Мораћу једном рећи како променио сам
Мишљење о поезији и како дође до тог
Да данас се сматрам за једног од многих
Купаца и обртника Царства Јапанскога
Што песме саставља о цветању вишње,
О хризантемама и пуном месецу.
Да могу да опишем млетачке куртизане
Како у дворишту прутом пауна драже,
И из тешке свиле, бисерног појаса
Да тешке изљуштим дојке, црвенкасту
Пругу на трбуху од стегнуте сукње,
Онако како то виде капетан галија
Приспелих тог јутра с товарима злата;
И кад бих могао још њихове јадне кости
На гробљу чија врата плаче масно море
Сковати у речи моћнијој од крајњег чешља
Што у трулежи под плочом, сам, чека на светлост.
Тад посумњао не бих. Из тврдог градива
Шта се да скупити? Ништа. Највише лепота.
А тад нам довољно мора бити цвеће вишње,
И хризантеме, и бела месечина.
Монжерон, 1957.
Нема коментара:
Постави коментар