Тих дана паде у недра парка грације
Сурови листопад што леди лишће грања.
Сутонима кован је конац навигације,
Ломили се лактови уз кркљање гркљана.
Магле нестале. Заборависмо осаму.
Смркавало се сатима. Кроз вечери заредом,
У ватри, у грозници и кијавици освану
Хоризонт болесни - и насеља надгледа.
И стине крв. Али, чини се, не стину
Рибњаци, и чини се, од последњих непогода
Не иду дани, и чини се, извинут
Из света, прозрачан, као звук, неба свод.
И постаде видно тако далеко, и тако трудно
Дисати, и тако болно гледати, и тако се шири
Мир и разлива се, и тако безљудни,
Толико заборавно звонки мир!
1916.
Нема коментара:
Постави коментар