Но и смањивале су се гитаре, али груди, округле или оштре и образи, и гузови, и колена што трче.
Слабила је недовољна суштина, ни ја, она, он, ни мушкарац, жена, нагост само, ништа не моје, наше.
Само смртородни океан што се превртао на песку и под ватром у зениту угледане илузије.
Као онда кад се далеко иза одјека град претвори а не задрже се усне што се приближавају уснама над вином у високи облак.
И мада би Бог морао да плаче због губитка сваке супстанце, и он је равнодушан, јер се ништа није смањило.
Ко, затварајући очи говори себи: једини, тај iste, ipsc, ваје величанство на пустињи?
Гола пета прекорачила је преко његовог чела и поглед не зна се чији одузео је лицу име.
Чује како расте и пуца и у шум се распада талас кроз ухо које не припада њему и које је ничије.
Беркли, 1967.
Нема коментара:
Постави коментар