понедељак, 26. март 2018.

ЛИСТАК - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Откинут од гранчице своје, пао је лист с дуба,
Одлетео степом, олуја га шчепала груба;
И, свео од жеге и туге и студени зора,
Стигаоје најзад до обала Црнога мора.

Крај Црнога мора се њихао платан још млади;
Са њим се дошаптава ветар и крошњу му глади;
И рајске се птице ту чују са гране зелене,
Док певају песму у славу и хвалу сирене.

И путник се приви уз корен тог снажног платана,
Па с тугом, за склониште молећ` од олујних дана,
Сам рече: "Ја листак сам храстов што дуго је зебо,
Што прерано сазре и одрасте под суровим небом.

Без сна и без циља по свету се потуцам дуго,
Сасушен без хлада и свео без мира и друга.
Чуј, прими дошљака међ` смарагдне листове своје,
Ја знам ти све приче што на овој земљи постоје".

А шта ћеш ти мени? - платан му одговори холи.
И жут си и прашњав да свежи те пород мој воли.
Ти многе знаш приче - ал` мислиш ли, мени то треба?
Ја одавно сит сам већ песме и птица са неба.

И зтао продужи, пут следећег далеког брега!
Ја сунчев сам миљеник, цветам и сијам за њега.
Ка небу сам гране високо већ пружио горе,
И жиле ми храни дубоко и прелепо море.

1841. (М. С.) 

ПРОРОК - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Откад ми вечни усуд даде
Видовитост моћног пророка,
У људском оку читам хладне
Странице злобе и порока.

Почех да проповедам љубав
И чисте истине учење,
Ал` људи, као да сам губав,
Запретили су ми мучењем.

Посух се пепелом тад сивим,
Бежах из града непрестано,
И сад, по пустињама живим,
Ко птице, држан божјом храном.

Прастаре поштујући тајне,
Све ме ту прима без питања,
Чак звезде слушају ме сјајне
Од сутона па до свитања.

А када пођем бучним градом,
Градом недружељубивим,
Монаси вичу свету младом
Са смешком самољубивим.

"Примери такви за све важе!
Горд, хтеде да нам заповеда.
Хтео је, глупак, да нам каже
Да Бог кроз њега проповеда!

Ето, шта значи бити клет:
Мрк је, и блед, и тужан сада!
Гледајте како је наг и јадан,
Како га презире сад свет!".

1841. (М. С.)

ПОКОЈНИКОВА ЉУБАВ - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Нека ме земља покрива собом
И њена студ.
Моја је душа, драга, с тобом
Свагда и свуд.
У земљи мира, заборава
Нисам ни сад
Заборавио, гроба станар,
Љубавни јад.

Без страха свет напустив тада
Мучнога трена,
Радости растанка се надах -
Растанка нема.
Лепоту видех бестелесних,
И ћутих бол,
Јер лик у цртама небеским
Не спазих твој.

Шта је за мене сјај божански
И свети рај?
Онамо сам земаљске страсти
Пренео ја.
Рођену једну слику гајим
У себи све;
Љубоморан сам, желим, патим,
Као и пре.

Дотакне ли се лица твога
Туђински дах -
У немој патњи душа моја
Задрхти сва.
Ако о другом некад шапћеш,
Тонућ` у сан,
По мени речи твоје пламте,
Жежу ко жар.

Волети не смеш другог, драга,
Нипошто не,
Покојнику си на верност дала
Ти свету реч.
Па чему молбе твоје, авај,
И чему страх?
Ти знаш да мира, заборава
Не желим ја!

1841. (Ј. Ј.)

ЗАВЕТ - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Састанка с тобом ,брате,
Жељан је пријан твој;:
Јер смртни часи крате
Млађани живот мој!
А ти ћеш дома, друже -
Поручи... али шта!
Сви беху хладне душе
Док гоњен бејах ја!

Но запита л` од људи
Ма ко - ти реци тад:
Тане му проби груди
Искочи живот млад!
Рањен у туђем крају,
За цара пријан мој
Паде; и завичају
Он посла поздрав свој.

Оца и мајку ако
Застанеш живе, ти
Не збори њима тако,
Страшно је то за њи`:
Боље им реци: жив је,
Но лењ је глас да да,
А кад ће да се врати,
То бог једини зна!

Сусетка она млада,
Кад дођеш ти, већ знам
Питати неће тада,
Већ ти јој кажи сам.
Њој реци, драги брате,
Редом по истини:
Њу пусти нека плаче,
То ништа не чини...

1840. (В. И.)

НЕ ВЕРУЈ СЕБИ - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Не веруј никад себи, сањару мој млади,
Ко ране, бој се надахнућа...
Оно је - бунило што болна душа кади,
Ил` ропске душе трошна кућа.
Немој у њему залуд неба знак да иштеш -
То крв ври, или се тело чује!
Што пре истроши живот бригама што тиште,
Разаспи напитак што трује!

Ископаш ли у души својој давно свелој,
У зановетноме дивном часу
Још непознато, чисто, нетакнуто врело,
Са дивним звуцима у гласу -
Ти немој да их слушаш, ни да им се предаш,
Боље је преко тога прећи:
Не можеш стихом, нити речима од леда
Њихово значење изрећи.

Суочи л` ти се душа с изненадном тугом,
Ил` ти с олујом страст пак сврати,
Ни тада никад немој с омамљеном другом
Пред гозбу бучних људи стати;
Горд буди. Стиди се да ма и једног дана
Крчмиш час гнев, час тугу клету,
И да показујеш још гној из својих рана
Ко чудо, равнодушном свету.

Шта нас се тичу твоје радости ил` сета?
Шта ће нам твоја узбуђења,
Шта ће нам глупе наде твојих младих лета,
Зле јадиковке твојих хтења?
Погледај како раздрагана маса иде
Што устаљену стазу узе:
На празничном се лицу бриге једва виде,
И нигде непристојне сузе.

У ствари, нема таквог у том људском мору
Ког мука једном бар не свлада,
Ко нема макар једну превремену бору,
Ко је без злочина, ил` јада!...
Смешно је за њих, веруј, када почнеш клети;
Ти плачеш гласом старог звона,
Ко нашминкани трагичар, кад старшно прети
Машући мачем од картона...

1839. (М. С.)

МИСАО - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Са тугом гледам живот нашег поколења!
Будућност му је празна, ил` се мутно сиви,
Под бременом од сумњи, мучних откровења,
У нераду ће оно старост да доживи.
Још колевка нас пребогато спаја
С очевим грешкама и кошмаром у глави,
Живот нас мучи већ, ко раван пут без краја,
И као гошћење на туђој слави.
На зло и добро срамно равнодушним,
Пре божја жеља ће нам спласти;
Пред опасностима мучно малодушни,
Само смо јадно робље тврде власти.
Тако и суви плод, кад рано да зри почне -
Око, ни укус не радује нам, јадан,
Међ` световима виси, ко сироче,
И час лепоте за њих - њему је час пада!

Исушили смо ум од науке бесплодне,
Кријући, ко да их од ближњих треба спасти,
Најлепше наде, гласове благородне
Неверовањем исмејаних страсти
Једва дотицасмо задовољства чаше,
А снага младићка нам увену пре рока.
У свему што је лепо, ситости се плашећ`,
Занавек остајасмо без најлепшег сока.

Нас уметности снови, песничког саздања
Не заносе својом слатком снагом.
Ми чудно кријемо остатке осећања -
Шкртошћу запретаном, упуштено блато.
Ми тако мрзимо и волимо случајно,
У свему идемо донекле само,
У души осећамо нешто хладно тајно
И кад се ватри крви дамо.
Забаве предака нам сјајне душа неће,
Наивну разблудност што иде са тим добром;
И журимо у гроб, без славе  и без среће,
Гледајућ` с подсмехом за собом.

У маси сумроној која се не памти,
Без трага ћемо отићи са света бела,
Не бацивши у вечност ни мисао која пламти,
Ни генијално започета дела.
И прах ће наш строгошћу судије и грађанина
Увредити потомак презриво, са једом,
Подсмехом горким превареног сина
Пропалом родитељу седом.

1838. (М. С.)

ПЕСНИК - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Сија мој ханџар позлатом опаљен,
Поуздан другар попут брата;
Тврд камен, у дубокој тајни каљен, -
Наследство истока и рата.

Дуго, сред гора служио је газду
Не тражећ ништа за све тамо;
Није кроз једна прса засекао бразду,
Нит један панцир пробао само.

Делећи задовољства, послушан, пут роба,
Био је хитар и без мана,
И украс богат би му био у то доба
Одежда недостојна, страна.

Крај Терека га козак подигао смели
Са хладног леша господара;
И дуго је још затим ношем кроз свет бели
У шатри Јерменина стара.

Без каније је сада оклепане своје
Тај сапутник јунака, јадан;
Ко играчка, са зида сија, златне боје -
Без славе, непотребан, хладан!

Нико низ сечиво да брижном руком ма`не,
Па да га милује и брише.
И његов натпис, с молитвом, пре зоре ране,
Не чита жудно ико више...

*

Није л` и теби вал мекушаца, поето,
Однео смисао и завет,
Кад си за злато дао власт над светом,
Коју он прима као савет?

Некада су твоје речи носиле крај миру,
Њихови звуци срца боли;
Бејаху људима ко пехари на пиру,
Исто што тамјан, кад се моли.

Твој стих, ко Божју реч су знали милиони,
Кад звук се мисли твоје јавља,
Ко јека са звоника Већа, када се звони
У дане невоља и славља.

Ал` обичан твој језик не свиђа се ником -
Нас перле радују и лажу;
Као лепота трошна, трошни свет је свико
Да своје боре ружем блажи...

Пророче исмејани, да л` ћемо те чути
Ил` више, на глас искушења,
Нећеш из каније да тргнеш ханџар љути,
Прекривен рђом од презрења?

1838. (М. С.)

четвртак, 22. март 2018.

ПАЛЕСТИНСКА ГРАНА - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Реци ми, где у Палестини
Расла си, грано, где си цвала?
На ком брегу ил` долини
Била си украс, грано мала?

Да л` крај брзака те Јордана
Мазио сунчев зрачак жути,
Ил` те у гори твог Либана
Љуљао ноћни ветар љути?

Живи л` ти палма још и сада?
Мами ли пролазнике исто
Из пустиње где жега влада
Главом обраслом крупним листом?

Или је, неутешно сама,
Увека као и ти сада,
И жути прах, ко жута тама,
На њено суво лишће пада?...

Реци: ко те побожном руком
Донесе к нама, ко те узе?
Да л` често плака распет муком?
Чуваш ли трагове те сузе?

Ил`, Божје војске војник предан,
Он беше, ведра чела строга,
Достојан увек, ко ти, неба,
Пред људима и испред Бога?

Под тајном бригом, дан за даном,
Пред иконом од злата сува
Стојиш ти, свете земље грано,
И светињу за људе чуваш!

С кандила зрачак меко слеће,
Симболи свети - крст и ћивот...
Све око тебе пуно среће,
Свуд око тебе тихи живот.

1837. (М. С.)

БОРОДИНО - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

- Реци ми, стари, зар је тако
Спаљена Москва дата лако
Француској војсци тој?
Каква се битка заподела?
Било је, веле, дивних дела,
Не памти залуд земља цела
Тај Бородински бој.

- Да, беху људи у то време,
Не као ово ваше племе,
Јунаци - не ко сад!
Заслужили су они боље,
Ал` прогута их бојно поље...
Москва, да није Божје воље,
Не би знала за пад.

Дуго смо узмицали мукло,
А љутите нас у бој вукло.
Прекори старих лете,
Не могу, кивни, да се смире:
"Па зар је страх то, командире,
Да туђе издеру мундире
О руске бајонете?".

И најзад, ето, пукло поље:
Не можеш замислити боље!
И утврђења смо дигли.
Чуљимо уши, ту се мора -
Јер, док се тихо љеска зора
И тмина плави изнад гора,
Французи су већ стигли.

Напуних топ свој баш добрано,
Да госта почастим ваљано!
Причекај, месје, стој!
Чему лукавства: у бој, амо:
Ми као бедем бити знамо
И главу ћемо сви да дамо
За земљу и дом свој.

Пушкарање два дана траје,
Ал` шта то нама, кивнима, даје?
Чекамо трећи дан.
А тад се чуо шапат свечан:
"Требаће сутра и картеча!".
И док се поље стапа с мраком,
Нервозни хвата сан.

Легох да спавам крај лафета,
Њихове песме носи ветра
Кроз ноћни простор мрк.
А кад нас ћутање злокобно,
Неко нож оштри и стење злобно,
Гризући дуги брк.

Чим освит наче ноћну сену,
Наједном све се бучно крену,
За стројем блесну строј.
Командант наш, смео ко бајка,
Свом цару слуга, војнику мајка.
Штета (смрт вреба из прикрајка),
Паде у бици тој -

Ускликну, с огњем испод веђа:
"Војници! Москва вам је с леђа!
Прикључимо се строју
Јунака што су за њу пали!".
И обећање смо му дали,
И заклетву смо одржали
У Бородинском боју.

О, какав дан! Док се дим плете,
Ко облаци Французи лете,
И све на шанац наш.
Улани, с кокардом и траком,
Драгони, с репом као знаком,
Сви к нама долазише тако
Сви насрташе баш.

Ви не знате за такве битке!...
У диму плам и сени витке:
За стегом лети стег,
Звек гвожђа, картеч свуд одзвања,
И руке сустале од клања,
А од граната нас заклања
Крвавих тела брег.

Осети душмамин овог пута
Шта значи руска борба љут
И бајонети зли!...
Тресе се земља - као груди,
Згомилали се коњи, људи,
А хиљаде плотуна лудих
У дуг се урлик сли...

И паде ноћ. Сви спремни стоје
Да сутра опет, новим бојем
Испуне свети дуг...
Ал` зачуше се добошари -
Одступи туђин путем старим,
Сад се тек гледа ко крвари,
Сад се тек тражи друг.

Да, беху људи у то време,
Одважно, смело наше племе:
Јунаци - не ко сад!
Заслужили су они боље,
Ал` прогута их бојно поље...
Москва, да није Божје воље,
Не би знала за пад.

1837. (М. С.)


СМРТ ГЛАДИЈАТОРА - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Ликује обесни Рим... раздрагани људи,
И снажни пљесак многих устрепталих руку:
А он - ћутке лежи распорених груди,
По прашини и крви бедра му се вуку...
И залуд моли милост помућено око:
Господар зли узе свога удворицу бедног
Уздиже победу и пораз тај високо...
Та коме је још стало за гладијатора једног?
Заборављен је, презрен... ко кловн извиждан жестоко.

А крв му липти. Задњи се час као трака
Кида - и крај је ту... Но осећања му зрака
У души сину... Дунаву га мисли воде...
Предео цветни... Дивни завичај и крај слободе;
Он виде породицу своју, виде муку
Свог оца старог који, испружених руку,
Дозива одмену за своје старе дане...
Сву милу дечицу, синчиће раздрагане.
Чекају га да стигне с пленом и са славом,
Ал`, залуд - паде јадни роб ко звер у гају,
Весеље Риму разблудном он плати главом...
Развратни Риме, збогом, збогом и мој родни крају...

Ниси ли таква и ти, о, Европо стара,
Некада светли идол пламених маштара,
Сада, без славе своје, стигла си до раке,
Измучена у борби сумњања и страсти
Без вере и без наде - докле ли ћеш пасти -
Попљувана од масе површне и лаке!
Окренула си најзда очи пуне влаге,
С дубоким уздасима горког сажљења,
На младост пресветлу, на младост пуну снаге,
Коју си одавно због ране просвећења,
Због горде раскоши одбацила без трага:
У жељи да ти задња патња буде мања,
Пожудно слушаш песму стару место нове
И витешких времена чаробна предања -
Подсмешљивих ласкача немогуће снове.

1832. (М. С.) 

РУСАЛКА - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

По реци се русалка играла с мраком
А пун месец је гађао зраком;
Пеном сребрном с валова она је хтела
Да се хитне до његова чела.

Док се вода таласа, и шуми, и пљуска,
Плаве облаке река љуљушка;
А русалка пева, и песмица њена
Кроз ноћ клизи пут обалског стења.

Та русалка прича: "На дну мом, сред песка,
Сунчани дан се сјаји и љеска;
Тамо шетају злаћаних рибица стада,
Снују житељи кристална града.

И ту, где ми песак сам узглавље ствара,
Под сенком од густог шевара,
Спава витез, плен пребрзе сребрне реке,
Спава витез из земље далеке.

Ми волимо коврџе његове црне
Да чешљамо кад зрак утрне -
А пред подне, у чело и уста већ жута
Већ га љубисмо премного пута.

Но на пољубе наше он све до сада
Остаде нем и једнако хладан;
Док на грудима мојим лежи на дну,
Нити дише, нити шапуће у сну".

Сву ноћ над реком русалчица чуди
Својом песмом непојмљиве жуди.
Док се вода таласа, и шуми, и пљуска -
Плаве облаке река љуљушка.

1832. (М. С.)

ТРСКА - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Весели  рибар седи
На обали, крај реке,
А поветарац вије
Стабљике трске меке.
Одреза рибар једну:
Отворе ножем реже,
С једног је краја затвори,
Други уснама стеже.

Ал`, као да је жива,
Трска поче да збори;
То су и људске речи,
И ветар то шумори.
Запева она тужно:
"Пусти ме, боље, пусти,
Рибару драги, дивни,
Муче ме твоји прсти!

Ја сам, знај, девојка била -
Прелепа ружа мала,
Крај маћехе, ко сужањ,
Некада сам и ја цвала.

И много врелих суза
Невина ја сам лила -
Безбожно у гроб стремих,
На све сам спремна била.

Чувала маћеха сина,
Љубимца ћуди худе:
Варао девојке лепе,
Плашио добре људе.
Једном смо пошли к реци,
У сутон тихи, јасни,
Да погледамо вале
И сунчев смирај касни.

Он љубав хтеде од мене,
О, грешна, страшна дела,
Нудио ми је новац -
Ја ни то нисам хтела;
И он ме, јадну, уби,
Зари у прса бодеж
И покопа ме овде
На обали, крај воде;

Земља над мојим телом
Танану трску даде.
У њу је душа млада
Улила своје јаде.
Пусти ме, рибару драги,
Пронађи трску јачу;
Не можеш да ми помогнеш,
А ниси вичан плачу".

1832. (М. С.)

ЗА *** - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Да се понижавам пред тобом?
Не! Гнев твој, смешак раздрагани
Не чине мене својим робом.
Одсад смо једно другом страни.
Зар не знаш да ја нећу дати
Слободу своју ради лажи:
И тако године протратих
За осмех твој, за твоје дражи,
И тако предуго у теби
Ја гледах наду младог доба,
И све бих омрзнуо, све бих,
Да тебе волим све до гроба.
А можда часе - ко би знао -
Који су с тобом проведени
Од надахнућа ја сам крао!
Шта си ти за њих дала мени?
Можда би смисао с небеса
И снага духа понели ме
И свет би, за мој дар чудесан,
Бесмртно мени дао име?
О, што ми тако нешто каза
Да бићеш замена том сјају;
Што ли лик одмах не показа
Који ми откри тек на крају!
Ја имам понос!... Другог љуби,
Сањај да сав ће ти се дати,
Ма шта земаљско да ме снуби,
Ја ничем нећу робовати.
Под јужним небом ћу се лако
У туђем горју крити дуго;
Но предобро се знамо! Како
Заборавити једно друго?
Даћу се сав уживањима
И свиме ћу се заклињати,
И смејаћу се ја са свима,
А ни с ким нећу заплакати;
Почећу безочно да варам
Не желећи да опет љубим;
Како за женом да изгарам,
Кад анђео ми срце уби?
Био сам рад да трпим муку,
На свет да кидишем, да свиснем,
Само да твоју младу руку
- Безумник! - једном само стиснем!
Не спознах те још неискрену
И злу - а душу сам ти дао!
Да ли си знала вредност њену?
Јеси - ја тебе нисам знао!

1832. (Н. Б.) 

ОПРОШТАЈ - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Лезгинче млади, немој одлазити.
Зашто да кући журиш баш?
Одмори коња, магле ће пут скрити.
Овде ће за те крова увек бити.
Јер ја те волим, знаш!...

Зар једна зора да сакрије рујем
Све успомене на рајске ноћи две:
Сиромашна сам да те ја дарујем,
Али у мени пламти душа жива
Што ће ти дати све.

По непогоди ту си се обрео,
С доламом мокром, суморан и јак...
Па зар да сада, кад сија свет цео
На сунцу овом, занавек би хтео
Да ми дан прекрије мрак?

Погледај горе планине свуд сјаје,
Као дивова неизмерни строј:
Бујно им жбуње раскош придодаје:
Та ми смо добри! Што за другим крајем
Да жуди поглед твој?

Завичај нам је - тамо где нас воле;
А топло око - чујем још твој глас -
Не чека тебе у равници доле.
Остани дан бар, зашто да те моле,
Остани бар још час!

"Пријатељ ми је, и земља је моја
Челична сабља, дорат брз и љут.
Учинила ме срећним љубав твоја,
Но и да кане сада суза која,
Неће ми прећи пут.

Одавно лутам животом грубим,
Заклетвом тешком хранећ своје сне.
Док душманина свога не погубим,
Никоме нећу рећи да га љубим.
Опрости: то је све".

1832. (М. С.)

*** - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

1.

Приђи ми ближе, лепотане млади!
Што си ми стидљив! - Та зар женске груди
То твоја рука први пут сад глади?
Ти читав час у загрљају блуди
Већ лежиш - никако тај страх да савладаш...
Теже на груди, но пред ноге падаш?
За трен живота твога само молим...
Та шта је, злато? - Ја те волим, волим!...

2.

Ох, што си леп! - Уз прозор с првим мраком,
Дешавало се, чеках, жеља пуна,
Да прођеш ти, и бивало је тако -
Да л` памтиш то? - Док посребрена луна
Сред облака, ко с грешним анђел свети,
Блудећи, к теби бледим зраком лети.
Ја бејах поносна што најзад треба
На супарницу да рачунам с неба.

3.

У свету презир према мени влада,
Но где је правда кад те тако вага?
Где је врлина, ако је стид пада
Не понижавање - већ само љага?
Невиних жена нигде нема, роде,
Не буде само предмета ил` згоде.
Кад љубе оне к себи нису строге:
Једна ће једног, та - све, трећа - многе!

4.

Не памтим сама родитеље своје,
Туђинка није гладила по коси,
Дани весеља прстима се броје -
Лепотом својом чак се не поносих;
У петнаестој зла ме судба узе,
Мушкарцу су ме продали - и сузе,
Молбе... ал` више није било спаса.
Отада тонем, тонем сваког часа.

5.

Драг ми је стид мој! Он ми право даје
Да љубим тебе, и да живот твој
Од брига чувам док тај занос траје!
Наслађуј се! - о, господару мој!
Иако може да се деси лако
Да умрем крхка, кад ме стегнеш тако,
Ни смрт од тебе неће да ме боли.
Мили!  - зар је што тешко кад се воли!

1832. (М. С.)

*** - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Чему тај живот!... Туга свуда,
Без изузетка све притиска,
Ко неспокојни гениј блуди
Ко привржена жена блиска;
Лепо је усред вреве бити,
И иза зида зачамити,
Љубав и мржњу упознати,
Па једном о том проћаскати;
И нехотично усред људи
У надобудном важном лицу
Познати глупу удворицу,
Или у свакој жени Јуду.
Па покушајте сумирати -
Веселије је умирати.

Крај! Како звучно то је слово,
Много и мало мисли буди;
Последњи ропац - све готово,
Без даљег - а шта потом буде?
Потом вас с помпом у гроб ставе
И црви ваше кости млаве,
А наследник у добри час
Придави монументом вас.
Све увреде ће заташкати
У својој души добро дете;
У корист вас (и цркве свете)
Зацело ће парастос дати,
Који се (то је страшно рећи)
На овом свету чути неће.

Ако сте као верник мрели,
Ко хришћанин, тад тврд гранит
Бар четрдесет лета целих
Име ће ваше да похрани;
А кад се гробље јако стесни,
Онда ће и ваш станак плеснив
Одважном руком разровати...
И други сандук укопати.
Уз вас ће тада ћутке лећи
Девица нежна, невесела,
Мила  и кротка, премда бела;
Али ни дах, ни миг, ни речи
Неће ваш покој да наруше -
Какво блаженство, бог и душа!

1832. (М. Ж.)


*** - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Ја волим ланце плавих гора
Кад, попут јужних метеора,
Црвена, сјаја мутног пуна,
Исплови иза њих и луна,
Царица мисли свих поета,
Најлепши бисер овог света
Којим се неба светлог шаре
Поносе ко земаљским царем.
Још задњи трачак дуж ребара
Облака и сам себе вара:
Месецу дуго места не да
На небу које с тугом гледа...
Но и тај позни зрачак пада.
Месец је висок. Два-три млада
Облачка сјате се крај њега...
Једина одећа од свега
Којом се окитити смео
Његово мутно, бледо чело.
Ко не зна за те ноћи лепе
У горском кланцу ил` сред степе?!
Пред таквом луном и ја једном
Јурих на коњу жустром, вредном,
Долином плавом, ведар, бујан,
Сам, на слободи - ко олуја.
Мутни је месец и на мене,
На коњску гриву, сапи, стене,
Сипао сребро, попут кише;
Осећах коња како дише,
И, што о земљу бије јаче,
Одбијан од ње, више скаче;
Предах се заносу сав тада,
Желех да буде само склада,
Желех да тела нам се стопе,
Да надмашимо све галопе!
Летесмо дуго кроз ноћ плаву...
А кад сам подигао главу:
Сва она степа, луна иста -
Поглед јој према мени блиста
И као прекоре да дели
Што човек на свом коњу жели
Да оспори јој царство моћно
Над обасјаном степом ноћном!

1832. (М. С.)

*** - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Ужасна судбина и оца и сина
Да растављени умру одбачени
И прогнаник жигом означени,
Да отаџбина буде им туђина!
Ал` ти свој подвиг сврши, оче драги,
И жуђени те санак упокоји;
Дај боже сину такав конац благи,
Једином кривцу свију мука твојих!
Али опрости! Да ли сам виновник
Што људи желе да у мојој души
Божански огањ од колевке гуше,
Што у њој негда ужеже громовник?
Залудне жеље те смо искушали:
Ниједан од нас не беше виновник,
Премда смо оба жртвом патње пали!
Нећу да судим, да л` си крив, ил` не -
Свет ти већ суди. Али шта је свет?
Гомила људи, скуп добра и зла,
И лицемерних неизмерних хвала,
Клевета подлих и пакосних сплет.
Од свег далеко, дух раја ил` ада,
Прежали земљу, и тебе је она;
Срећнији од мене, јер пред тобом сада
Ко море живота - вечности громада
Отвара недра своја од искона.
Зар те баш нимало сећање не кињи,
Дани у плачу и јаду проћердани?
Сумрони они, али драги дани,
Кад си у души, као у пустињи,
Тражио чувства, старе успомене?
Зар сада  више баш не волиш мене?
Ако је тако, ја не равнам небо
С земљом, где вучем овај живот голи;
Нека блаженство не спознам, не треба,
Али бар на њој волим!

1831. (М. Ж.) 

ЗА Н. И. ... - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Ја не заслужих срећу
Љубави твоје - судит нећу;
Но сан мој и уздање жарко
Ти си наградила тек варком,
И зато морам рећи ја
Да неправедна си и зла.
Лукава ниси попут змије,
Само пред новим утисцима
Отпорна твоја душа није;
У њој тренутак сву власт има
И многи су љубимци њени,
А нико најдражи међ` њима;
- Но утеха то није мени.
У дане када, теби мио,
Ја могох рећи судби: хвала,
Целов си нежно мени дала
Што знак је опроштаја био,
Но жеђ, кад мори дах врућине,
Неће од капи да умине.
Кад би ти судба бар још дала
То што си мирно проћердала;
Но не заборављају жене
Оног ко воли попут мене;
Зато ће на те, у час сласти,
Ко покор успомена пасти
И мучити те покајањем!
Када прокуне с презирањем
Ништавни свет тај моје име,
Ти ћеш са страхом жалити ме,
И преступничко саучешће
Кривицом твоју душу јешће!

1831. (Н. Б.)

28. СЕПТЕМБАР - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Опет је, опет ту твој поглед мили,
И опет ето нас.
На давно мртво, на то што смо били
Враћа ме тај твој глас.
Ал` чему? Теби сад други људи очи
И боли с тобом толи.
Твој глас по ноћи другом слатко точи
У ватри: волим! волим!

Да ли је такав загрљај притворност,
Признај ми само бар.
Да ли је супружанска то покорност,
Или љубавни жар?
Он није створен за те. Ти си цела
За силну страст, за плам.
Кад си му отишла, ти ниси хтела
Савести савет, знам.

Да л` осети он каткад трепет врели
Кад је крај тебе тамо,
Да л` је у стању да презре свет цели
Због једне мисли само?
Да ли је плачем умео да срета
Хладноће твоје трен,
Да ли је жртвовао најбоља лета
Да следи твоју сен?

Не! Ја сам уверен, за те блаженства
Не може бити с тим
Који зна само спољна савршентва,
Лепоте само дим.
Да! Ти га не волиш... И тајном власти
Веза се новом снагом
С несрећном душом, сужњем тужне страсти,
Ал` као љубав благом.

1831. (М. С.)