Наишла је сенка. Титра, нема мира
У пламену свеће. И у бекство нагла
С побелеле усне, с листа од папира,
Кроз прозорски отвор бео као магла.
Онда кад је песник - вероватност само
И досетка бледа огња који вене,
Како да не крикнем мучној сцени тамо:
"То је час убиства! Неко тражи мене!"
Онда кад из врта замирише сена,
Пјана ко пространство, дуга као тиха
Трка степе испод седла - тог ме трена
Држе само ватре ужареног стиха.
1917.
Нема коментара:
Постави коментар