понедељак, 25. август 2014.

КОМЕНТАР ЛЕДНЕ ВОДЕ - Алек Вукадиновић

Неба чиста поноћ тражи
Стазе које хитро лове,
Плаветнила тиха дражи
Неба срећни час те зове!

Кроз бескрај се бескрај рони,
Успламтела сања сен -
Испод неба што звер гони
Огромности тихи плен

Гони, гони стазе ведре
До блиставе крви дна!
Успомене воде ледне
У огромној шуми сна...

ОНОМАТОПЕЈА ЖАЛА - Алек Вукадиновић

Кров до крова вал до вала
Све је дубљи корен жала
Спава неба сјај оборен
Чува гора гори корен
Од своје се крви скрива
Испод неба птица жива

Небо земља - црне дражи
Једна другу поноћ тражи
Залуд бије звезда плава
Потонула снага спава
Сунчани је сјај одбего
На камен је камен лего

Крило крилу - цвет до цвета
Све је тежа поноћ света
Кроз корен се корен чује
Крило крилу одјекује
Све је тежа поноћ југа
Испод неба поноћ друга

Птица птици - чудо вала
Све је дубљи корен жала
Неба црна снага дрема
Ни камена у сну нема
Ни пепела да запламти
Само пламен кућа памти

Само пламен кућа памти

УКРШТЕНИ ЗНАЦИ - Алек Вукадиновић

Гора гори - моћна сена
Крило крилу - трепет тајне
Ствари земне и Имена
Сажетости, моћи крајње
Можда и ја певам с њима
Име међу именима

Земља, земља - мати пламна
И сан неба - сан без бога
После свега: кућа тамна
Пејзаж госта умрлога
Можда и ја на тој стази
Гинем, себе не налазим

Шуме, поља, неба зраци
Реч најтежа: име зоре
Сажетости, црни знаци
Речи! Хоће да изгоре!
Можда ја већ у том часу
Не знам моје речи шта су

Цео живот - сан и сена
После свега светлост права:
Јужним жалом покривена
Неба црна крајност спава
Можда тек сад крај Огњишта
Слушам како пева Ништа!

ЕВГЕНИЈЕ ОЊЕГИН - Александар Сергејевич Пушкин

(одломци)

35

А Оњегин? - Наш јунак чудни
На починак се жури касни,
А Петроград је многољудни
Пробудио добошар гласни.
Трговац уста, носач прође;
На пијацу кочијаш пође;
Охћанка некуд с врчем крете,
А снег јој шкрипи испод пете.
Јутарњи жамор већ се шири
И дижу се над крововима
Стубови новог, плавог дима.
Из радње, пекар, Немац, вири,
И често, ко и сваког дана,
Отвара прозор свог дућана.

36

Ал` заморна је балска врева,
Те јутро у ноћ преокрете,
И сад у слаткој сенци снева
Богатства и весеља дете.
Касно се диго новог јутра,
И живот пред њим све до сутра
Једноличан и шарен пуче;
И сутра исто што и јуче.
Па да л` је срећан Евгеније
У цвету својих младих лета,
Пун успеха код лепог света,
Крај сласти које живот крије?
Је л` срећан усред хучног славља,
Млад, неопрезан и пун здравља?

37

Не: жар из срца оде рано.
Досадио му светски шум,
А женама не беше дано
Да дуго маме његов ум.
Неверства му је било доста,
А досадно другарство поста,
Јер није био таквог кова
Да пије шампањ због другова
И онда кад му то не прија,
Нити да буде добре воље
Када га муче главобоље.
И најзад (мада кавгаџија)
Напустио је кавге своје,
Куршуме, сабљу и двобоје.

38

И болест, чије су порекло
Морали наћи већ лекари;
Сплин, како би се негде рекло, -
Наша чамотиња у ствари,
Овладала је њим помало.
Зацело њему није стало
Самоубиство да покуша,
Ал` сада му је хладна душа;
Ко Child-Harold је недосежан
Ишо у салон из салона;
Ни сплетке света, драж бостона,
Ни уздаси, ни поглед нежан,
Баш ништа пажњу да му скрене,
Ни да га троне, да га прене.

42

Већ, ћудљивце вишег света
Напустио је прво он;
И збиља, данас код вас цвета
Досадан, празан, висок тон;
Иако можда нека дама
Тумачи Сеја и Бентама,
Њин разгоовр је - мада чедна -
Несносна бесмислица једна.
А уз то су толико нежне,
Свечане, умне, тачне, вредне
Опрезне тако, тако чедне,
И мушком свету недосежне,
Да може и сам изглед њин
У човеку да створи сплин.

43

И ви, лепотице, у цвету,
Ви, које касно ноћу носе
По петроградском полусвету
Каруце брзе - одреко се
Мој Оњегин и ваше власти;
Тај отпадник од бурних страсти
Затворио се сад у кући,
И почео је зевајући
Да пише, ал` му баш по ћуди
Не беше овај рад пун муке;
Није му ишло то од руке,
Те није допо у ред људи
На које нећу да се јадам
Јер и сам у ту врсту спадам.

44

И беспослици опет одан
И душевном празнином мучен,
Циљ изабро је благородан
Да присвоји ум туђ и учен;
Гомилу књига, ено, спрема
И чита - чита - сврхе нема;
Та досаду, та лажи крије,
Ту савести, ту смисла није;
На свакој ланци и вериге;
Из моде су изашле ове.
А као старе су и нове;
Ко жене остави и књиге,
И полицу где прашине стоје
Завесом црном покрио је.

45

Ко он, и ја тад збацих бреме
Закона светских и таштине
И с њим се здружих у то време
Јер заволех му особине.
Маштању склоност нехотичну,
Настраност ретку, ничим сличну,
И ум заједљив, брз и хладан.
Ја огорчен, он сетом свладан,
Обојица смо у то доба
Познали игру страсти јасно;
У оба срца жар се згасно,
Обојицу је срела злоба
Фортуне слепе и злог света
На самом јутру наших лета.

46

Ко живи, мисли, тај у души
Не може да не презре људе,
Ко осећа, тог вечно гуши
Бол који прошли дани буде;
За њега ништа лепо није,
Јер сећања га гризу змије
И кајања га увек море.
Ал` све то краси разговоре;
Збуњиво ме је у почетку
Гоовр и дух јунака мога,
Ал` свикох ја и поред тога
На његов ум, на реч му јетку,
На шале пуне жучи кобне,
На епиграме мрачне, злобне.

47

Ах, како смо се често лети,
Под небом јасним и прозрачним,
Кад ноћ на тиху Неву слети
И кад таласима мрачним
Не огледа свој лик Дијана, -
Сећали се страсних, давних дана,
И љубави протеклих тајно
И безбрижно и осећајно
Упијали без речи, сретни,
Дах благотворне добре ноћи.
Ко сужња тужног и без моћи
Што носи сан у честар цветни,
Преносиле су тад и мене
У моју младост успомене.

48

Ослонивши на гранит раме,
Мој Оњегин је мрачна лика
Сањао са мном усред таме
Као што песник себе слика.
И све је тихо било тамо;
Стража се у ноћ звала само
И с Миљонске је колска звека
Стизала до нас издалека.
Ширећи складно весла своја
На реци чун се њихо неки
И очараво нас далеки
Рог, или смела песма која...
Ал` слађи је за шетње касне
Звук Тасове октаве страсне.

49

Јадрански вали, Брента, драге,
Видећу једном ја и вас,
И надахнућа пун и снаге
Ваш чаробни ћу чути глас!
Драг је он деци Аполона;
По гордој лири Албиона
Мени је знан и сродан ми је.
О, ноћи златне Италије!
Уживаћу и ја у вама
Са млађаном Венецијанком
Час брбљивом, час немом знанком
У чудним, црним гондолама.
Уста ће моја с њом да стекну
Петраркин говор и реч меку.

50

Да  л` ће ми доћи час слободе?
Време је, време, ја јој кличем;
Чекам и блудим поред воде;
Једрима лађа машем, вичем
Под ризом бура, с ових гора,
По распућу широког мора.
Када ћу поћи на пут журни,
И оставити живот тмурни
У овом крају непривлачном?
Па тад под небом земље родне
У афричко жестоко подне
За Русијом да чезнем мрачном,
Љубав и патње где сам знао
И где сам срце покопао.

51

Да са мном види земље стране
Оњегин хтеде да се крене,
Ал` удес је за дуге дане
Одвојио од њега мене.
У гроб и његово тац оде
И пред њим ниче ко из воде
Поверилаца ланац дуги;
У сваког ум и рачун дуги;
У процес да га не уплету,
А задовољан тим што има,
Наслеђе он је дао њима
Не видећи у томе штету,
Ил` предвидевши издалека
Да смрт и старог стрица чека.

52

Баш тад је примио у ствари
И позив да у село иде;
Пре смрти стриц ја хтео стари
Бар још једанпут да се виде.
На ову вест, у село правце,
Поштанским спрегом стрмоглавце
На састанак наш јунак крете;
Успут је зево и пун сете
Припремао се ради пара
На уздахе и изглед скроман
(И тим ја почех овај роман),
Ал` нашао је стрица стара,
На столу, хладног и без даха
Ко готов данак земног праха.

53

Сав свет му беше на услузи,
Јер покојнику са свих страна
Дођоше друзи и недрузи,
Ти стални гости свих сахрана.
До гроба су га отпратили,
Попови, гости, јели, пили,
А затим су се сви разишли
Ко да су некуд послом ишли.
Наш јунак житељ села поста:
Тај расипник и ветрогоња
Постаде власник земље, коња,
Лугова, вода - и ту оста.
И њему беше врло мило
Што мења живот чиме било.

54  

Два дана су му биле нове
Самотне доље тога краја,
Потока приче, шумор зове,
И сумрачна свежина гаја,
Ал` трећег, поље и луг мали
Нису га више забављали;
Затим га од њих дремеж свлада
И он већ јасно виде тада:
Иако дворци булевари,
Балови, карте не постоје,
Да и у селу досадно је;
Стражари и ту чама стара
И прогони га сваког трена
Ко сенка или верна жена.

55

Ја живот волим тих, пун мира
И сеоско спокојство дивље;
Звонкија ту је моја лира,
А стваралачке мисли живље,
Ту far niente закон влада,
У доконости, пуној склада,
Крај самотних језера блудим,
И сваког се јутра будим
Због задовољства и слободе.
Ту много спавам, мало читам,
И ретко кад за славом хитам.
Зар нисам ту, уз разоноде,
Уз нерад, мир и шетње ране
Најсрећније ја нашао дане?

56

Љубави, село, цвеће, поље,
Лености! Ја сам вама одан!
Хоћу да истакнем што боље
Да Оњегину нисам сродан,
Да не би читалац понеки,
Или издавач какав преки
Клевете или лажи које,
Сравњивао овде црте моје,
И тврдио у кругу вишем
Свој портрет да сам овде дао,
Ко горди Бајрон што је знао,
Као да не могу да пишем
О неком другом по потреби,
Већ једино о самом себи.

(Прва глава) 

недеља, 24. август 2014.

ЦИГАНИ - Александар Сергејевич Пушкин

(одломак)

Алеко спава. Тешко груди
Притиска страшан призор један.
Са криком се у тами буди.
Љубомори још увек предан
Руку пружа у мрак Алеко...
Али Земфира је далеко.
Покривач хладни само ту је.
И скаменила му се душа;
Уздрхтао се диже, слуша,
Ал` више нема шта да чује.
Тишина... Нем је већ од страха.
Леди се, гори, безброј пута,
Из черге излази без даха,
Крај тихих кола страшан лута.
Свуд влада мук; и поља неме;
По небу тихо магле језде,
Необично и мрачно време,
Тек варљиво трепере звезде,
И сјајни траг у роси само
Што некуд у даљину ходи
Алеко немо иде тамо
Куд злослутна га стаза води.
На крај пута најзад виде:
Бели се гроб пред њим у тами.
Клецају ноге, једва иде,
Колена дрхте, усне бриде,
Предосећање старшно мами.
Иде... наједном - да ли снује?
Две сенке види он пред собом
и сасвим близу шапат чује
Над оскрнављеним гробом.

Први глас

Време је...

Други глас

Чекај...

Први глас

Морам, мили...

Други глас

Не, не, још мало, бар док сване!

Први глас

Не, већ смо дуго овде били.

Други глас

Кад пољубиш ме дах ми стане...

Први глас

Још часак...

Други глас

Ако се без жене
Пробуди сада?

Алеко

Не већ сам будан.
Не журите се! Куд без мене?
Биће вам добро ту, крај гроба!

Први глас

Земфира, ах, бежи!

Алеко 

Неће он далеко;
Причекај! Куд ћеш у то доба?
Лези! (Удара га ножем)

Млади Циганин

Ја умирем...

Земфира

Алеко!
Не, убићеш га! Не са тиме!
Погледај, сав си већ у крви!
Шта чиниш то?

Алеко

Ја нисам први:
Сад уживај ко пре са њиме.

Земфира

Не, доста више се не бојим!
И нећу ништа да те молим:
Над злочином те кунем твојим!

Алеко

Умри! (Убија је)
Даницом зарен дан је сјао
На једном гробу је Алеко
У крви, коју није спрао,
Седео с ножем. Недалеко
Пред њим су била мртва тела.
Страашн је био он  у лицу;
Цигански табор уз убицу
Узнемирено већ се збио.
Ископан један гроб је био.
И жене су још, пре опела
Целивале у очи мртве...
Не обазирући се на друге,
Без речи, скамењен од туге,
Посматрао је старац жртве.
Дигли су млади пар и скупа
Положили у земље крило:
Сахранили су труп до трупа
И пред Алеком то је било...
А када затим земљу неко
У хладни гроб да баца поче,
Немо се погнуо Алеко
И срушио на траву с плоче...
Старац је пришо тад и реко:
"Човече горди, иди сада!
Код нас ваш закон не постоји,
Од њега нико ту не страда,
Шта ће нам крв и јади твоји?
Не кажњавамо смрћу људе.
Али с убицом ко да буде?
Не пристаје наш удес теби,
Слободу хоћеш само себи,
Од гласа твог се коса јежи;
Сви ми смо кротки, добри људи,
Свиреп и зато ти си. Бежи!
Збогом. И мир са тобом буди."
Он рече то - и табор неста
У степи, даље од тог места
Изабравши опет пут на вољу...
И сад су сама кола једна
С убогим платном, черга бедна,
Још стајала у кобном пољу,
Тако, пре но што зима стигне,
Понеки пут у јутро тмурно,
Кад се с поља с криком дигне
Ждралова позних јато журно
И одлеће у места мила -
Погођен смртно кобним зрном,
Остаје један на тлу црном
Опустивши без моћи крила.
Дошла је ноћ: под шатром тамном
Уз огањ нико није бдео;
Нико под овом чергом срамном
До јутра није очи свео.

(1824)

Препевао Милорад Павић
 

ПЕСМЕ О ЖИВОТУ - Душан Васиљев

1.

Певам прљаве крчме са границе наших спознаја,
ракиџинице са папиром место стакла
на прозорима;
наличје сјаја
што се у башти на трави ствара.

И плачем са децом и мајкама отргнутих
утвара,
што су се сурвали у бездан пакла
са смехом и радошћу, и са безумним бесом,
ако им се у лудом скрању пути
једна само чаша измакла,
једно слатко обамирање.

Певам прљаву крчму,
и док ми песма шиба
зидове и под што се годишње једном риба,
бура достиже границе
највеће моћи,
и блуднице у празне станице
наших ноћи.

(а по такту
старог доброг валса:)

У чемпресу, на жалу,
принц какав блед љуби
принцезу своју малу...

2.

Певам пијане жене, што расплићу косу
када месец им обвије струке
сребрним танким велом,
што се вуку
кроз сто руку
за кору хлеба сува
по свету целом.

А нема нигде мира за душе
што својим гресима моле
мир, 
мир,
мир; и само страве -
има.
Полета мајке голе,
мајке, брата, мајке,
са великим, страшним трбусима
и дигнуте их главе
угуше.

Живот се често и не осврће,
и прође
као што пролазе облаци
крај црних, витих димњака.

3.

Димњаке певам место мраморних
распећа,
очима у себи упијеним:
доста је било орних
песма и витешких крика!
И само сам син столећа:
док се са очима сненим
белим облаком женим,
(срце ми ритмом челичних чекића бије)
а песма ми је
хладна ко урлик фабрика.

Свет ће можда поново доћи
путем, где молитве ничу и расте глог,
где царује Тама, и Страх, и Бог.
Али ће човек што под небом лети
насмејати се меко и звонко.

И ритмом безумног витлања,
агонијом
бонијом
него што је Алба клао
у име бога,
опојним, лудим ритмом рада
Човек што је пред богом некад на плочник пао
на концу ће да га надвлада.

4.

Не лепе тоалете,
ни гиздаве манире принцеза  из прича,

него напор хоћу да певам,
свесну јаву на обалама
Живота или Смрти, за све људе, за Нас,
без роптања, без поклича.

Није више небо ружичасто данас,
и наши снови
голи су, пусти као јабланови
у јесен, с две стране пута.

И далеко изнад наших глава
озбиљна, забринута
својим над облацима маше
челична, наша јава...

5.

Зашто да нисмо краљеви
док голи
сву снагу купимо свом свешћу?
И док над нама џинови челичног оруђа
гвозденом енергијом затрпавају
све што је тешко, и боли?

И свака воља туђа,
људи,
разбије се о наше маљаве груди!
А песмом на свиралама
душе
затрешћу
у подне врело
док жене поред нас спавају,
а сунце, Нас поздрављајући,
на југу маше главом,
па тихо по видику плавом
отплови невесело...

6.

Када, изјутра, роса посипа тло
својим сербрним капима,
и забрује
таласи ваздуха од сирена
наших фабрика,

учини ми се

да ће све једном да буде
цветни врт.
А вртове наших жена
китиће адиђари
сковани нашим ударцима
по животу.

7.

Летим са животом на крилима Дива
и без вике
нађу се стазе нове:
место да Човек, као некад, снива
о лепоти теза,
и чару гајева схоластике,
данас са смехом воли
танке, плаве лукове
живог, моћног железа
што се по пољима, голи
у тело земље упили.

У све далеке сфере земаља
наша већ допире Мисао свежа,
и наша жеља доспева;
и ништа нас више не укаља,
и душа нам је тежа
са сваким ударцем челичних чекића,
(благословени, нови симболи!)

Дођи, друже из Уганде или Бразилије,
а дом ти је, као и мој, свуд.
Деси се да нам је милије
тамо ил` ту, и прођемо некуд
па се вартимо, јер данас нема срама
ни у белој слици распећа.
И зашто да се не вратимо
ми, мулати и местици,
тужни проклети јеретици
са тужним, незнаним гримасама?

А свугде има јада
доста, друже.
На Пилама,
на Гушњичу,
око језера Чада.

8.

Девојке,
што се мирисом свог тела
опијате
док вам над главом хучи
сто радних бића, сто црних, гвоздених стројева,
ваше се дојке
ко два усијана ваљка клате,
ко две полуделе шеталице
на неком заборављеном сату;

а о врату
терет вам кобна живота виси,
(као у подне, лети, две златне капље зноја
на вашој малој тврдој сиси).
Страсти су, верујте, само обручи,
којима нас живот спута,
да нас што лакше прогута.

Да ли, док погрбљене
бдите над плодом
и успехом рада, што се увек даље одвлаче,
да ли вам успомене,
на мене
нешто значе?

Или сте ме, са своје душе спрали
као зној чела са водом
кад цикне да се стане.
Или ме се, каткад, у шали
сетите?

А лежали смо ко снопље
у сенци убогих багрема и липа.
(О како су пролазили тренуци
једночасовног одмора после ручка!)
А бог, тај добри, предобри,
у својој тешкој руци
држао је, на нас упрто, копље
сунчаних зрака.
И чинило нам се да под његовим плаштом
сто светих јунака
огањ на нас сипа,
под сенком спојених багрема и липа.

Шест... Сећате се?
Ах, да,
успомене су увек лепе.

Но, ја ћу вас недељом страсно грлити,
и наћи у вама нових жеља бездан,
румених образа,
и са наших стаза
увек ћемо, девојке, успети
увући у се крајичак неба,
сладак, чаробан, звездан.

А у понедељак, а у понедељак
(нећемо жалити, девојке, за рајем!)
поћ` ћемо опет у борбу за се,
и за све.
Рад ће човека да спасе,
то ви добро знате.

А мене ћете се сећати
са сваким залогајем,
што прогутате
у сенци црних, високих димњака.

9.

Ноћне страве
падају по нама као пахуљице,
и светови забораве
чаробне речи
да се у своја бића врате.

Тону људи и жене
у своје лепе, шарене
разврате,
у сјајна,
бескрајна,
ломљења беле, меке пути.

И често ничег другог не можеш, друже, чути.

Ноћ Живота.

Само се видик по кутовима греха
огрне сводом
белих утеха.

Поља дрхтећи грле
друге,
светле и плаве железне пруге
и носе их ноћу у бескрајност.

10.

О, дуги наши жути,
увенути,
сушичави наши столови
са четир увеле ноге,
ко каква слепа браћа!

Нисмо крај вас снили
о љубави или о блуду.
Жудно смо желели недеље,
да загрлимо груду
крај реке,
да нам дане сунчане и далеке
веселом песмом враћа.

О, вама певам, наша широка зданија
препуна паром и дахом,
(других храмова нико није хтео!)
Сваки је наш напор свео
предотајствена литанија,
и сваки наш уздах
преломљен хлеб је бео...

Другови, девојке, жене,
живот нам даде светост хотења
његових слатких чари!

А све се мења.

Кад се у наше душе немоћ увуче
и тела
кад буду свела,
окренуће се ствари; -

разгледаћемо шарене, чудне слике,
покаткад ћемо читати класике
и старог, доброг Аристотела...

11.

Певам живот што с дана у дан
постаје шири,
богат чарима победе, рада,
шарен и тежак и блудан;
живот што на сваком кораку
себе победи,
себе надвлада,
па затим о себи плеше плес наки чудан.

О, како дивно негде и некад
сањаху о томе плесу
песници, снене сањалице!

Ноћ се савија око фењера
и клања се дубоко сенкама
што их живот по плочнику баца.

А месец са ликом старог мудраца
по плавом чаробном небу
у бескрај далеки гаца!

ГРОБ НА СЕВЕРУ - Душан Васиљев

Ја ћу поћи на Север да умрем,
у снежне, мртве, бескрајне пољане,
где нема жене да нариче,
ни у белој поноћи вране,
да над лешом језовито кука;

и где облак у подне о небу виси
као тешка, нажуљена рука.

Ох, овде је и мрети гадно.
Људи ти отму из шака Живот
и онда те, увек, гурну на дно.
Довека да сам зар последњи?

А жене?
Оне се грохотом чуде
што сми ми, мушки, такве луде,
па им све слепо верујемо,
а срца нигде, нигде нема...

Једва чекам да доспем до гроба северна,
и да се покријем велом бескрајних даљина.

Знам да ће за мном летети, ко браћа верна,
само јато немих пингвина.

СПОМЕНИК - Душан Васиљев

Кроз густу јутарњу маглу
и беле таласе плача
моје срце очајно корача,

јер је дуга Ноћ, а кратки су Дани.
А Они што су пали
на правди, од мача,
још леже непокопани.

За њих нема маслиновог уља
ни белог платна;
и шта ће по смрти палом Робу
одећа бела ил` златна?

Кроз густе јутарње магле
и беле таласе плача,
моје срце уморно корача
у децембарској зими

која реже, као умирући крик -
да пале Робове у своје топле
одаје прими,
и да им тамо подигне споменик.
 

ВЕЧЕ НА САВИ - Душан Васиљев

1.

Ко змија што снагу из сребрне ноћи црпе,
пружа се, ћути, (не дахће); сто очију
отворила и погледе под небом ваља.
О, никад! Никад!
Из мрака се нижу костури, и крпе, крпе
што се са фијуком ветра вију,
кад сине муња блеском белог емаља.

Од града до града, где пут је води,
шапће о мору, миру и слободи,
а на леђима јој страхотне фурије плове
челичне мачке и казани, казани.
Па ипак тихо по месечини тече,
и иста је судба свако јутро, и свако вече.
и зове, зове
наша
река Сава.

2.

Први смо били тамо где се са смехом гине
где је јаук песма уранка и смираја.
Цела поворка ведрих! И за нама хрпа је страве
подло пузала, и притајено,
и весело смо прошли крв и смрт и развалине.

О, често су нам снови били јава!

И траг се провлачи душама
као кроз снежно поље црвене крваве нити,
и крај је већ свему:
Збиља облачи облачне сутоне маја
и вечни сањари, ми,
нећемо више никад с осмехом снити.

А живот није добио други облик
и све иде старим коритом:
и, не схватајући, под нама шуми Сава
и тужно шапће притом!...

НОЋ - Душан Васиљев

У луковима се надвио нада мном
мост, челичан, бео, дуг,
и Месец над њим слатко ми прича
ко какав добар друг...

А воз прелети пределе суре,
и стигне мисли
што у незнане даљине журе.

И моја душа,
ко поглед каквог џина,

прати,
звезда покрете,
и пјане, луде планете.

И пажљиво слуша
где пада у прах Мати
за грехе Сина.

НА КОРДУНУ - Душан Васиљев

Већ се у бескрај пружају сене,
и мрак падаше немо, ко туга,
када стигоше из Сунца, с југа,
обучени у тоге црвене.

Звезда се једна помоли, трене,
и засја тихо. Из густог луга
запева славуј, и песма дуга,
личи на Јесен, која већ вене.

Мир, ко у гробљу. И преко њива
птице јатима ка југу журе.
Славуј са чежњом дозива Луну.

Они, ко силна, страшна три дива,
у магловиту даљину зуре...
И црна пада ноћ на кордуну...

ПРЕД БУРУ - Душан Васиљев

Облаци, ко црни, проклети
џинови, скамењени, повешани,
са очима сузним
нетермице пазе.

Два се јаблана, тиха, задужила
ко два убога старца у сутону,
њихајући круне свеле.

И сни су проклети
некако тихи и пуни страха.

Непомичне су суре, влажне стазе.

Мрка се нека сета пружила
преко свега што живи.

И сви су покрети
тихи и пуни страха.

Само се дани
са потмулим криком селе
испред победног ноћног даха.

НОЋНЕ СТРАВЕ ПАДАЈУ ПО НАМА... - Душан Васиљев

Ноћне страве
падају по нама ко снежне пахуљице,
и светови забораве
чаробне речи
да се у своја бића врате.

Тону људи и жене
у своје лепе, шарене,
разврате,
и сјајна
бескрајна,
ломљења беле, меке пути.

И често ничег другог не можеш, друже, чути.

Само се видик по кутовима греха
обрне сводом
белих утеха.

Поља дрхтећи грле
дуге,
светле железне пруге,
и носе их у бескрајне даљине...

ЗВЕЗДЕ - Душан Васиљев

Као да су неки стооки џинови отворили полако зене,
звезда се са звездом јавља, и отвара немо очи,
док месец нечујно броди, и тама вене, вене
у светлости, што је златни срп с устрепталог неба точи.
Шумови гину пре но што постају чујни и осетни;
ветар закуца на врата срца, па се безбрижно даље вине,
и на крајњем обзорју по која луталица-ватра сине.
Немој да у тим часовима тужиш, све са душе сметни,
јер ћемо, ипак, и ми бити једном срећни.

Као да неки сторуки џинови упаљене држе свеће
на каквој небеској тужној свечаности, на каквој лепој даћи,
из висина дах измирне и тамјана сетног долеће
и тепа нам, несрећнима, својој голој, презреној браћи,
док око нас трава расте, и тама се свија у клупче,
и на тополи вапи једно озебло дивље голупче.
Гледамо у звезде, јер то још можемо без части,
и чини нам се да ће се звезде угасити...
и поглед ће нам наш до неба расти.

И каткад засветли један траг, једна се звезда занија
и полети једној тачци, једној шареној, лепој варци,
и нас, несрећне, подиђу хладни, непријатни жмарци,
јер се сетимо веселе злобе наших балканских чаршија.
Ех, ми онде немамо ничег свог.
Нема поштења, љубави, разумевања у изобиљу дајте,
а ваше брадате главе већим још насликајте
и прикујте пред своја врата.

Ко да су се пјани џинови дигли, и кликћу у смеју,
жељни проживети још једну одисеју.
Б ли су светове снова у црним, поноћним биткама,
а сада зажареним, усијаним, дугим моткама
себи пеку око са среде чела,
и онда ричу очајно, како нећеш чути обичног земног створа.

Звезда је једна по једна свела -
долази Зора.

ГРАЂЕВИНЕ - Душан Васиљев

У високим, црним грађевинама, под теретом низа
проклетих ноћију, у постељама свилним,
љубећи камена колена и бокове
чувених лепих, кристалних невеста, очи и бедра Хелиоза,
и урлајући бесним криком силним,
никада нећемо моћи стрести окове.

А дан се враћа разапет с трећег ил` петог спрата
и подвлачи се под грађу;
а сестре кукавне, плачући негде, траже брата
и не могу да га нађу
у подрумима крвљу подзиданим
на обалама пјаним.

И у летењу се душа усијава
док се провлачи кроз скеле и трезоре са девет брава.

Сви смо ми разбарушени, сатрти палири
на неким невидљивим грађевинама,
(дајемо им, из шале, име: "дело")
од меса истесани полубогови, брадати Микел-Анђели,
за нас су само станице цветни свемири.
И са сенкама смо се својим за далеким морима срели.
О, далеки пејсажи,
о руко, мајко, невесто, боле нам ублажи!
На домаку наших руку пуше се плави селваси
праживотом што риче, па се уморан гаси.
А мисли су нам разнете ко мокре беле кошуље по прошћу,
и не узносимо се знањем, злобом и мудрошћу!

Јер кад се човек у нама разгласи са виком,
не верујемо ништа ником.
И немају за нас смисла
бескрајне неме процесије,
светина, гомила, руља покисла.

О, свете,
лепоте, туге и сете
свило се пред нашим очима нагло; о, тмине,
ми видимо стално недограђене наше грађевине.
У основама су прострта као на одру
вела наших живота, утканих ноћном језом;
и стално би хтели судбину нашу модру
оградити једном чаробном паретезом,
једним танким, златним везом.

Па се сурвају скеле у душе горке, преварене, невеселе
и прошлост огрне црних облака тогу
(о, и ја сам мислио некад да све могу!)

И разгласи се часом
рођење нових вербалиста
који се младићким животом
бацају блатом на Христа.
Поноћ понесе све снове лирске
у поноре свемирске
и хладни смо на нашим недограђеним грађевинама.

ПЕТ ПРОСТИХ ПЕСАМА - Душан Васиљев

1

Траг буре

Горко сећање на Покољ у снове ми се уплете
и носим га собом кроз светове у ноћи,
и нигде му нема границе;
а смрт је свирепа код Соче и Грачанице
као и под Јокохамом.
Време се титрало с нама ко оркан са жутом сламом,
и били смо свугде пајаци, марионете.

Блистава свитања проносила су над нама пожаре,
а ми смо чекали увек чудеса
да нас спасу, или измрцваре.

Никад радости, у сутон или у подне,
а сан нам је био
кућа и њиве плодне.
Младост нам је разнела бура
преко веселих вила, мртвачких гудура,
гајева и голих хриди,
и по небу се клатише разапети
симболи безумља
крвави, црвени ромбоиди...
Човек се у мени стиди, стиди...

2

Будућност

Прескочили смо крстове и псалтире
и удовичке пензије;
од народних фондова и добара
душа нам узима џиновске димензије,
и од праха цвеће на новом путу ствара.

А један залогај крваво стечен слађи је
од лукулске софре напрошене
за душе што се веру у рити.
О, нема чарања, проклетсва, мађије
ни страхотног свијања сене,
кад људи нису сити.

Гробља, зарасла у густој иловачи
нећемо походити погнутих глава,
јер већ и небеса плава
отима, отима јачи.

Па да скрштених руку чекамо сломе,
а живот само да се насмеје томе?

И испред цркава остаће само наши бели стубови,
и иконе изнад зарђалих брава
чудно ће ширити зенице
кад пролете голубови;
и сенка ће само пасти на мраморне степенице
душе што се у патњи спасава.

3

Слика

Пут се осмехом праши по светлом сунцу априла
и одлази у пределе далеке
као када се пустињаци
крстом заклињу преко облака.
Никог неће уздићи крави прстен или везана свила,
јер душе путују очаране полипом
рађања наших мисли.

Сва се чар спусти у једном шареном насмејаном хипу,
и после тога тишина
све путеве упије у се,
и светле зраке сунца по свету целом растрви.
... И кораци пролазећег дана
звоне као сребрни прапорци
степски, у снегу,
и сунце на западу трепти као кап свеже крви.

4

На дну

Од падања су нам се усијале главе
и нема на дну пророка да се јаве.
Него се јутро одвуче
у сутон мистичан под стене
што се са неба откидају као завесе суре.
А из снова, из небеса махнитим кораком јуре
Сутра, Давно и Јуче,
дредноти, маги, комете и жене;
и све се у крваво коло живота свија
под отменим луком плавих божјих ћуприја.

И када поноћ развије заставе блуда
и узме у руке крму,
не пролети сунце ни сенка овуда,
а жалости наше и радости
мртве падају на калдрму.

И нико не може да се успне на врх планина,
у пределима са вечним током,
где све до краја иде,
и одакле се сви снови, греси
све душе и небеса до краја виде.

5

Песма о мајци Марији

Несрећна мајко, Маријо бела,
у цвету твог тела
далека прошлост сребрном песмом звони,
и мирис наших тихих њива
нагони душу да спокојно снива.
Мисао се отегла
страчевом мигу,
из очију твојих, и под небо се вије,
и у слатке речи ромони,
у невином, сетном подвигу.
А прошлост скрије
за скуте твојих широких хаљина,
и спута Мисао, жељну даљина.

Ноћ се сурвала у твојих сања стубе
(патња је судба оних који љубе),
душе су пуне части
за оне, који ће их спасти.

Несрећна мајко, Маријо бела,
љубимо на сваком путу трагове твога тела.
Жеља је твоја обукла видљиво ткиво;
и Син ти је - као и ми - вечно о срећи снив`о.

Жалост се преноси кроз душе наше
обамрле од мука;
шибани и гоњени,
ишли смо сури по градовима крвавих славолука,
испод звездане васионе
што у црвеној екстази крви у сумрак сваки тоне.

Маријо, мајко патњи и удеса
што кобно кликћу пред прагом душе,
све се сурвава,
сви се олтари руше,
и нико своје снове не спасава!

А када поглед допре иза небеских завеса -
црна, очајна тмина
откуцава дане и ноћи што иду.

 

БОЛНИЦЕ - Душан Васиљев

Живот нам се од грма до грма вуче,
и велике дашчаре црне ко злоба
воде нас кроз алеје свеле;
велика једна, стрешна сеоба
савести, што се од гроба до гроба
тихим јецајем селе.

Чекамо да сунце гнездо свије
ивицом паклене провалије,
и у ветру мислимо: који ће бити задњи
кроз неколико сати?
И небом се нижу шарени плакати
као на великој јавној радњи.

Човек је залутао,
и светиње му пожар прогутао.

Залуд смо веру у помоћ звали;
наша су тела широки канали,
и њима жуте болнице плове.
(О, ко ће нам донети гранчице маслинове?)

Заборавили смо постати творци,
велики, слободни ткачи.
У нашој сивој покислој поворци,
сви смо само ситни подражавачи...

Вуку се друмом болнице са смрадом,
и видимо их свуда,
у себи, у сну, у молитви,
у облаку над градом...

Завоји... крв... штаке...
и жуте, злобне, велике бараке.

ГРОЗНИЦА - Душан Васиљев

Сећам се да су преко неба
бесни летели ждралови,
и да је неко од наших липа
вешала секао,
и да су ме вијали неки валови,
и да сам једва утекао
у неку таму...

И у болници сам се пробудио
бескрајне једне ноћи.
Очи су ме пекле
и сузиле,
(ваљда су ме биле жене урекле?)
и по телу су ми пузиле
неке хладне бубице или мрави.
И дрхтећи сам чекао петла
да зору јави,
и да пред мене баци
две-три прегршти светла.
И ветар, да сљушти са земље кору
коју је обвила ноћ.
И некога, да ми донесе воде.

И када је зора приспела,
све се преда мном тада
бесомучним тактом почело окретати:
столови, убруси, лавори, клупе,
недеље, године, векови,
дани и часови, минути...
А бочице и лекови
у њима, жути,
дубоко су ми се поклонили
и пролетњим гласом дрва, која пупе,
у уши ми звонили:

- Цин, не бој се Смрти!
Она се од нас плаши,
као од ватре вук.
Цин, она се на нас
издалека само плази,
али нас увек обилази,
јер смо јој једном
сломили струк!
Цин, не бој се Смрти!
Цин, цин, цин...

И поново је пала ноћ.

У КОЛИБАМА СМРТИ - Душан Васиљев

Облак се надвија ко пијан месец
над коље у небо убодено,
и тече црвена крв реком.
И путеви су у магле уткани
што су легле по дрвећу.
Осећамо да по кућама нашим сенке костура шећу,
у селу цветном, далеком.

И ничег нема што би нас опило у том часу,
и сви смо силни, крвави атамни
у овом клању.
И зар да од ласта чекамо да нас спасу,
љубећи се по крововима дању?
Већ легнемо ничице у влажне куте,
и слушамо како тишине
зашапћу, слатко, па ућуте.

А изнад глава киша нам се слива,
и жуто, увело влажно снопље
сва нам је перспектива.
И за грм ако паднемо кад отвор смрти засјаји -
то су сви важни догађаји.

И пожар се ужасни похотно ваља
преко свих река, мора, земаља.
Умрећемо и ми, сутра, или нешто касније,
смрћу, врелом, подмуклом.
(Зар није још ужасније
живети дан-два са лобањом пуклом?)

Бели, порушени звонци забринуто стрче
и мислиш да ће одмах да потрче,
и да оду у Незнано - Сањано.

И ничега нема што би у нас унело чистоћу,
једно очајно громовито "хоћу",
или по глави један страховит удар,
па да се већ једном свега заситимо,
крвави и разбарушени!

субота, 23. август 2014.

У МРАКУ - Душан Васиљев

Ниже се на души удар за ударом
и срећу се само кужни остаци
живота, по путу изривеном, старом;
о, сви смо овде крвави ортаци,
отац и син, учитељ и ђаци.

Већ нам олтаре племен пожара лиже
и наш јаук небо достиже,
и нема сањања о мајској сети,
јер ће нам пламен памет одузети.

О, крвава браћо у снегу,
љубав и бог и живот су трице;
стварност је јаук што царује на брегу,
бомбе и камиони и крилатице.
И ноћ слази,
и мремо тихо у тој крвавој влази.

Слеђен наш осмех залута на модре лике
и уплете се у боре црне, тешке,
ко крст на врху старе, чудне базилике.
И са сузама милујемо те слабе
уморне наше смешке:
утехе за нас нема.

У рововима, непознати, туробни,
осуђени, презрени, кобни
чујемо увек хладан крик гробни.
И пут нам кривуда,
а троне нас лишће зелено, и груда.

Ноћ падне, и цику загрли је тресак
паклен;
и делови нас полете зраком
као крвав, крупан песак
као мехур шарен, стаклен.

СМРТ ПОКОЛЕЊА - Душан Васиљев

Ми срећни нисмо били.

Нисмо опрали на врелу братства очи,
него смо у гробљу, на хладној, каменој плочи
слушали како Мајка за Сином цвили.

И из гробља дошли смо чисти;
кроз облаке дима
назирао се светлости нове луч, -

и ви нас дочекасте
плетеним, троструким бичевима.
И ваше руке, ко железни обруч
који гуши, гуши... гуши...,
обавише се око наших груди.

Ми смо тада у души
проклели и вас и себе;
и од бола
променили смо сто идола,
и на сто стаза хтедосмо стати.

Али на свакој по једна Мати
рече нам да ни ми нисмо људи.

И тада смо се одрекли свега!

..................................................

Ноћ свугде, као и пре. И тама...
Ми изгибосмо под црним заставама,
а ви славите помпезан пир...

........................

Ноћ свугде.

.......................

И тама.

.......................

И мир...

ПОД ЈЕСЕН - Душан Васиљев

Драга, ближи се Зима,
а наше цвеће није цвало;
и још два-три даха, још суза мало,
и наша ће нада мртва проћи.

Јест, ово није наша клима,
и твоје је око давно сјало.
Али не плачи; још није свему крај,
узми редом од сваког опроштај,
јер одмах нам ваља поћи.

Ми знамо да не постоји рај;
али нам остаје земља платана
и гробља сјајног, у зраку
сунце, које нас још ваљда воли.

И ако те првих јесењих дана,
када се мре, у души нешто заболи
и зажелиш бити мати:

од плача ће ти се трести груди,
и питаћеш ме: зашто је све то тако?

А ја ћу утрти сузе, и као да нисам плак`о,
лицемерно, као сви људи
када су нечему криви,
једнога дана, кад се видици сиви
обуку у црно - пред тебе стати
и са осмехом рећи: гробље ово
једном ће ти на све одговор дати.

МОЛИТВА - Душан Васиљев

Ми смо оног јутра пошли на молитву.
У мом срцу загрејаном
наде су певале песму телу твоме,
бољем него снег божићни.

И... прошли смо поред Цркве,
јер у мом срцу пјаном
мирис твога топлог тела
побио је тајну жудњу за тамјаном,
и за тихим покајањем.
А и ти си исто хтела,
што је моје срце снило.

Тако је почела Љубав.

Пролеће нас је поздравило
зеленилом, што значи Зору
и нови Живот.

Соло

Пролеће: тиха срећа,
и витки струци руже;
заједно: радост и туга, осмех и бол.
Пролеће: вечни мол.

Хор (pianissimo) 

Пролеће: вечни мол.

Соло

Лето је: жега и жеђ и страст,
и литије и гробови;
кад крше јаблан и горди храст
свети Илија и громови;
када нагони крв на рад
шепаве, сакате, лење...
Лето је вечно врење.

Сви (fortissimo)

Лето је: вечно врење,
Лето је: вечно врење.

Соло

Јесен је: пуни плодови
и голе шуме;
када се цеде зрели плодови
да се уносе у подруме,
и јутром магла;
када падају перја из крила;
Јесен је: вечни опроштај
и паучина... и свила...

Сви (piano)

Јесен је: вечни опроштај
и паучина... и свила...

Соло

Зима је: тужни дур,
срце и коса и гробље бело.
Сребрно иње и хладни лед;
земљом и небом, у недоглед,
зајеца вечно опело...

Сви (decrescendo, pianissimo)

Земљом и небом, у недоглед
зајеца вечно опело...
.............................................................
Вечно опело
.............................................................
Опело...

ПРОЛЕЋНА ПЕСМА - Душан Васиљев

Остави царска, поносна жено,
маште о љубави,
која ће се једном и себе одрећи,
и снове о лажној срећи,
и слушај мирно шта ћу ти рећи:

Ја сам пјан лежао у блату
првих Пролетњих Киша,
и у блуду и у разврату,
и у ланцима, што их је моја крв оплела.

И ти си дошла. И ти си ме хтела
оваквог, какав јесам;
твоја је жеља, ко снага моје крви, расла.
И ти си отела поглед из тамних очију мојих,
и својом си ме крвљу од моје крви купила.

Ал` си се, поносна, царска жено, залуд трудила,
јер ме ниси спасла.

Ја сам кроз ноћи дуге и бљутке
нацедио поново себи
чашу пелена
и жучи.
И ја је морам испити,
јер ме мучи
твоја утеха, и тишина и ход
без бата, на прстима.
И боли ме твоја примерна башта, зелена,
где је све тако правилно и чисто,
ал` увек исто... увек исто...

Ја волим да лупам главом у Плави Свод
и да на својим кратким крстима
куглу земаљску држим, као што су Грци
појмили Херакла;
и волим да у вечном огњу пакла
жежем своје прсте, беле беспарне прутове.
И волим да ми нико не зна путове...

Пусти ме натраг у моје пролеће!
Пусти ме, царска жено,
јер ће у мени гласови мржње и чежње
угушити гласове понизне хвале:

Ја ћу продати твоје рубине и опале
гаравом сарафу у чаршији
и купићу за њих шарене бенгале.
И кад ти моје поноћне блуднице
под прозором славопојну ватру упале,
ја ћу ти рикати са улице
да је моја љубав бенгалска ватра само.

И онда оно, чега се највише плашим:
да ћу за гомиле твога злата
купити једне кишне ноћи
хиљаду кукавних Пилата,
који ће те грешно осудити...

И онда се... више...
нећеш... пробудити...
Нећеш се... више... пробудити.

Ох, пусти ме натраг у моје пролеће
поносна, царска жено!