Возили смо се пред освит замрзлим пољима,
Дизало се црвено крило, још је била ноћ.
Одједном је пред нама протрчао зец,
А један од нас показао га руком.
То је било давно. Данас већ не живе
Ни зец, ни онај што га је показивао.
Љубави моја, где су, куда иду
Блесак руке, линија бега, шушањ бусења -
Не питам у тузи него у замишљености.
Вилно, 1937.
Нема коментара:
Постави коментар