Мисли о том острву како хоћеш, океанска белина, шпиље обрасле виновом лозом, под љубичицама врела.
Мени је страшно, јер једва памтим себе тамо, далеко, у једној од оних средоземних цивилизација од којих се плови дуго кроз мрак и шум ледених брегова.
Овде прст показује у кристалу међе и крушке, улар, обрамицу, и тада верујем, јесте, жиивео сам некад тамо, научен обичајима.
Заклањам капутом главу слушајући плиму, климам се и јадикујем над својом глупошћу, мада, да сам мудар, такође не бих успео да променим ничију судбину.
Над својом глупошћу тада и касније и сада, за коју бих толико хтео да добијем опроштење.
Беркли, 1967.
Нема коментара:
Постави коментар