Ливаде мреже љубичасте плету,
Мрак катедралски ко дим шумом пао.
Шта би још могли љубити на свету?
Ко восак мекан, он им се сав дао.
Постоје снови - будном ти говоре,
За сном да жудиш; како човек неки
Осећа да му трепавице горе,
Два црн сунца испод веђа меких.
Текли су зраци. Инсекти свих боја.
И вилин коњиц стаклом образ шара.
Шума је пуна блескова без броја,
Ко под пинцетом стрпљивог урара.
Успавали је звуци с бројчаника,
Док ћилибаром- као - у висини,
Сат васељенски, што не греши никад,
Дотерују према тој врућини.
Дотерују га, да све то он прими,
И сеју сенке, клате, боду бодри
Тај јарболски мрак што се к небу дими
У чежњу дана, на бројчаник модри.
Ко да старина надгледа сат среће.
Залазак снова грли шумском тамом.
Срећници никад сат гледати неће:
Удвоје, ко да спавали би само.
1917.
Нема коментара:
Постави коментар