Извешћемо данас тугу што га мучи: -
Сусрети, зацело, то рекоше за ме.
Такав је у радњи био мрак. У кући
Такав беше прозор с мутним сном цикламе.
Такви пријатељи и таква капија
Беху, такав беше број кобнога дома,
Када се састасмо доле туга и ја,
И такав пут нам допаде обома.
Чудна авангарда настаде. Живота
Беше пуно залеђе, а двориште - блата.
Судили су пролећу за провалу. Порта
Пред вечерње беше сва под косом марта.
А изданци, што бујном роду сличе,
Дизаху кровове. Домови су расли,
И спуштали су пред њима мостиће.
Нема коментара:
Постави коментар