ОНДА Алмитра проговори, рекавши, Сад бисмо хтели да питамо за Смрт.
А он рече:
Хтели бисте да знате тајну смрти.
Али како ћете је открити ако је сами не потражите у своме срцу?
Ноћобдија сова, чије су очи слепе за дан, не може тајну светлости да открије.
Ако бисте одиста хтели да сагледате дух смрти, широко отворите срце за тело живота.
Јер живот и смрт су једно, као што су једно река и море.
У дубинама ваших нада и жеља лежи ваше тихо спознање оностраног;
И као семење што сања испод снега, срце вам о пролећу сања.
Имајте поверења у своје снове, јер у њима су сакривене двери вечности.
Ваш страх од смрти и није ништа друго до дрхтање пастира пред краљем чија му рука лежи на рамену да би га почаствовала.
Не радује ли се тај пастир, упркос своме дрхтању, што ће да носи ту краљевску ознаку?
Но није ли, ипак, још више заокупљен тим својим дрхтајима?
Јер шта то значи умрети, до ли изаћи наг на ветар и окопнети на сунцу?
И шта то значи престати да се дише, да ли ослободити дах од његових неспокојних осека, да би се издигао и разастро се, и потражио, несметан, Бога?
Тек кад се напијете воде са реке ћутње, одиста ћете певати.
А када доспете до врха планине, почећете да силазите.
И када земља затражи удове ваше, тек тада ћете одиста заиграти.
Нема коментара:
Постави коментар