Она је - силно надошли писак,
Штропот - кад пуца покров ледан,
Ноћ, од које мрзне се листак,
И два славуја - док деле мегдан.
То је - грашак сладак, запуштен
Суза свесвета измеђ две љуске,
Када с пултова и флаута, у трен
Фигаро ко град лејом пљусне.
Оно што би да нађе ноћ, која
По дну рибњака пажљиво мотри,
И звезда што донеше је до перивоја
Уздрхтали дланови, мокри.
Спарина - даска кад у вир потања.
Свод је небески полего ко јова,
Звезде, не устежите се од кикотања,
Па васиона је без гласова!
Нема коментара:
Постави коментар