На младу зелен, уродицу
Пролетња земља жељно чека,
Из снега трга јабучицу
И црни се на хрпту реке.
Ко крпељ зора залив рије.
Тек с месом ишчупаћеш сутон
Из блата. Какве страсти крије
Простор на северу злослутном!
У грлу заседа му сунце -
Он вуче терет тај по путу,
О лед га треска, да све пуца,
И трза као рибу жуту.
Затони грабљиве тишине...
Док ноћ тетура опијена,
Оштрица санте ко нож сине
И звече сечива зелена.
Тугаљив звекет ножа траје
Досадна, гладна, гадна хрипа,
И санти што се сударају
Шкргутање и зуба шкрипа.
1916, 1928.
Нема коментара:
Постави коментар