Груди под пољубац, ко под чесму, мети!
Јер не извире лето непрестано,
Јер јек хармонике из ноћи у ноћ стално
Не дижемо са тла и газимо да лети.
Чуо сам за старост. Пророштва су страшна!
Ка звездама руке не подиже бура.
Језеро нема срца. Лица нема пашњак.
И бога нема у шуми четинара.
Подне је света! Раздрмај душу снену.
Распени је целу! Где су ти очи, где?
На врху су мисли, збијени у пену
Детлића и облака, жега и борово тле.
Овде су се шине укрстиле. Даље
Не могу. Даље су борови прави.
Даље је - недеља. Кидајући гране,
Потрчаће стаза клизећи по трави.
Просејавши подне, Празник, шетњу, боље
Уверава шума: свет је увек такав,
Тако је замислио честар, научило поље,
Тако је на нас проливен из облака.
Нема коментара:
Постави коментар