Борис Пастернак

Кавказ сав лежи ко на длану

Ко изгужвана постељина,

Безданије лед глава плане

Од топле плавети дубина.

Магловит, гоњен мором сања,

Правилно, ко из аутомата,

Пали ко рафал пушкарања

Злурадост ледених громада.

И ту лепоту упих оком

Бригада бивших ту у боју,

Осетих завист предубоку

Пред преградама што ту стоје.

О, да је с нама случај сличан,

Па из времена, ко кроз сан,

Да на нас гледа ко тај титан

Наш дан, наш генерални план!

Преда мном тад би ноћу и дању

Његова нога корачала,

И кишу мојих предсказања

Својом би стопом утабала.

Не бих тад био љути борац.

Без подозрења, без проблема,

Место живота стихотворца

Живот бих живео поема.