Дувајући у рогове, водећи псе на повоцу, ко јашућ, ко пешице,
Стигли смо на оне падине откуда се види шикара Идеје,
Сумпорно-жута, као јасикове шуме у позну јесен
(Ако ме не вара сећање протеклог живота).
Иако то није била шума, само честар неограничених облика,
Са хлорним испарењима и живом и преливима кристала.
Погледах на наше друштво: лукови, мушкети,
Пушка са пет метака, овде онде праћка.
А одећа! Последња мода хиљадите године,
Час опет цилиндри какве је носио у шетњама
проповедник Кјеркегор.
Не сасвим одабрано друштво. Мада и тако Идеја
За овакве као ми није старшна, чак ни у свом брлогу.
Пастире убоге да напада, ратаре, смоларе,
То је тако, откад је променила своје обичаје.
А изнад свега јуноше. Мучећи их сновима
О Острву Сунца, о праведности на земљи.
1976.
Нема коментара:
Постави коментар