Ћемане под мишком
Енду лиру лару
Стидљиво је крио.

Следећи је стиго
Стршљен мркопути
Са боцом у којој
Енду лиру лару
Виски смрно ћути.

За овим је тенор
Зензулић Москито
На крацима дугим
Енду лиру лару
Однекуд доскито.

Једна плава мува
Из оближњег села
Од сопствених јаја
Енду лиру лару
Пудинг је донела.

Најзад, у мантији,
Мрка Ваш се јави
И с тамјана много
Енду лиру лару
Венчање обави.

И тако се, ето
Венчало то двоје
У декору звезда
Енду лиру лару
Небом што се роје.

А кад се у зору
Растурише свати,
Младенац се сваки
Енду лиру лару
својој кући врати.

Мишица се пешке
Упути свом селу
У гиздавом кепу
Енду лиру лару
И свадбеном велу.

Зелени пак витез
У свој рит загази,
Но водена змија
Енду лиру лару
У зли час га спази,

Те разјапи раље
И уз шкљоцај лаком
Витеза прогута
Енду лиру лару
Заједно са фраком.

Но тек што се змија
На стену испела,
Орлушина сура
Енду лиру лару
У зрак је однела.

То угледа ловац
С пушком преко руке
И сурога орла
Енду лиру лару
Устрели без муке.

Испуњену птицу
Још истога дана
Послао је кући
Енду лиру лару
Чак на крај Јапана!

Тако се свршила
Чудна песма ова...
Коме није доста
Енду лиру лару -
Нек чита изнова!

МЕСЕЦ НАД ВОДОМ - мексиканска народна песма

Гле месеца златоустог:
поморанџе гута!
Љуска коју доле баца
на валима плута...

КРАДЉИВАЦ СНОВА - Рабиндранат Тагоре (Индија)

Ко је украо детету сан из ока? Хоћу да знам!
Са танковратим крчагом у руци мајка је сишла у село по воду.
Било је подне. Време за дечје игре већ је прошло, по млакој бари кружиле су мирно безгласне пловке.
У сенци  банановог стабла свео је очи млад чобанин.
Један ждрал стајао је замишљен  и непокретан сред мочваре украј шуме мангоа.
И баш тад наишао је крадљивац снова и - уграбивши детету сан из ока - побегао је незнано куд.
А по повратку затекла је мати дете где пузи  около по соби, тражећи сан.
Ко је украо детету сан из ока? Хоћу да знам! Реците, да га окујем у ланце!
Погледаћу најпре у мрачну шпиљу,
где подно мрких стена глухо клизи поток немотоки.
Завирићу у сене дремовних бакула, откуд допире меки гугут голубице и звече гривне босоногих вила у модрој тишини звезданих ноћи.
С вечери претражићу бамбусову шуму, пуну некаквог шапутавог тајца, где свици њишу земне светиљке и упитаћу сваког кога сретнем: "Знаш ли ми рећи где живи крадљивац снова?"
Ко је украо детету сан из ока? Хоћу да знам!
Показаћу му када га ухватим!
Провалићу у његову јазбину и однећу све покрадене снове!

МАЧАК И СОВА - Едвард Лир (Енглеска)

Са Совом се Мачак навезао морем
Под једрилом као грах зелене барке
И понео меда и сребра и злата
У фишеку једном од поштанске марке.
Уздисао Мачак, гледао пут звезда
И певао нежно уз звуке гитаре:
"О Сово мог срца,  о мог срца Сово,
Како ти се очи жаре,
жаре,
жаре!
Како ти се очи усред тмине жаре!"

А Сова ће:"Мали бркати славују,
Песма ти је мекша од баршуна ноћи!
Могли бисмо одмах на венчање поћи!"
Лутајући тако морем много дана,
Стигоше у земљу храстова и жира
И сретоше Прасца из јоркширских страна,
С бурмом што му краси рило,
рило,
рило!
Са бурмом од злата продетом кроз рило!

"Би ли бурму дао за кошару жира?"
Запита га Сова. "Бих!" Прасац одврати
И даде јој бурму, а следећег дана
Венчао их ћуран сред бујне папрати.
На свадбеном пиру у сласт су појели
Пастету са месом и по кришку диње,
Затим су крај жала што се пеном бели
заиграли испод звезда,
звезда,
звезда"
Заиграли лудо испод жутих звезда!

ДОН МИШУЉАК - Мартинс Д`Алварез (Бразил)

Дон Мишуљак, витез сиви
Из Рупице подно Зида,
Лутао је ноћу храбро
Царством Мачка Алмеида.

Молила га углас браћа
Да се мане игре луде
И не скита по кухињи -
Зла да каквог још не буде!

Смејао се Дон Мишуљак
И тешио браћу малу:
- Пустите ме, кад ми годи,
Да с  Мачором збијам шалу!

Тако време текло... текло...
Док одједном, лица плаха,
Не долете Дон Мишуљак
Сав уплакан, блед од страха.

Плач се силан разлегао
За лелеком  лелек низо -
Дон Мишуљку те је ноћи
Алмеида реп одгризо.

Кад је бољку преболео,
Миш ће браћи: - Мог ми неба,
Сам сам кривац свему био -
Ако! Тако ми и треба.

ПУСТОЛОВНА ПРИЧА - Фарнил Морис (Аустралија)

Неки човек,
снажан попут каквог слона,
носио је малим прстом леве руке
с осмехом артисте,
лако,
без по муке,
читав грозд огромних, шарених балона.
Изненада ветар с дивљом риком стиже
и снажног човека као перце диже
на највиши вршак Бомеријске стене -
али само дотле!
Јер даље од врха поменуте стене
ни за педаљ није мого да га крене!
Са те стене човек снажан попут слона
скочи на реп једног млазног авиона.
"Сместа сиђи доле ил` пикирам, дасо!
Какав је то начин!" пилот оком севну,
на шта слепи путник равнодушно зевну.
Тек кад су доспели близу Млечног Пута,
снажни човек трже испод свога капута
прави индијански свеуловни ласо,
те ухвати једну звезду репатицу,
затим је појаха као какву птицу
и с њом слете доле
крај некакве школе.
Ту је звезду истуцао
у драгуље мале,
онда је пред школу стао
после петог часа
и на грабеж, ко од шале,
каменчиће распродао
по рекламној цени
од пет кинти за фишече
још то исто вече,
те је грдне паре стеко...

Ко би реко!... Ко би реко!...

ЛЕЊА БУБА - Жак Превер (Француска)

Он главом каже НЕ
а срцем ДА
Он каже ДА онима које воли
а своје НЕ за професора чува
Кад га прозову
нем за сва питања
прати лет мува
па тек одједном луд смех њим овлада
и збрише тада
формуле речи цифре и имена

и пркосећи гневу професора
уз урнебесну грају дечјег хора
кредама јарким свих дугиних боја
на црној табли његове зле коби
он црта насмејано лице среће.

НЕОБИЧНА КУПОВИНА - Халфдан Расмусен (Данска)

Тета Грета
с два мачета,
с унуком и псетом,
пошла тротинетом
важним послом до Холдинга
и понела два шилинга.
Тамо је купила
од црнца црнила,
врата од вратара,
улицу од уличара,
море од морнара
и димњак од димничара
с последњих пет пара.

ГРОФ ОД ПОМОДОРА - италијанска народна песма

Ово је капија двора
Грофа од Помодора.

Ово је катанче
Које је забравило  капију двора
Грофа од Помодора.

Ово је ланче
Које је сапело катанче
Које је забравило капију двора
Грофа од Помдоора.

Ово је свраче
Које је украло ланче
Које је сапело катанче
Које је забравило капију двора
Грофа од Помодора.

Ово је маче
Које је појело свраче
Које је украло ланче
Које је сапело катанче
Које је забравило капију двора
Грофа од Помодора.

Ово је штенче
Које је угризло маче
Које је појело свраче
Које је украло ланче
Које је сапело катанче
Које је забравило капију двора
Грофа од Помодора.

Омо је каменче
Које је лупило штенче
Које је угризло  маче
Које је појело  свраче
Које је украло ланче
Које је сапело катанче
Које је забравило капију двора
Грофа од Помодора.

Ово је дете
Које је бацило каменче
Које је лупило штенче
Које је угризло маче
Које је појело свраче
Које је украло ланче
Које је сапело катанче
Које је забравило капију двора
Грофа од Помодора.

РОНДО - Карло Орлеански (Француска)

Време је смакло сури плашт
Од ветра, студи и кише
И као витез гиздав и ташт
Чипкастим скутом сад њише.

На небу птица, у пољу звер
Кличу из препуних груди:
"Време је смакло сури плашт
Од ветра, кише и студи!"

Потоци, реке, фонтане
Стављају на се мерџане.
Све новим пахом одише:
Време је смакло сури плашт
Од ветра, студи и кише!

ПРОЛЕТЊЕ КИШЕ - Исе, 10 век (Јапан)

Кишне капи заискриле
На смарагдној грани.
Под њима се врбе савиле
Као покидани
Бисерни ђердани.

ТРЕШЊА - Морис Карем (Белгија)

Трешњица се насмејала,
Чему - сама није знала.
Кикот њен у истом часу
Сва птичија гнезда засу,
Кроз све куће звонко мину
И  замаче кроз воћњаке
Ка обзору у даљину.

"Шта се збива тамо доле?"
Рече свилобради бог
Па провири кроз прозоре
Плаветнога дворца свог.

А кад виде око трешње
Свет раздраган како скупа
Од весеља дланом лупа,

Морао је и сам руком да заклони лице,
Да не виде свеци жути
И анђели строги, крути,
Смех како  га тресе свега
И то - ни због  чега!

КУДА ПЛОВИ МОЈ ЧУН - Роберт Луис Стивенсон (Енглеска)

Модра река жури,
Крај ње златан спруд.
Она с пеном јури;
Куда ли ће, куд?

Лишће јој по води,
Замкови на дну,
С њеном  пеном броди
Чун мој ко  у сну.

И престиже река
Воденички бег,
И поља далека
И зелени  брег.

Тек кроз дуге сате
Ко зна кад и где,
Чун ће да прихвате
Дечје руке две.

ПРОЛЕЋЕ - непознати песник из 6 века (Јапан)

Из тамнице када зимске
Пролеће побегне,
По пољима сваког јутра
Бела роса легне;
С вечери  се јаве
Танке магле плаве,
А долином Хацу-Зе
Процветају трешње све
Од песме славуја

петак, 2. јануар 2015.

ЗАВИЧАЈНА ДОЛИНА - Алфонс Де Ламартин (Француска)

... Враћам се твојим топлим огњиштима,
Колевко добра мога завичаја.
Сит сам градова и празног сјаја!
Ја сам изнико међу чобанима.

Пољима овим ко пастирче младо
За овцама сам шврљао до мрака
И купао се, док пландује стадо,
У бистрој води крај сненог врбака.

Уз стари брест до неба сам се пео
Ко птица лако, у полету чилом,
И гледао како под топлим крилом
Грлица крије јаја ђердан бео...

Слушам у ноћи где ко харфа чисто
Одзвања шкрипа тарница са пута
И клепка тужна што по гори лута -
И као некад, све је опет исто.

ТАЈНЕ - Анђело Силвио Новаро (Италија)

Увели листак што  у паду мине
јесењим сводом у сиве даљине,
где ли ће стати?
Ко то може знати!

За манастирским зидом што се бели,
шапатом својим шта то зефир вели
ружи у цвету?
Ко то  зна на свету?

Крај празне зипке мајка у црнини
колико суза глухој месечини
кане у скуте?
О том књиге ћуте!

ТРСКА - Елиза Граве (Шведска)

Да једна трска
танушна и гола
може да хуји
ко ветар кад мине
обалом пустом у сиве дивљине!

Да једна трска
танушна, зелена,
може да сине
ко  да сунце блиста
из сваког њеног устрепталог листа!

Да једна трска,
једна мала трска,
може да расте
тако  тужно сама
над морем што се о хридине слама!

КРАЉЕВ ДОРУЧАК - Александар Алан Милн (Енглеска)

Краљ молио
краљицу,
краљица
млекарицу:
"Краљ би мало бутера,
да намаже хлеб!"
Млекарица
краљици
рече: "Ох" и "Да!"
"За час тили
са бутером
бићу овде ја,
уколико по доручку
није легла крава
да мало одспава!"
Реверанс -
и млекарица
слете преко степеница
у краљевску стају
па на слушче диже грају:
"Брже краљу бутера,
да намаже хлеб!"
Слушче снено
зевну лено:
"Бутера...? Не може,
сада крава
спава!
Нек намаже мармеладе
ко што други раде!"
"Стварно!"
рече млекарица,
краљици се врати,
па јој се обрати:
"Опростите,
величанство,
што сам тако смела
али бих вам овом згодом
пошто крава
спава,
савет дати хтела:
Што краљ не би намазао
на хлеб мармеладе,
ко што други раде?"
Краљица ће на то:
"Хо!"
у собу се врати,
краљу се обрати:
"Жалим,
нема бутера...
Сада крава
спава!
Намажите мармеладе,
ко што други раде!"
Краљ две пести стисну
те:"У помоћ!" јекну,
те "Завера!" дрекну,
"Хоћу бутера!"
па уздахну:
"Боже!"
па зарида:
"Боже!"
Баш не може нико рећи
да је ово каприс псећи,
кад краљ тражи
тек парченце
бутера на хлеб!"
Па у кревет скочи
и затисну очи.
Краљица ће на то:
"Но!"
па отиде
до Персиде,
млекарице дворске.
Млекарица цокну:
"Но!"
и до стаје скокну.
Крава се пробуди,
искљешти очи,
па ће рећи:
"Хо! Хо! Хо!
Ко би реко то!
Ево му за пориџ млеко
и бутер за хлеб!"
Краљица за тили час
врхње умутила
и бутером величанство
смерно понудила.
Краљ промрмља:
"Бутер, гле!
Хохо!
Хаха!
Хехехе!"
Из кревета скокну
и краљицу цмокну.
"Баш не може нико рећи",
с врата јој добаци,
"баш не може нико рећи
да је ово каприс псећи!"
Затим се,
седећи,
низ ограду степеништа
као деран сушти
до већнице стушти.

ПРИЧА О ЧУДЕСНОМ НАЛАЗУ - С. В. Погореловски (СССР)

У далеком царству
једном је испало
трговцу из џепа
огледалце мало.
Свет за огледалце
тамо нит` је знао,
нит` је ико лик свој
оком угледао.

Шетајући вртом,
царица је млада
огледалце нашла
сасвим изненада.
"Каква красна слика!"
кликну с пуно жара.
"Њом ћу да разгалим
намћорастог цара!"

И отрча цару:
"Види, господару,
чудне лепотице,
кадре да разведри
чак  и твоје лице!"
А цар  плавоноси,
глупак маснокоси,
загрогота,
забрбота,
у стакленце пиљну,
у стакленце чкиљну,
поцрвене,
позелене
и уз псовку генвну
злим очима севну:
"Каква је то слика?!
Чија то прилика
плавоносна,
маснокоса,
набурена,
надурена,
дрским оком чкиљи,
и  у мене пиљи?
Стражар?...
Сместа земљом зађи
и дрзника тог ми нађи!
Прикачи му ђуле,
па га са врх куле
понад хриди горе
стрмекни у море!..."

Стражар слику и не гледа
(Зна већ где се крије беда!)
стог поздрави цара,
свога господара
и од среће певну гласно:
"Јасно, царе... Јасно!"

*

Крај приче и сами знате
или га бар погађате:
стражар - као војник сваки -
што бих, децо, крио,
наредбу је свога цара
сместа извршио!