Тако осетљив на мирис болница и касарни, на неодстрањивост понижења,
Да је требало да проведем живот у ћелији од плуте, цвокоћући зубима,
Од незнаних предака добио сам разборитост и упорност, те сам пронашао начин:
Ритмично њихање речи, понављаних на улици, у аутобусу, у крчмама, на путевима,
И тим више у полусну јутарњим часова, када се свест појављује ко ђаволска гора.
Али умео сам то да радим само на пољском, на језику који нико не разуме, сем тврдоглавих професионалаца стадиона у Вобашу и Милвокију.
И кад бих могао да не говорим, не бих говорио ништа, јер није ми било свеједно што се обраћам никоме.
Беркли, 1967.
Нема коментара:
Постави коментар