петак, 13. јануар 2012.

УСПАВАНКА - Слободан Стевовић

Ноћ је отворила амрел
од сатена
који су златни свици
прогорели,
па небо личи на огроман град
чији су прозори
засветлели.


Вечерас, децо, одлазим далеко,
ко зна у сну
куда ћу поћ,
а ви се покрите лепо
до ушију,
желим вам
лаку ноћ.

ЗАКАСНЕЛА МЕЛОДИЈА ДЕТИЊСТВА - Слободан Стевовић

У рузмарину и љубичици
мирише наше детињство,
ко каже да то не беше
најлепши први чин,
с тим љупким цвећем
вечно се закитили нисмо
ал ја за детињством жалим
за њим,
за њим.


Сећам се од тада свих жутокљуних лица:
Миленко је играо центар,
а Славко био на голу,
обично цело поподне трајала би утакмица,
а бриге су почеле
кад смо пошли у школу.


Сећање, сећање, како је тешко сетити се
понекад нечег
што нас у срце дира,
ал из детињства прича
лежи нам увек на длану
као очуван фосил незаборавног лептира.


Мили моји дани, небо ми затвори јесен,
над градом ипак птице лете.
Нећу да бацим камен на детлиће,
ал жвиждим, звиждим,
мислим да сам дете.

ФЛОКИ И БЕЦА - Слободан Стевовић

Сваког јутра Флоки испрати
до саме школе малог Бецу,
а Беца с њиме зато подели
сваког јутра свежу перецу.


И ако успут неки немирко
јачи нападне малог Бецу
Флоки му одмах покаже зубе,
мислиш појешће га као перецу.


На томе, децо, почива живот
и однос сваки, узајамна ствар,
Флоки, на пример, чува Бецу,
а перецу добија као хонорар.

НОВЕМБАР - Слободан Стевовић

У новембру голу грану
ко катарку
ветар клати,
а ноћ дуга
хладном дану
половину века
скрати.


Пред вратима мачка цвили
озебла
у танком крзну,
испод стрехе
врабац вири,
барице се ноћу
мрзну.


А јутарња када поспе
жбун и траву
бела слана
и последњи лист опадне
са уснулог
јоргована.


У новембру када кине
два три пута
чика Сима,
гуцне љуту па нам каже:
- Биће, људи,
страшна зима! -

ВИРТУОЗ - Слободан Стевовић

Лишће - вејавица мртвих птица
пада на сиве, мокре
тротоаре,
а ветар свира преко распетих жица
арије јесење,
старе.


Ветар - виртуоз седих власи
на хиљаду тужних
виолина
за овај испраћај жутог лишћа
дође однекуд
из даљина.

ПОСЛЕ РАСПУСТА - Слободан Стевовић

Звони школско звоно,
у очима Мише
још се плаво море
таласа и њише.


И поглед кроз прозор,
гле чуда,
мисли да је палма
од школског дуда.


А поред палме
опсена изађе
па још увек види
деле, витке
лађе.
И тек кад наставник
промоли рамена
отрже се Миша
од тих успомена.


Престаде море
да се пени, хучи,
прошло је лето,
мора да се учи.

ЈАГЊЕ - Слободан Стевовић

Видео сам мало и несташно јагње
што је скакутало за стадом
кроз село,
било је тако умиљато, мило
где где црно
а по негде бело.


Видео сам, кажем, у пролеће јагње
о врату му беху два сребрна звонца,
ал више га нема,
порасло је, знате,
пасе траву
и зове се - 
овца.

ЧУДНА ПОРОДИЦА - Слободан Стевовић

Жабац Жарко и пас Шарко,
птица Мица и мачка Цица
у дворишту моме живе
као нека породица.


Шарко ноћу чува стражу
горд и страшан као лав
и чим нешто лупи, шушне
он три пута каже: АВ!


А кад Жарко закрекеће
Мица неће тад да гуче,
нити Шарко да залаје,
нити Цица да мауче.


Растуже се па ућуте
док олуја гране њише
и, дабоме, мало после
падну прве капи кише.


А Мица ко свака птица
дању скита ноћу спава
за то време јешна Цица
сам комшилук обиграва.


А ја, децо, па шта могу
пало ми је то на ум
и за вашу љубав, ето,
постао сам њихов кум.


Па се зове пас Шарко,
па се зове жабац Жарко,
па се зове птица Мица
и на крају мачка Цица. 

ЖУР - Слободан Стевовић

Јуче у дворишту новог солитера
приредише жур Лелица и Вера.


И пуно гостију дођоше на позив,
по двоје, троје са сваког спрата,
ал` ниједна мама и ниједан тата.


А вредне домаћице чак и с колачима
дочекаше мале и веселе госте
с намером да друштво
што боље угосте.


А када сам јутрос упитао Ђуру
како се провео на том славном журу
овако ми рече:
''Па све би било веома лепо,
само да нису оне колаче
умесиле Лела и Вера
од обичне - иловаче!

ГРМЉАВИНА - Слободан Стевовић

Кад се небо смрачи
муња бљесне,
избројиш до два
и гром
тресне.


После пада киша
на траву
и песак
па опет муња
и страшан
и тресак.


А мали Миша
мора да се реши
да више никад
ништа не погреши.


Јер највише тутњи
да се све пролама,
кад почне да грми
његова мама.

КРАВА - Слободан Стевовић

Видели смо често краву
како мирно
пасе траву.


Затим легне крава жута
и прежива
сто минута.


А мој сестрић Влада каже:
''Жута крава не зна
шта ће
од досаде
па у штали
за жвакање гуму
жваће''.

ЈУЦА И КУЦА - Слободан Стевовић

Зашто си тако тужна
мала моја куцо?


Па, ето, јуче сам у хладној
кућици назебла
па ме боли стомак,
Јуцо.


А Јуца каже:
- Не брини се, куцо,
помешаћу ти с млеком
један бели прашак
и биће ти боље
видећеш 
за часак.


А куца каже:
- Нећу,
ја знам једну траву
коју ћу да погрицкам,
цак,
цак,
цак
и проћи ће ми
стомак.


И заиста куци
поможе та трава
три пута је грицну
и постаде здрава.


И тако се, децо,
уверила Јуца
колико је паметна
њена мала
куца.

ПИЈАЦА - Слободан Стевовић

Пијаца је свакодневни вашар
где се од јутра скупљају људи,
неко нешто да прода,
неко нешто да купи.


И ко испразни торбу
тај напуни џеп,
а ко испразни џеп
тај напуни торбу.


И тискају се тако људи
око кромпира, лука и салате,
свега би да узму што више,
а што мање да плате.


Тада се узјогуне продавци
па неће цене да обарају
и дуго се они жустро
ценкају и разговарају.


И ваша мама сваког јутра
на оближњу пијацу иде,
купи нешто свежег поврћа,
и дивне, црвене јагоде.


Уз то купи десетак јаја
и младога лука по неки стручак,
купи ваша мама све,
све што треба за ручак.


А пред подне
када пријатни летњи ветар
са југа пирне, наиђе
пијаца - свакодневни вашар
лагано се разиђе.

ПЕРИФЕРИЈА - Слободан Стевовић

Куће су наше мале и старе,
калдрма груба,
улице криве
и свуда можеш да видиш кокош,
куче, маче
и сличне мотиве.


Можеш да видиш и дечје царство:
голмане, халфове, полутке, крила
и жуту лопту за којом јуре
жуту лопту
од југовинила.


Па ако наша периферија има
улице криве
и криве бандере
ту је ипак највећа школа
за све славне
фудбалере.


Ту где ''грме'' дрвени котлови
час је џунгла,
час је прерија,
ту где цветају најлепше руже
живи шарена
периферија.

ПЕСМА О ЧКАЉИ - Слободан Стевовић

Кад Чкаља руча
смеју се виљушке,
смеју се кашике,
смеју се тањири,
а кад се купа
смеје се када,
смеје се сапун,
смеју се пешкири.


Кад Чкаља спава
смеје се јорган,
смеје се јастук
и ноћна лампа,


а када чита
смеју се слова,
смеју се књиге,
смеје се штампа.


Кад Чкаља вози
смеје се мотор,
смеје се волан,
смеје се сиц,
и ја увек
пуцам од смеха
кад чујем неки
његов виц.


И зато то
вечито дете
што сваког може
да насмеје,
тај наш вољени Чкаља
све нас ко златно
сунце греје.

ПРУТ - Слободан Стевовић

Прут израсте од олиста
да га гледаш
од милине,
ил` никако,
ја бар мислим,
не израсте
за батине.


Ал понекад, како не би,
мама то злоупотреби
па се после
Миша љут
пита
зашто расте
прут? 

ШТА КОМЕ СМЕТА - Слободан Стевовић

Фрижидер каже: Мени је хладно
судопера каже: Суђе је гадно
шпорет каже: Мени је врућина
усисивач каже: Гуши ме прашина
виљушка цвили: Боле ме зуби
игла шапће: Уво ме сврби
чекић виче: Досади ми лупање
сапун плаче: Поједе ме купање.


Само стари часовник каже:


мени, богами, ништа не смета
ја сам срце целог света,
једино патим више од свију
кад забораве да ме навију.

НЕКАД И САД - Слободан Стевовић

Кад је сврака била свраче
тад је мачка била маче,
кад је врабац био врапче
тад је жаба била жапче.


Кад је крава била теле
и пчелице вредне пчеле
тад је вранац био ждребе
и зебре су биле бебе.


Кад је дан био зора
и шумица чарна гора,
тад је сто било пет
и пупољак сунцокрет.


Кад је мадрац био жица
и шарено јаје птица,
тад је ауто био гвожђе
и румено вино грожђе.


Кад би деда млад и јак
ваш учитељ беше ђак.

НЕШТО СЕ ЧУЈЕ - Слободан Стевовић

Док се неко гласно смеје
од жалости неко плаче,
учтив човек прича тихо
онај други много јаче.


Гугутка са крова гуче
у висини соко кличе,
мачка преде ил` мјауче,
а зрикавац ноћу зриче.


Будилници зором звоне,
у фабрици чекић куца,
од назеба неко кија,
неко кашље, неко штуца.


У прашуми лав риче
 и магарац негде њаче,
а петао кукуриче
и кокошка кокодаче.


Иза стуба шушка буба,
испод липе пчела зуји,
негде свира џез труба,
из даљине нешто бруји.


И док ветар шуми, пирка
и жуборе свеже чесме
заљубљени славуј жмирка
и цвркуће своје песме.



ДВЕ ВРАНЕ - Слободан Стевовић

На оџаку две вране
стоје као налсикане.


Од кише су већ покисле
ал` упорно нешто мисле.


Шта би могле да помисле
него зашто су покисле.


Или жале мокре вране
што немају кишобране.

ИЗГОВОР - Слободан Стевовић

Када мала Весна падне
на колено или браду
тада виче из свег гласа -
трчите за чоколаду!


Ја је питам зашто виче,
шта ће друга деца рећи,
а она се изговара -
тражим срећу у несрећи.

МИНЂУША - Слободан Стевовић

Зато што је ветар јуче страшно дуво
данас малу Весну
боли лево уво.


Боли Весну уво и неће да слуша
чак је, каже, боли
и лева минђуша.


Али, мала Весно,
ако ти се чини
да те она боли
ти минђушу скини.

ЛЕПЕЗА - Слободан Стевовић

Од картона мала Весна
изрезала лепезу.


Врућина је па би хтела
да осети језу.


Хладила се дуго Весна
лепезом по лицу,


прехладила носић мали
и добила кијавицу.

ДРАГОЦЕНА МРВА - Слободан Стевовић

Један мали мрав
ни бео ни плав,
мрав као мрав
боје чоколаде
понео је кући на леђима мрву
плашећи се врапца
да је не украде.


И журио мрав кроз прашину траве
на многе сламке верао се, пео,
ал` за дивно чудо
на тешкоме путу
баш ни једну птицу
нигде није срео.


Па како тада не беше ни врапца
нити неког другог гладног отимача
сад у мравињаку
пресрећан је мрав
јер за ручак има
мрву од колача.


И грицкаће своју драгоцену мрву
све док се не спусти
пољем сутон плав,
а сутра ће опет гладан да измили
један мали мрав, један мали мрав.

ОСАМ КЛУПА - Слободан Стевовић

Клупа у чекаоници чека на ред,
клупа у возу вози се узгред.
Судска клупа пресуде се боји,
клупа у парку паркирана стоји.
У болничком кругу клупа болује,
школска клупа вечито школује.
Понижена клупа дрхти од плача,
то је клупа резервних играча.
А осма клупа обична и жута
стоји пред кућом поред пута.
На њој седе старије чике
и гледају пролазнике.

ВОДЕНИ ЦВЕТ - Слободан Стевовић

Испод неона
два милиона
белих лептира
посматрам лет,
а неко рече
у летње вече
то веје, веје
водени цвет.


Због тога, значи,
малог Симу
и летње вече
подсећа на зиму.

САВЕТ - Слободан Стевовић

Треба се купати свакако у реци,
то су чинии
и наши преци.


Али кад осетиш баш врућину јаку
ипак се окупај
само у плићаку.

ПРЕДЛОГ - Слободан Стевовић

''Ух, ала је врућина!''
каже мали Јовица
својој сестри Цици,
''Хајдемо поподне на велику реку
да се купамо
и мажемо блатом,
нек мисле да смо
урођеници''!


А Цица каже:
- Било би лепо
да се на реци брчкају
и јуре,
ал` тата сматра да је сигурније
од сваке реке корито
или буре.


И, уосталом, зар да се маже блатом
она - будућа балерина
у ово време толике рекламе
Тенсана и Азулина.

ШОТКИЦЕ И РОТКВИЦЕ - Слободан Стевовић

Две мале шоткице
куповале ротквице,
од сваке ротквице
гојиле се шоткице,
и расле су шоткице
а плакале ротквице
зато што ће шоткица
да постане шотка,
а ротквица никада
неће бити - ротква!

КРИВАЦ - Слободан Стевовић

Кукурек не кукуриче,
кукуриче петао,
а на Бецу мама виче
што је много
шетао.


А како то ''шетао''
кад је није питао,
е онда ко петао
он је значи
скитао.

ГОСПОДИН ПЕТАО - Слободан Стевовић

Сретне мене петао
кад сам градом шетао,
баш се лепо кретао
по улици петао
јер није ми сметао
док сам мирно шетао
тај Господин Петао.

АПЛАУЗ - Слободан Стевовић

Полетео камен и разбио прозор,
сав у парампарче.


И мали Душко сада горко плаче.


Пошто је аутор ове тужне драме
добио одстрага
аплауз од маме.

МАЛЕ УЗБУНЕ - Слободан Стевовић

Кад су мишу рекли - иш!
Баш ме брига - рече миш,
а кад му споменуше мачке
изгуби се миш наглавачке.


Кад су петлу рекли - жиц!
Певац рече - то је виц,
а кад је чуо - иш!
Стругну брже него миш.


И на крају ове тачке
остало је - шиц
за мачке!

ЦРНИ ПЕТАК - Слободан Стевовић

У далекој, чудној земљи
старог цара Тугована
ево шта се догодило
једног страшног дана:


Посеко се оштар нож,
боцнуло се мало шило,
лупио се грумен камен,
опекао румен пламен,
огребало се црно маче,
уштинуло жуто паче,
угризо се један кер,
назебо и фрижидер,
а старога цара
иза левог ува
пецнула је мува.


И све се то догодило,
писао је плави летак,
зато што су беле вране
празновале црни петак.

БУЛКА - Слободан Стевовић

Да ли сте видели црвени цвет
у зеленим иглама траве
кад жито зри
а сунце ври?


То је булка.


Испод плаве равнице неба
жарког лета
најлепша кћи.

ЗАПИТНИК - Слободан Стевовић

Не знам зашто у зору
петао кукуриче,
да ли раздраган пева
и неког виче?


Не знам зашто у шуми
гракне та врана стара,
да ли се неког плаши,
ил` с неким разговара?


Питам се опет зашто
теленце жуто муче
и зашто тако дуго
лаје шарено куче?


И зашто хладна риба
целог века зева
и зашто мала птица
сребрним гласом пева?


Знам, сигурно знам
за цело ово време
да сваки живи створ
расправља неке теме.


Па ваљда у љутини
лаје опасно куче,
а мачка неку бригу
има кад мауче.


Ваљда је цвркут птица
израз велике среће,
па можда од среће
и жаба крекеће.

СВЕЧАН ДАН - Слободан Стевовић

У зоолошком врту јуче
свануо је свечан дан,
сви мајмуни славили су
мајмунчетов рођендан.


Позвани су многи гости
из целога зеленог града:
зебре, фоке, куне, птице,
антилопе и лисице.


Чак дођоше три кенгура,
бели медвед и бизон,
а врхунац свега беше
кад је стиго сури слон.


Па се друштво веселило
играјући коло,
од радости један мајмун
певао је соло.


Само није позван лав,
о, ко у њега има веру?
Тражио би да поједе
слављеника за вечеру.



БАШ СУ ЋУРКЕ - Слободан Стевовић

Играли се миш и мачка
у дворишту жмурке,
тако су то закључиле
две гараве ћурке.


Кад су игру започели
мишић мачку грицну,
затим мачка свог мишића
прогута ко шницлу.


О! - рекоше тог тренутка
задивљене ћурке -
баш је врло узбудљива
ова игра - жмурке!


Чак су миша похвалиле
за храброст јуначку
што се - како оне кажу -
сакрио у мачку.


И сад мачка ако хоће
да га нађе љута,
ето, мора, мисле ћурке,
сама себе да прогута!

УПОЗОРЕЊЕ - Слободан Стевовић

Ауто је, децо, опасно куче
свуд редом јури,
на свакога лаје
и с њиме највише посла има
чика судија
за прекршаје.


Пазите, децо, пазите добро
несрећа неће да вас разуме,
ауто је, кажем, опасно куче,
иако има зубе
од гуме!

ВОДЕНИЦА - Слободан Стевовић

Меље мала воденица,
меље брашно
читав дан,
а кад глуво доба дође
и њу овлада
дубок сан.


Ал` у мраку кад умукне
и последње птице
клик
опет чујеш како ради
у њој неки
зупчаник.


И приђеш ли
да ослушнеш
зашто свуноћ справе крче,
чујеш како страховито
воденичар стари
хрче!

ПОСЛЕДЊА БАЈКА - Слободан Стевовић

На левој обали снова,
у замку на три ћошка,
живљаху браћа
НИКО и НИШТА.


Кад НИКО нешто ради
онда му НИШТА помаже
и све што су створили
биле су шарене лаже.


Једног дана кад су ловили рибу
НИКО и НИШТА близу свога дома
уловише плавог кита
великог као лађа,
у киту ајкулу,
у ајкули сома!


Од силне среће
умро је јадни НИКО,
брата му снађе за трен судбина иста,
а у старом замку
на левој обали снова
остаде опет -
нико и ништа!

ХИЉАДУ СЛАВУЈА - Слободан Стевовић

Кад пођеш на излет
спреми се за песму
коју ћеш чути са хиљаду страна,
јер мали славуји за концерте живе
у дворани шумској
ових мајских дана.


Од њиховог гласа затрепери лишће,
усталаса трава
обронцима благим,
па мислиш да биље аплауз поклања
за сребрну песму
славујима драгим.
Славуји, славуји - ненадмашне птице,
гласоноше маја
и весници лета,
славуји, славуји и њихове жице
велика су срећа
овог лепог света.


Кад пођеш на излет
спреми се за песму,
која почиње у бело свануће
и понеси собом виолину стару,
а ваздушну пушку
остави код куће.

ЛЕПТИР - Слободан Стевовић

Прхну лептир с плавог цвета
околином
да прошета.


Па се вије на све стране
преко реке
и пољане.


А ја слушам малог Ћиру
шта он каже
о лептиру:


''Лако му је да се вије
кад је лакши
од хартије!''

ИДИЛА - Слободан Стевовић

Познавао сам једног врапца
био је пепељаст, сив,
становао је под мојим кровом
и звао се ''Џив''.


Познавао сам и једну врабицу,
била је лепа ко сан
становала је код мојих суседа
и звала се ''Џан''.


Па како им беше хладно
на тавану у полутами
почеше често да мисле,
да мисле што су сами.


Најзад се они узеше
и богами једног дана
добише сина врапца
малог, лепог џивџана.


Сада су срећни њих троје,
имају све што им треба,
лети једу црвиће,
а зими мрвице хлеба.


Уз то свако их воли
негује зими и храни
па су округли ко лопте
наши мали џивџани.

ПЕЈСАЖ СА РАСИНЕ - Слободан Стевовић

Расину лаки вали носе,
крај саме реке врбе стале
танке им гране у воду пале
као да перу дуге косе.


А светле рибице немају мира
па се преврћу хитре, лаке,
мислиш да неко сребрњаке
просипа у зелене дубине вира.


И шкрипе марљиве воденице
поседале на своје древно коље,
около пукло широко поље
у зеленом руну од пшенице.


А кад вечерње занеме тишине
и птице нађу топла гнезда
небо у сваки вир Расине
проспе по једну корпу звезда.


И она тече чиста без тајне,
као роса вечито млада
кроз долине моје завичајне
и поред стопала мога града.

ЉУБИЧИЦА - Слободан Стевовић

Кораци су живљи,
путања је дуга,
гони нестрпљење
кораке на лет,
кажу да је горе
украј модрог луга
прва љубичица
отворила цвет.


Довиђења, другови!
Довиђења, граде!
журим издалека
плавом изданку,
плаши ме чобанче
да је не украде
ил` да је опасе
јагње на уранку.

НОВА ТАЧКА - Слободан Стевовић

Зима напушта позорницу
одигравши како тако
свој снежни
балет
и наступа прва ласта
собом носи један мали
лаковани
кларинет.
Одсвираћу, каже она,
за вас нешто
из це дура,
ал` пре свега да кликнемо
за пролеће трипут
ура!

четвртак, 12. јануар 2012.

ЖАЛОСТ - Слободан Стевовић

Плаче мала Јелица,
плаче мала Лелица,
плачу мали, Миша, Лале и Синиша.


Никад нисам чуо неку дреку јачу,
сва деца из мог комшилука плачу.


И шта је?


Јутрос им је сунце ненасито врело
целог Снешка Белића појело.


Остао је само нос усред баре жуте,
јер сунце не воли паприке љуте.

РУЖАН САН - Слободан Стевовић

У пећини ''Шупља глава''
медвед Бики
зими спава.


И сања, сања меда стари
лепе и пријатне ствари.


Ко, например,
процветали багремови изнад села
и са сваког белог цвета
шећер бере
вредна пчела.


Па ће тако, бар изгледа,
бити добра жетва меда.


И, наравно, ко што увек
сви медведи кришом раде
кад на пашу оду пчеле
он ће сав мед да покраде.


Ал` одједном Бики скочи
и отвори широм очи:
са багрема једна пчела
у сну га је салетела
и што смера красти мед
уједе га - унапред!

БИО ЈЕДАН ЛУФТБАЛОН - Слободан Стевовић

Разговарали, разговарали
луфтбалони гумени
како ће изгледати у новогодишњој ноћи
кад буду свечано надувени.


Некоме ће нацртати зубате шишке
по угледу на правог модерног делију,
неко ће личити на Чарли Чаплина,
неко на Чкаљу, неко на Мију.


Неко ће бити посластичар Влада
са лицем масним као баклава,
неко обичан човек из града
који се нечему ишчуђава.


Тако је и било.


Дошла је велика сребрна ноћ,
ал ето ти пеха
највећи шарени луфтбалон вечери
погледао је другове
и пукао од смеха!



СНЕГ ТОРТА - Слободан Стевовић

Кад дође зима бела и чиста
као велика ангорска маца,
о свему томе ево шта каже
малим ђацима тетка Цаца:


Замислите децо да је кобојаги
снег шећер
и свеже беланце
и да је синоћ некуда побегло
оно враголасто округло жуманце.


Онда би, рецимо, засукали рукаве
бели колачари изишли из снова
и преко ноћи нарасла би торта
веома лепа од земље до крова.


Ама каква торта! - повикаше ђаци,
чему извртати ствари наопачке,
зима би нам била без икаквих чари,
а целу би торту појеле - мачке!

ДЕЦЕМБАРСКА СЛИКА - Слободан Стевовић

На малом прозору Деда мраз-сликар
јутрос је диван призор насликао:


Сребрне кочије са белим коњима
летеле су лако кроз шуму од брезе,
а у кочијама с бундама од иња
седеле су мирно две мале принцезе.


Но, кад је пријатну ватрицу у пећи
у том собичку заложио неко
ја хтедох да видим још једном кочије
ал оне беху одмакле далеко.


И мале принцезе одоше са њима
с прозора нечујно, тихо,
попут дима.

ПРВИ СНЕГ - Слободан Стевовић

Јутрос је мени рекао један
врабац са гране
у пола седам
да се на дрво одмах попењем
и нешто важно
да погледам.


Јер тамо, каже, доста далеко
где траг се задњи
губи друму
ноћас је неко посуо брашном
два пропланка
и целу шуму.


А ја сам тада њему реко
зашто се бели далеки брег
и сада чак и врапци знају
да то блиста
први снег.

ДЕДА МРАЗ - Слободан Стевовић

Деда Мраз има бунду од траве
која је, кажу, на облаку расла,
а такву ниједна овца
никад није још пасла.


Деда Мраз има црвену шубару
и бели штап-брезу младу
и беле бркове Деда Мраз има
беле бркове и белу браду.


И велики је тај деда
мислиш да је ледени брег
и леп је као сребрни бор
кад га покрије први снег.


И жури, жури Деда Мраз,
за то је обуо лаке опанке,
још пре зоре свуд да распростре
деци беле стазе
за санке.



ПАХУЉИЦЕ - Слободан Стевовић

Баш сада
где, где
снег пада
као пре,
али кад
у наш град
стигне сутра,
зар не,
пахуљице
ситне, беле
обелеће
све амреле,
савки кров,
сваки цреп
и дрворед
тако леп.
И баш тад
када град
буде цео
обелео
за тренутка
једног
делић
родиће се
Снешко
Белић.

БЕЛА ПЕСМА - Слободан Стевовић

Увек ме насмеје бели поздрав снега
кад се залепрша
пахуљица
лет,
ја ћу отићи на врх белог брега
да с белог брега
гледам бели
свет.

И понећу собом прегршт белих мисли,
мислима да будем
детињаст
и бео,
првог снежног дана на беломе брегу
насликан у снегу
забелећу
цео.