ЕПОПЕЈА - Раде Драинац (1899-1943)

Шта је историја а шта време
"време" новине време менструација паучинасто
бреме
иреалне теме
ветар у шуми снег на селу
сенка на друму живот и копча на шињелу
историја је кокота а време њен огртач

где ли је био Гогољ да се накупује мртвих душа
само једне оријашке ноћи
1916. тако су заморно хуктали возови кроз њиве
и села
и тако болно плакали на излазу из тунела

КЛОВН - Раде Драинац (1899-1943)

Кад је ботаничар видео његов нос
посмислио је да је то врт од патлиџана
одело са пругама: то су различито тумачене линије
меридјана
цилиндер и фрак
једна дивна песма Тристана Цара који носи наслов
"Maison flake"
из очију му капље сан из носа смех
Једна је жена побацила
аплаудирају гледалаца пет хиљада и триста
на трапезу је један вратоломни хипниста

пардон! ако пишем стихове ја нисам жонглер
целе 1925. господин Раде Драинац носио је револвер
кловн пас и џокеј
гле како се гадно цери цео снобовски партер! 

ФОТОГРАФ - Раде Драинац (1899-1943)

Сад ће апарат да поједе старицу и њен осмех
за њом бежи једно уплашено дрво које је заборавило сенку
један!
два!
три!
мало десно
лево
ваљда сте били млади
ваш син је адмирал у Канади
штета моја синовица пеца рибе у Сајгону
али ово сунце растопиће мрачну комору у плочу од целулоида
шта?
аутомобил прегазио вашу бону
тако!
...најзад извршио је атентат стари апарат
кад је старица показла два праисторијска зуба

ПЕЈЗАЖ - Раде Драинац (1899-1943)

Запевао је петао гласно са кљуном забоденим у небо
Кад је локомотива пројурила низ поље
последњи пут је месец прошетао низ провинцијску улицу
и ноћни стражар
зора је мирисала на топао леб
на фабричким капијама рађао се дан
освануо је на мосту просјак и његов сан
јесењи облак поцепан

једна жена у болници последњи пут се натегла
и родила сунце -
бели осмех Новорођенчета
све су се градске капије отвориле у тај час

АРИЈА - Раде Драинац (1899-1943)

Слутње што ме воде испод тужних дрвореда
око мостова и пруга
предграђе! предграђе!
жив човек у сличним данима да ли је био
уморнији од мене?

Путеви километри зевесе снови и комад леба
цигарета лампа рукописи ноћи у самоћи
где да се побегне од овог челичног неба
о нож извађен из алкохола за ово
хипертрофично срце
мирно бих легао на операциони сто
меланхолична рана
лишће са грана
за хиперболичну осетљивост да не буде
више рима
и има има
једно небо које ме одавно мами

ПРЕД КИШЕ - Раде Драинац (1899-1943)

Ветар је прозор отворио
Одиста зар ја сам у соби
на палуби брода сад сам са њом говорио
на ветру лепршао је њен вео као застава на катарци
то се са једним хромим пингвином играли таласи уз бок лађе

У стопу за мном корача срце
и кад ме сан хвата
о што не могу да га свучем као прслук или капут
ало! број 48
зар је ту Судан као бакар жут
таласи радија погрешили пут

...ветар је прозор отворио
то кише долазе из Срема
дигао сам се и записао ову песму

АРКАДИЈА - Раде Драинац (1899-1943)

Као круг бакарног звона,
Сунце на зениту.
У земљи сам Горгона
И Аполона.
У даљину поглед кријем,
Сам,
Као Сократ,
И у његовој башти вино пијем.

А низ Аркадију сунчани прапорци звоне
И ветрови пролећне облаке гоне.

ГАВРАН НА ПРОЗОРУ - Раде Драинац (1899-1943)

Сећам се,
Сећам!...
Једном сам зором ишао на реку,
Да посматрам звезду далеку
Како плаче у модрој дубини.

Давно сам тако, у неком граду,
Уз сваку степеницу
Носио зоре на параду
На неиспаваном лицу.

Још чешће сам без петлова и сова,
Прикован за сто, рукама скупљао зоре
И завесама бесанице и будних снова
Застирао своје прозоре.

Сећам се,
Сећам!...
Али јутрос се петао трипут јави
И зора румена
Подиже се као жена
Заспала  у трави.

Да то моје сање
На крилима ноћ  не однеше?
Али ко ме,
Ко ме то зовну
Да кренем на путовање?

Устадох, и гле чуда!
На прозору нарогушена птица
Разјапила црн кљун као луда
И пева: гро, гро!...

ЕПИТАФ НА МОМ ГРОБУ - Раде Драинац (1899-1943)

Пријатељи, извриште песникову последњу вољу,
Када ме са ђубретом на јутарњим улицама сметлари мртвог покупе
Не реците "Бог да прости!"
Јер ја сам просио за кору хлеба и Богу показивао табане и пете
У рупу за мртву пашчад стрпајте моје кости
- Тако ће праведно бити сахрањено добро дете.
Не жалите ме: ја сам за живота као плачна врба проплакао за собом
Моје је све у овом тестаменту што данас пишем:
Ако једна госпа буде желела да спава напоредо са мојим гробом
Окрените јој главу као моме срцу
Више моје главе ни плоче ни попрсја,
Кад будем силазио низ степенице пакла или неба
Не треба части (једном - прецртано) скитачу
Који је целим животом жудео само чашицу љубави и кору хлеба.

Ужареном иглом по мојој кожи запишите ове речи:
"Спавај први пут мирно, друже Драинче
Велики наш путниче"
И ништа више!

БАЛАДА О СРЦУ ЈЕДНОГ МАНДАРИНА - Раде Драинац (1899-1943)

О раскрснице живота, снова и идеја,
Вечери туговања, болеарне зоре,
Љубави, моја црна камеја,
Животе, јутро без нада и сања,
Завесе мртве низ дуге прозоре!

Визије гиганстке далеких туговања
На поларне воде и љубави као сестре беле,
Букети мрака у чежњи мојој,
У месо моје дијамантске стреле!

Лепото зелених вода и плаветнило рима,
Пољупци хладни на уснама љубљене жене,
Кораци скитница, језива снежна зима,
Младости проспавана под мостовима Сене!
Меланхолијо дана смрзнута у сузи на рубу трепавица црни,
Болу мој, моја катедрало,
Срце, псето моје мало,
Мртво по стоти пут на свим плочама града!

1929.

Раде Драинац (1899-1943)

Свшено је!
Згадио сам се и пљунуо на све светиње овога света!
Излазећи из живота, у коме сам ни горе ни боље прошао од осталих
Спреман сам равнодушно да сиђем у пакао у тај хришћански бордел -

Са ликом браће своје: понижених и малих!

НИРВАНА - Раде Драинац (1899-1943)

Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану.
Болестан сам много, много.
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.

Пртисла ме стидна жалост
Ко оловна плоча
Нигде један ведар дан.
Сломила ме тужна малаксалост
На љубав, живот и сан.

Да ми је само у родни крај да одем што пре
И умрем тамо
Заборављајући све.
Па кад ме пут гробља понесу волујска кола
Као некад у младости
Нада мном да заплачу од истинског бола
Беле брезе тужне од старости.

То су задњи снови у ноћима шумним ко јавори сињи
Отворени као ране
Које у овој пустињи
Гнојем капљу на протекле дане.

УТЕХА - Раде Драинац (1899-1943)

Зашто да очајавам?
Испео сам се на Хеликон!
Остатак година треба да проспавам
У миру и слави.
И мада не бејах Анакреон,
За љубав и добро сам знао.
Па не буду ли ме поштовали данашњи људи,
Негде ће временом,
Као метеор из висина пао,
Споменик мој да се пробуди.

Моју реч као крв чисту
И моје бриге завичајне,
Више од свих обелиска,
Време ће вечито да буди
Као заробљени глас диска
У грудима људи.

НЕПРЕДВИЂЕНО ЈУТРО - Раде Драинац (1899-1943)

Последњи трзај из сна: то петлови носе зору у кљуну.
О, да ли би стигле ротационе машине да забележе дах.
То болно пешачење по срцу, од кафане до идеје, -
Тако ме данас пред самим собом страх.

Да склопим очи, полудећу, будан као антена.
Ловац што низ воде плови за облак или сенку врбе.
О, није, није
Све у томе тек нешто да се рече:
Чашу ће моје славе први другар до мене да испије
У јутро једно кад Морава мутна низ село потече.
Па само даље, као од жарке Калифорније
Убијеним животом да испуним једну грозну страну историје.

О лирика та, обелиск мој и Ајфелова кула,
Аорта осамљена месечином
Као пуста караула.
Крив је комад родног неба
Понет из детињства
Сећањем једним као на први залогај хлеба.

Па боли што певам, па боли што волим.
Као да овако велик излазим из мајчине утробе.
Храњење иузијама трбух је мој напунио оловом,
Уместо речи облаке избацуујем из уста.
А ето,
Јутрос су све мараме и завесе крваве, -
То зора опсењује прозоре у још један мучан дан.

ВЕЛИКИ РАЧУН - Раде Драинац (1899-1943)

Грана се на ветру нија
Као клатно времена.
Што је ту је!
Никаквог генија,
Од снега или камена,
Нисам правио у стиховима.
Само се плашим да нисам и сам знао,
Да су можда то били испрекидани дахови човека,
Који је прилично дуго умирао.

Међутим... сазнадох да су само на земљи срећни они,
Који о животу и најмање знају:
Лупежи и фанфарони,
Који ништа од себе не дају.

Ја сам нешто друго хтео,
И сад отпуснице нема!
Висовима сам се пео
И скидао низ лествице теорема.

...Нија се грана!
Прозирна сен по спарној трави
Рачун је мојих дана.
Кад на њега ноћ тешку стави,
Неће ме бити више.
Тада ће над селом мојим
Да запљуште црне кише.

ПЕСНИК И ЊЕГОВ ШЕФ - Раде Драинац (1899-1943)

По прилици стоји овако:
Процес за једну песму може цео век да траје.
Иначе... може свако
Да загребе по хартији,
Чак и да залаје
На своју жмирећу лампу,
Као на месец фармерски пас.
На свету треба сви да певају!
Али је мало оних, који имају глас
За гала осветљену рампу.

Извесно,
Песма је и то кад ветар лудо занише брезе!
Али она је исто тако наш труд и  камен.
Онај који је корачао  у такту Марсељезе,
Зна шта значи њен живи пламен.

Ако су вам жеравицом икад
Кануле речи у крв
И мирисом суза са воштане свеће,
Нећете их више заборавити никад!
Вечно у вама гореће
И гришће по вашој души као црв.

Зато, мој драги шефе,
Никад песнику не реци да је беспосличар,
И добро упамти:
Само онај који влада нашим душама, -
То је прави господар.

ВЕЧНИ ХЛАД - Раде Драинац (1899-1943)

Да се могу пропети као хат,
Који с вриском са шума лишће стреса,
Био би то апокалиптичан бат
Ватрених копита које друмове окрећу пут небеса.

Али ја нећу да очајавам.
И овде, међу љубавима које као гране цвиле,
Једном ћу ваљда утешно да спавам
Мртвилом птице, уткане на комаду свиле. 

САВРЕМЕНИ КАТУЛ - Раде Драинац (1899-1943)

Не певам као Катул о врапцима;
Песник сам бескрајне даљине,
Али међу нама једна сличност има:
И мени је "кеса пуна паучине".

ЕНЕРГЕТИКА - Раде Драинац (1899-1943)

Реч "смрт" у мом речнику никад није постојала,
Оставио сам је свракама које не знају зашто живе.
И вазда ће то посведочити мој лик.
За истрајност и напор моја је муза знала,
Чак успаван испод једне иве,
Ја сам велики бунтовник.

Боли ме само једно,
Што је крвавим рукама данас у свету закочено време.
Али  и тај ће ланац свршити бедно
Пред сазнањем да нам нико не може отети даљине,
Па ме као паука испија ово тешко бреме
Од година  и века,
Које ће сутра пасти у морске дубине.

Тако дубоко
И до неба високо
Живот зидам!...

ДРВЕНА КЛУПА - Раде Драинац (1899-1943)

У овом граду више ме не познају људи ни пси,
Прозори на кућама затварају се кад прођем,
Али ја овамо често дођем,
Да одвећ не буде сам мој пријатељ једини,
Стара, дрвена клупа, на којој смо седели ми
По летњој месечини.

Сада је то само даска на кољу, искривљена док кише,
На којој још нису иструлела урезана слова,
Можда неког цвећа које опоро мирише,
Или имена неиспитаних болова.

Као лопов, ноћу, прикрадем се и седнем на њу,
А затим дуго сањам.
Са ње као птицу из руке испустих душу сву, -
Као да је данас гледам,
До звезда занесен, -
Те не знам да ли жив на њу седам,
Или је то умрлог странца прозирна сен?...

ПОВРАТАК - Раде Драинац (1899-1943)

Ништа, ништа више не тражим за себе
(Овакав човек ништа ни потражио не би)
Довољно је ово сунце што у грању зебе,
Довољан сам и сам себи.

Похвалу ни признање, - сит сам сваке грозе!
Био велик или мали, и шта се у мени крије?
Спадам ли у геније или пангалозе, -
Никад свету нико удовољио није!

Певах као човек с мало више опорога гласа,
О братству, љубавима, да ми сутра и то оспоре.
Но због тога убити се нећу, нити ћу из ужаса
Мржњама на души својој застрти прозоре.

Брига ме шта ће ко о мени рећи, на крају,
И колико ће се још уз моје име прикачити епитета.
Ноћас сањам кућицу у родном крају,
Над којом се у пожар распрсло милијарде комета.

Земљо родна, моје највеће издајство!
Глуве шуме, путеви сиви и дивље цвеће!
Покајнички скоро вам се враћам да стишам пијанство
И да заборавим азбуку која ме довела до нејвеће несреће.

ЛЕПОТА - Раде Драинац (1899-1943)

Мало је ствари
Којима није потребан коментар и асистент,
Које може само да свари
Челични лонац у граду.
Видим,
Замном поворке праве параду
И у глас гомила виче: -
"Д е к а д е н т!"

Молим!
Ви кажете: "Лепа су гробља, старо место
И свих ноктурна на свету звездана свита";
А ја велим:
Пре но што се хлеб испече, расте тесто
И прелива рубове корита.

Зар није леп сеоски дрвљаник,
У ком миш свој део гризе?
Ако је за нирвану меродаван Будин лик,
А за неизвесност очи Мона Лизе,
Дантеовим паклом пева и градски канал! -
Зашто онда човек место паучине
Ватру не би изабрао за идеал?

Лепота као химера,
То је женка која паука ждере,
Ако је болнога Христоса измислио Рибера,
А Фрагонар лутке смеха, -
Зашто не би лепа била тестера
Што пева испод прокислих стреха?

МЕСЕЧИНА НАД ГРОБЉЕМ - Раде Драинац (1899-1943)

Имала је косу боје жалости
Очи као сан изгубљене наде,
Осмех јој беше пун малаксалости,
А покрети, - пресушене каскаде.

Просања петнаест увелих шума,
Сама, између црних дрвореда,
Живот јој прође ко варљива глума
И умре тужна, као месец бледа.

Сећање је као киша јесења,
Очи ми натапају модре магле,
На младост тежи плоча магновења;

У мени нешто плаче - врбе сагле
Над реком што у полусан отиче, -
У срцу мом тужне, звездане приче.

БУРГ НА РАЈНИ - Раде Драинац (1899-1943)

Негде на Рајни, не сећам се више,
Видео сам суморан и стари бург,
И сазнадох тог сутона од кише, -
Рођен сам да постанем тауматург.

Отад, ко маг, читам судбине с лица,
Као дете своје пређено штиво,
И са неких мраморних степеница
Сваке ноћи гледам у небо сиво.

И речи су ми пуне сновиђења,
Из чијих оклопа један астролог
Људима довикује: довиђења!

То не знам да л` сам обмањивач ил` бог
Ил ћу ко Фауст свој систем да створим:
Само отад у црном огњу горим.

ПРЕД БУРУ - Раде Драинац (1899-1943)

На видку шума притајила дах,
Као да разговара са тишином,
Или као да стрепи од буре,
Далеко,
За модром планином.

На небу Влашићи пламени
Смеју се као гамени.

У души мојој мртве воде.
Над њима кишни облаци
Тешко броде.

НОВА ПОЕТИКА - Раде Драинац (1899-1943)

Наша је поезија детиња,
Јер за наше песнике, изван детињства,
Цео је живот сан и тама.
Запевајте ви како чопор свиња
Од дана и стидног животињства
Корача за нама!

Нико да улети у живот као у буру!
Свуда све сам медиокритет и ђак!
Нико да повиси своју температуру!
Тровачи пригрлили бесаницу
И као ној забили главе у песак!

Волим ову поетику нову
Када од људске крви кујем румене зоре!
Измислио сам новог Јехову
И мушки подигао руке на злотворе!

Лако је ноћ заменити за дан,
Измислите ви такав сан
Који је огледало за наш лик!
Место утварама,
Постао сам људима сапутник!

ЖИВИ МАРТИРИ - Раде Драинац (1899-1943)

У реду, друже!
Ви мислите да су песници криви за то што вас ципеле жуље?
Заменимо беду за руже,
Или бацимо у врело уље
Сваког који обожава бдење
И отвара уста
А не нађе решење.

Организујмо хајку на песнике као на ирвасе!
Кад већ то захтева наш век,
На старом порцелану
Јелен који мирно пасе
Има да покаже своју рану,
Црвену као енглески бифтек.

ШЕТАЧ - Раде Драинац (1899-1943)

Идем,
Корачам,
Газим као какав надувани кондотијер
Између вечерњих дрвореда,
Коме нос смета
На земљу да гледа.

Идем,
Корачам,
Газим
И себи под нос зборим,
Док ми кораци по плочама звоне:
"Ипак... дивно је то бити човек!
Како би било ужасно у коња да се претворим,
Па низ улицу да вучем терет од две тоне".

ДАХ ЗЕМЉЕ - Раде Драинац (1899-1943)

Једном,
У младости,
Ишао сам неким пејзажом чедним,
У ком су јабукове гране цвилиле као виолине,
А украј пута ражане стабљике
Звиждале као окарине.

Та ми је музика под језиком заспала сећањем,
Те често зането слушам шум у трави,
И пред сваким орањем,
Чим октобар небо загарави,
Дах родне земље у срцу ми се јави.

ПАНТЕИЗАМ - Раде Драинац (1899-1943)

Јасика је јасика, а не дрво од гуме,
И нису никакве балерине босе смреке;
Не волим песнике који силују шуме
И који дрско пљују низ модре реке.

Начувши нешто о земљи, крадом,
Можда су на бетону спазили јабланове праве,
Али да су видели храст мој под виноградом,
Никад им више на памет не би пало
Ни једно дрво да скрнаве.

Ветрови пишу најлепше баладе
Увелим обалама и кроз суморни рид.
Због тога не верујем у песника с балустраде,
Загледаног тужно у одлепљен, градски зид.

ОТРОВАН САН - Раде Драинац (1899-1943)

Бејах тада адмирал
Међу катаркама на којима букти по један метеор,
Имађах само један шал,
Ципеле старе
И под скутом пакет сања,
А јужни ветрови, ко шпанске гитаре,
Обмотаваху моја путовања.

О то чудно и лудо детињство моје,
И те неустрашиве очи занесене!
Та спазма и надземаљске боје,
Што ми у свакој луци, на крилу,
Донеше жене!

Често мислим на један балкон испод тамариса,
Под којим се у фосфорном сну љуља лука,
Са ког ми пуну шаку мириса
И звезда баци једна бела рука.

Те не знам да ли је то јава била,
Или се пијаном морском вуку
Причинило да уморан албатрос, опуштених крила,
Спава на месечевом луку.

КИШНА ПТИЦА - Раде Драинац (1899-1943)

Све што се данима и ноћима у ме уткива и слаже,
Што кошавом струји кроз крвоток и поре,
Не би могло ни онда да се искаже,
Таман да сву душу изнесем пред горе,
На сушење...
И тада би неко врење,
Можда ветрова или светлости,
Прострујало мноме као жуборење
И језиво би, огољене, на земљи зашкрипале моје кости.

О када би било могућно покупити сва комадања
Иза заборављених корака
И до Сиријуса, високо, направити човека од сања,
Била би то чудовишна кишна птица
Што лети испред облака,
Уклета и сама.

БУКВАР - Раде Драинац (1899-1943)

Ничег лепшег нема од модрога неба,
Као дечак без панталона,
Још ако се у Дунаву огледа,
Пуно типа,
Слатко је као шуштање испод дрвореда
Процветалих липа.

О, волети само девојке што хлебове месе,
Чији се кукови као цветови нишу,
И поштовати само једну врсту жена,
Чије су груди отежале,
А бедра у лук савијена.

А онда уснити испод вечерњих јабланова
И поред белих бреза
Поћи у Основну Школу снова.

АФРОДИЗИЈАК - Раде Драинац (1899-1943)

Река што под селом тече тужна је као Ахерон.
На обалама њеним зелени се клен,
Под врбама блебеће млин као фанфарон,
А над њим јесењи дан
Раширио златну сен
Као кафтан.

Ноћи су овде пуне магије,
На ђермовима спавају птице.
Често месец у црно перје облака
Сакрије сатирско лице.

Тада своју мисао занету
Не могу да обуздам од суманутих визија,
Те укочен, на кревету,
Сав сам огањ и афродизија.

ВАРЉИВО ПРОЛЕЋЕ - Раде Драинац (1899-1943)

За једну ноћ црна коњица дрвећа
Одгалопира у непознати крај
И ласте на крилима пролећа
Донеше мај.

Сва шума постаде зелена
И распевана;
На прозорима бела пена
Светлог дана.

А кад видех како се огледа
У модрој реци шумни дрворед,
Нагнух галву и ја.
Из воде човек, уморан и сед,
Осмехну се на ме,
Тужног погледа.

ПИТАЊЕ БЕЗ ОДГОВОРА - Раде Драинац (1899-1943)

Промичу вечери у лету као птице:
Још се осврнули нисмо а за нама јесен!
Да ли постоји негде, далеко у свету,
Још даље од Полинезије,
Неки оток занесен,
Где се живи у магновењу док срце бије?

Да ли постоје годишња доба,
У којима је светлост стално млечна,
И кут добре земље где човека ништа не оставља,
Где су пријатељи верни до гроба
И где је љубав вечна?...

ПЕСНИК И ДОМОВИНА - Раде Драинац (1899-1943)

О земљо моја,
Мајко свих мојих идеала,
Нека буде воља твоја!
Али ти можда ниси знала,
Сем што си ме родила,
Да ми ништа друго ниси дала.

Извесно, апостоли су за то да једу корење,
И ја бих срећнији био да сам остао нем
Да чувам родну гору.
Али народу не доносе спасење
Они који измишљају систем,
Већ они који земљу ору.

Но чему препирка та
И вечите лекције одраслом детету?
Можда и нисам твој, пошто моја душа сва
Припада целом свету.

СИН ЏИНОВА - Раде Драинац (1899-1943)

Једна звезда имитира козу
И у Алпе пада поспана.
Чудно!
Налазим се у возу
Негде крај Лугана.

Неко буљи у мене,
У руке ми и плећа,
У моје очи занесене,
И онда ме бојажљиво пита:
- Чије сам земље син?
Одговарам му кратко:
- Ја сам Србин.

Као да је јастреб улетео,
Он шири руке,
У чуђење потања цео,
Као да је угледао хајдуке,
Или као да се под точковима отворио вулкан.
А онда промуца:
- Србија?... Знам... то је Балкан.

Тако све до Париза
Месец расипа шрапнел
Прохладних снова.
За непознатог,
Чак и кроз Готхардски Тунел,
Остајем из расе џинова.

ЕНИГМА - Раде Драинац (1899-1943)

Сећање је као паучина између дрвећа:
Гледам кроз огледало дана
Како из виолине пролећа
Излеће јато врана.

Сећање је као вода:
Гледам кроз кораке
Како ибиси крмом брода
Замичу за облаке.

Али зашто никад не може да се заборави.
Нити да се избрише,
У сутон кад земља замирише,
И кад се над шумом поларна звезда јави,
У срцу нашем траг љубави?...

ПИСМО - Раде Драинац (1899-1943)

Жив сам и здрав,
Само станујем високо.
Кроз кров стаклено око
Гледа на Дунав.

Вода је пепељасто-сива,
У подне од облака полилеј,
У сутон лађа се у врбак скрива
Што из Бакуа за Нирнбегр носи петролеј.

Иначе... јесење боје у спектру дана,
А увече крупна, звездана слова:
Ноћ је као рана,
Ноћ је Ана Павлова.

Који пут окно затресу кише
Као безброј жутих лептира,
Тада на крову џин неки почне да дише
И олуја на олуку засвира.

Главно је да сам жив и здрав,
Ма да станујем високо.
Само једно: ко рече да је Дунав плав
Као кравље око?...

МУДРОСТ ВЕКА - Раде Драинац (1899-1943)

Лако је имитирати слепог миша,
Седети под бамбусовом трском,
Пун хашиша
И у вечитом трансу;
Учините ви да вам сваки канделабр
У пролазу
Направи реверансу!

Баците срце у пећ, у којој се топи метал,
А да не пустите крик!
Ако од те смесе направите кинџал,
Бићете ми сапутник.

Није више у питању мудрост мисли и речи
Колико неопходност дела.
Прените се!
Отврите очи!
На углу сваке улице по један Христос клечи
И свака је фабрика Сикстинска капела.

ПОРУКА - Раде Драинац (1899-1943)

Идите!
Освајајте!
Певајте баладе!
Сва су пространства наша,
Црвено Море само је чаша,
Пуна оранжаде.

Не постоји немогуће,
Или: "Ово се не може". -
Ко жели да прескочи свој гнусни гроб,
Нека у једно свануће
Направи географску карту од своје коже.

Идите!
Освајајте!
И нико нека се не покаје: -
Пред нама је све,
А за нама само дело остаје.

ПОЕТИКА - Раде Драинац (1899-1943)

Поезија је трактор који земљу оре
Негде испод Урала.
- Отворите прозоре
И раширите руке!
Птица је посустала
Што лети из горе.

Песник је Фауст који преображава сваки лик,
Са срцем у ком потоци шуморе.
- Довољно је да покренем језик,
Да се сви прозори у граду отворе.

Свечано распарах све шавове поезије, -
Преда мном је гола Дама!
На бистром небу Полинезије
Уплашен месец као лама.

О ви
Којима срце никад није било кишобран за громобран,
Празноглавци на коцкарском рулету историје,
Упамтите!
Приближио се велики дан
Када поезија у психо-физичкој храни света
Преузима улогу калорије.

ЕПИЛОГ - Раде Драинац (1899-1943)

Црвене магле дижу се из ових псалмодијања крви, 
црвене магле  и суве зиме!
Била је некад једна песма
и неки песник први.
Песник је умро
и песми се заборавило име.

ОСЛОБОЂЕЊЕ ПРОМЕТЕЈА - Раде Драинац (1899-1943)

Нека људи своје главе побеснелих паса шеатју просторима!
Нека све у њиховом гњилом сну буде меко као хлеб,
Ја ћу да се ослободим крварења над бескрајним несрећама!

Хоћу да сањам о сунцима која ће рекама рујне згуре затапати мој гроб,
И о ноћима пред којима ишчезавају све мрље на животним палубама.

Из ове крваве магле у којој су се изгубили сви плашљиви погледи,
Ја желим ноге да извучем,
И да запевају друмови
којима намеравам да пођем.

Ја нећу више тај крвави хлеб којим се кукавице у мом веку хране,
Ни од суза да зидам пирамиде!
Ако их чак и не буде, измислићу невиђене дане
Какви се само у магијама виде.

БАЛАДА - Раде Драинац (1899-1943)

О времена детињства, гробнице глуве!
Дрхтања дечачка на обронцима шума,
Када су као флауте цвилеле гране суве!
Времена црног хлеба,
Јаука јесењих ветрова,
Мрког кишног неба
И огњених мојих снова!
О дани црне, посне земље,
Румених зора веселих априла,
Радости нема и раскошно Кремље
Мојих младеначких идила!

Ко је слутио да ће босо дете
Сутона некога низ друм поћи,
И да ће пурпурни огњеви једне комете
Сијати вечно у његовој ноћи?

Ко је веровао да ће тај дечак бледи
Постати песник у граду,
Који се на небо попео,
Најлепшу звезду да скине и њоме да напише баладу
Колико је плакао у животу
И колико је волео?

МОЈА ОТАЏБИНА - Раде Драинац (1899-1943)

Говорићу ти о једној чудној земљи,
О полуострву црвеном као телећи језик.
Урођеници га зову - европска Калифорнија.
На географској карти личи на козји реп.
У иторији се пише кратко, ватреним словима:
Балкан!

Земља је та пуна јаворових шума,
Испресецана плавим венама друмова.
Од Европе и угарских степа Дунав је одваја,
Црно је Море натапа бурама,
А најјужнија њена тачка је рт Матапан.

Изван свега богата је житом, и крви,
Кугом и ружама.
Небо над њом, пуно магије,
Најлепши је мозаик од повађених очију.

То је моја отаџбина!
Мајке се порађају у браздама њива,
Пупак се отсеца српом,
А децу доје старе магарице.

Али што је најлепше, лубање тирана у њој суше се на бандерама
И у њима птице праве гнезда.

ОДГОВОР НА МАЈЧИНО ПИСМО - Раде Драинац (1899-1943)

Мајко, ја нисам заборавио крај твоје мараме, натопљен сузама
Ни стари клен уз воденични јаз,
Мада данас као бескућник лутам пустим улицама;
Мајко, ја нисам заборавио воштане твоје образе и благо крило,
Ни речи просте што миришу на горску траву,
И све ми је јасно као да је јуче било.

Још тебе једино нисам оскрнавио у овом животу пропадања.
Зато простим језиком тумачим сада
Колико те волим и ако си родила у мени
Ненадмашног песника и краља страдања.

Нисам заборавио, мајко, дом и јасла у којима сам се родио,
Ни колевку пуну сламе у којој си ме успављивала,
Иако сам своје срце у крчми пропио
Док си ти тамо, под лозом и старим тремом, о мојој срећи снивала.
Нисам заборавио, мајко, ни кад су ме пљували ни кад су ме величали,
И ако су у граду опоганили речи моје,
Ја љубим твоје жуљевите дланове које имају сви понижени и мали,
Па ако сам све прокоцкао
Мајко, сачувао сам комадић неокаљаног срца за дланове твоје.

РАДЕ ДРАИНАЦ - Раде Драинац (1899-1943)

Песник, апаш и профет,
Дон Кихот, порочни љубавник и стихотворац каквога ова земља чула није,
Карневалски принц, вагабунда око чије главе петролејска лампа сја:
Ето то сам ја!

Пијанац, коцкар, али и нежни брат,
Пријатељ што у срцу чува Орионска Сазвежђа,
Слаби играч на конопцу морала, али зато изврстан ироничар и пљувач,
На столу као супа љубав је моја сва:
Ето то сам ја!

Непријатељ Академија, Цркава и Музеја,
Поборник тргова и писоара,
Диригент телеграфских жица изнад болница и бордела,
У хајдучком лику са лавовска ока два:
Ето то сам ја!

Тигар и овца,
Жонглер што ножем у срце гађа,
Рапсод коме домовина на чело није ударила просветни жиг.
Песник крваве истине и човековог права,
Упамтите:
То сам ја!

ЈЕСЕН - Раде Драинац (1899-1943)

Хтео бих све да кажем као да се растајем са светом:
Мрзео сам оца, волео мајку, љубио једну удату жену,
Предајем срце зрелом сунцокрету
Што у тамној ноћи губи своју сену.

Са моје станице скоро ће да крене воз;
На овој земљи, одиста, има много шарених чуда,
Варљивих профета, лажних песника, проданих душа,
Ухода и луда:
Често и најокорелији грешник зажели да склопи очи под земљом и травом.

Ја нисам мудрац са истока: још мање су моје речи нове: -
Певам као што пашчад лају...

Не узмите за зло ове речи:
И сам сам живот учинио лепшим него што је био,
Мене би могао само куршум за зликовца да излечи,
Толико сам се на земљи разоткрио.

Толико!
А већ ако би ми судбина једном била милостива,
Па кад зажели да скине моје животне скеле,
Нек умрем у један сутон кад јесен, иначе досадна  и сива,
Личи на печено теле. 

МЕТЕОРИ ТУГЕ - Раде Драинац (1899-1943)

Сутра јесењим шинама са чежњом мртвом за љубав и стихове
Опет ћу поћи уморан од судбине и гладан ко пас!

Тетурајући градовима и временом
Поздравићу сваку зору што беду откуцава у бео месец као у стари гонг.

Тако тужан животопис да се створи,
Јадни мој песниче,
Данас кад крв твоја у место тебе говори!


Ох, како је симболично живот мој означен трулежима туберкулозног новембра!
Звуком са старога клавсена боли ме та сенка скитничке младости моје,
У мени недостижна туга пева невином белином снежнога децембра.
У јутро кад издахнем са чиме ћу се бесмртно везати?
Не ваљда са поезијом једнога неурастеника, као градске светиљке занихане на мразу?
Кад овако мислим живот ми бива непроходна шума
Из које срце моје лаје као фармерски пас из степе на месец жут...
Одиста! толико модрих звезда на болним завесама осамљене ноћи...
Чергарски живот улази  у мрак као црни воз у бесконачни тунел!
Друже, чујеш ли ме?
Умире једно дете: -
Ноћас, раскошно, у далеки океан падају блистави метеори
Са моје животне комете.

ОДЛАЗАК - Раде Драинац (1899-1943)

Милану Дединцу, песнику Јавне Птице.

Зорњача целу ноћ међу живином сада излеће из кокошара;
Када дан натопи горе погледаћу на широк друм кроз прозоре;
Бичем ћу истерати из крвотока гнусан сан што ме за крајеве ове веже,

Опраћу очи и дланове,
Па поћи ћу тамо где ноћ уз пингвине заљубљено леже.

Отрешћу очи комике лирске
Кад на табанима путеви означе географију живу,
Уздахом једним из северних мора поздравићу обале ирске
Пожутелог лика као афише по станицама,
Уместо поздравних речи
Излетеће из мојих уста 200 поларних сунаца!

Између кошуља спаваће родни пејзаж и плав кишобран неба;
Ишчупаћу јесењи јаблан словенске сентименталности
На екватору света:
Пад његов у океан отцепиће од коже моје 26 сањалачких лета.
Па ипак! празнине живота засуо је сан као песак.
Знам, песник сам био:
Срце је моје бунар, намести један ђерам!
Словенска наша села сива као степа...

Париз, 1926.

КАЛЕИДОСКОП - Раде Драинац (1899-1943)

Пеге од сунца

сувише мали спектар за толико боја

вергл који се гуши избијених зуба

ДА је философска афирмација а НЕ скептична негација

фразе површних људи

за слепе је Вуков Речник

шта речник да се пробуди

и да засветли рима

није потребан угаљ још није дошла зима

његов је отац био командант брода а деда министар вода

бедни каботени

кад ти кажем ногу промени

толико различитих ћуди вечерас носе људи

на скверу

БЕСАНИЦА - Раде Драинац (1899-1943)

Колико већ дана на прозорима лежи паучина облака

сан је на трепавицама роса

где је тај месец који је у јуну излазио из речног канала

да ноћ златом опере

већ неколико недеља хладно је испод црквених портала

од тада све су моје идеје пусте шимере

колико ће још ова мутна сезона да траје

поређане комете у пекарницама

под прозром ветар сећањем од каучука лаје

то се са антиподним трешњиним цвећем ближи још једна зима

ЉУБАВНИ ПУСТОЛОВ - Раде Драинац (1899-1943)

Далеко, за мном као бела пруга, остали су снови;

Ништа више љубав победити неће:

Обале, облаци или пејзажи нови...

Мрачан морепловац цео Зодијак окреће

Око заборава и сна.

На белом путу архипелага као птица

Диже се плава молитва са морског дна.

Бар да галеб на јарбол слети!

Месец што кљун брода далеко мимоилази,

Ни смрт моју неће ти донети

Брод кад се  у луку врати!

Знај, ноћ што на звездама одлази

Немо плаче над срцем кад бескрајно пати.

Љубави моја! пустоловне ноћи суза...

Недогледни сати отичу у маглама сивим.

Као да немам ума

Док с јутром уз димњак на палуби лежим,

Или још увек живим

Модром песмом даљина и осмехом екваторских шума

За тебе! од које већ месецима бежим...

Тешка ми је душа ко уста од јода

У Мртвом Мору старих Фараона.

Зором Венус леже уз бокове брода,

А на дну механичар са астрономијом под ногама

Покретом једним живот мој од океанског дна одваја

Тужном песмом из твог завичаја.

1925.

XII - Раде Драинац (1899-1943)

Уз Грига

У априлске ноћи ја сам месечар пијани

од месеца пуног душа ми се жути

у чежњу светова рани.

А кад усним

плашим се да ме не сахрани

визија неке жене и тамни собни кути.

...Чудни су априлски дани...

Изгубио сам појам времена на плавом кругу неба,

на длану боре оцртавају пређене путеве,

на огледалу спазих јесен и лишће у језеру очију.

Не плачем:

око мене шуме бесмртне строфе љубави.

Још једну песму,

мала рађајућа птица сутра ће ме натпевати

и ја ћу утонути у црне шуме пролазности...

Скоље-Београд-Загреб-Париз

1919-1922.

Раде Драинац (1899-1943)

Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.

Ноћу низ улице градске на прстима носим месец

и тугу остављам под прозорима изгубљених жена.

Дао бих све а ништа немам.

Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.