петак, 23. новембар 2012.

СПАВАЧИ, ЛИЦА СУ ИМ БЛЕДА - Симон Симоновић

Раме на које хоћу да се наслоним
Легло је већ на земљу.
Браћа више не трче по дворишту.
Пусто је двориште.
Спавачи, лица су им бледа.
У сну их прогоне.
У огледалима руке су се дотакле.

Мајка скида са себе хаљину,
И растерује привиђења.
Бројим недовршене дане.
Круже само мишеви детињства.

Свима су руке пуне воска.
Зидови пуцају на све стране.
На напуклим фрескама
Растачу се наша лица.

У ВРЕМЕ НЕСИГУРНО, ЈЕФИМИЈИ - Нада Шербан

Хвала нема сунца,
старењу ветра, животу инсеката,
цветању и смрти биља,
хвала птицама кишоносницама,
жеђи земље, глади вода
што су ме пред тебе донеле, Госпођо.

Ни као пчеле лудо,
ни као људи паметно,
ни као реке задихано,
ни као просјаци стрпљиво,
да не броде твоја лутања.

Уз твоје руке Госпођо
носим песме,
самотна ми реч има пут повратка.

У твоје тишине остављам
сва важна сва моја слова,
воље, вина од којих војводе умиру брзо;
у твоје вирове остављам
ловоре, магле, сукобе царевина,
царске наредбе,
црне коње и јунаке,
бисерове гране;
гранате јабуке;
у твоје године остављам
косе моје златне
и утопљенице беле,
и ковчеге невестињске неотворене,
и кошуље везене недароване Госпођо.

Уз твоје руке госпођо
носим песме,
самотна ми реч има пут повратка.

Ни као пчеле лудо,
ни као људи паметно,
ни као реке задихано,
ни као просјаци стрпљиво,
да не броде твоја лутања.

Хвала менама сунца,
старењу ветра, животу инсеката,
цветању и смрти биља,
хвала птицама кишоносницама,
жеђи земље, глади вода
што су ме пред тебе донеле, Госпођо.

ЈАХАЧ - Иван В. Лалић

Коњ и господар узде; једна кретња
У служби гвожђа. Трава поплашена
Увлачи танке језике. И летња
Тишина дрхти, тешко разбијена.
Младић је покрет, а ваздух је сметња.

Очи у очи. Стопљене без руба
Као две воде. Под трбухом нокат
И густа мржња тврдих белих зуба.
Коњ пропео се, ознојен и окат.

Копље је нагло зрело од тежине
Јахача. Коњ и човек изнад змаја.
Земља се јежи испод маховине.
Земља је камен. Камен је аждаја.

СОПОЋАНИ - Дејан Медаковић

Сагнули су главе
У болу слушају
 Казивање злореко
О својој будућности
Умор неутешних
Запечатило је вечито ћутање
У златном језеру
Утопљене су књиге мудрости
Узалуд нарикаче буде
Златно језеро
Гњурачи снова
Узалуд надање
Потопљена је повест летања
И тајна
О заробљеној зраци сунчевој
На камену су само остале
Уморне руке
Сведоци клонули
Непоновљивог збивања.

МИЛЕШЕВА - Дејан Медаковић

Остао је
А могао је отићи
Раскрилио је своју
Сањиву белину
Нетакнуте су његове
Радознале очи
Рођен је у љубави
Не у страху
Бол га је мимоишао
Заувек
Нерањива су његова крила
Руком растерује мрак
Из гроба
Пропадљиво
Узноси
До трајнога
Остао је
А могао је отићи

ДЕЧАНИ - Дејан Медаковић

На зидовима
Небо и земља славе
Своје варљиво
Помирење
Опомене
Вериге времена
Свуда присутне
И Христ без доброте
Прети мачем
Као да је и сам заборавио
На своју поуку о мачу
На стаменом камену
Нигде наде
И нико не сме да жали
Орача туђе бразде
Ни онога
Који је морао да грли
Туђу жену
Христа и цара
Издала је рука
Срђа грешног.
 

МАНАСИЈА - Дејан Медаковић

Скривница лепоте
Последње уточиште снова
Оглувели су ратници
За звекет оружја
Припремљене гозбе свадбара
Растераће
Гласови пророка
Из каменог оклопа
Излаза нема
Једино
Лестве Јаковљеве
Чекају ретке бегунице

ГРАЧАНИЦЕ - Десанка Максимовић

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко богородице Милешеве и Сопоћана,
да туђа рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку
ко срца предака, Грачанице,
да бар светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.

Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме,
да нисмо привикли у тебе клети.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине узнети.

Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака давних расејане кости.

Да бар можемо подићи на Тару,
у каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.

РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ - Растко Петровић

Кад човек умре руке прве занеме;
Рука умрлог ко ноћно воће зри,
Ко успаване тице чија срца још стреме
Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.

Беље, но тешки месец ког више неће да носе,
Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
Тако спуштене мирно на груди - брежуљак среће.

Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
Ове руке оживе преображењем у звезде;
и пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
Измеђ` вулкана и неба руке умрлог језде.

И провлаче се лагано, фосфорне понорне руке,
Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
Кроз тамну поноћ земље, измеђ жилица смреке,
Испод толико биља кога су свуд садиле.

А те сам руке негда толико љубио,
Осетио им тад свежину да спира главобољу;
Траг дивних руку по књигама се изгубио
Но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.

Одједном у свом току, пробивши бок планина,
Избију те светле руке ко зрачни извори;
Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобанина,
Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори.

СИМОНИДА - Милан Ракић

(фреска у Грачаници)

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу
Док мирно сносиш судбу твоју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи...


МОЛИТВА БОГОМАЈЦИ ЗА РАБУ БОЖЈУ ДОРУ РЕМЕБОТ - Тин Ујевић

Пред твојим славним, Мајко, дражима,
ја пјан и бесан, сасвим недостојан,
ко трска лак, ко дијете непостојан,
у мраку клонух с црним лажима.

И кост, и мозак бол изажима;
а тешко оном ко је, неспокојан,
у јаду срећан, а у срећи здвојан
лутао ноћним, сам, пејзажима.

- И нигдје није нашо обећане
љубави, нигдје гријеху опроштења,
и нигдје није нашо росне мане,

и нигдје чистог сребра Поздрављења,
и нигдје није нашо Вивијане,
и нигдје крви светог Откупљења.

среда, 21. новембар 2012.

ВЕЧЕ У ПРИПРАТИ СВЕТЕ СОФИЈЕ ОХРИДСКЕ - Љубомир Симовић

Зар сасвим ишчезе сва она тежина и снага
удова, мачева, разлога и мудрих језика?
Зар стрела мимоиђе сваку птицу и звер
да погоди тек пену језерску, кратковека, вековит плен?

Богатство у косама госпи, у мачевима жупана,
грожђе у корпама сељака и снага хиљада коњаника
прелазећи кратак пут преко кичице у вечност
у сусрет потомству, зар до убоштва нађоше раскошан пут?

Госпе, силазећи низ степенице уске и мрачне,
или ходећи њима увис, свеједно степеник по степеник ка смрти;
велможе са штитовима улубљеним кљуновима крагуја,
лупа гвожђа у биткама и прострељених неуздржљива крв,
да један оставе зид, бучно испунише век.

А постојано језеро међ стубовима храма
беше ли мера што измери ко јак је за вечност, ко није,
језеро што и вечерас над истим послом бди
ко кад на одежду златну капаху восак и грозд?

СОПОЋАНИ - Васко Попа

Румени мир снаге
Зрели мир величине

Од златних птица под земљом
Од силног воћа на небу
Све је на домаку руке

Дивно су клекли облици
У зеници мајстора

(Време је уједало)

Млада лепота поноса
Месечарска сигурност

И капије вечног пролећа
И светло оружје среће
Све само на миг чека

У десници мајстора
Дамари света бију

(Време је уједало
И зубе поломило)

НАПУШТЕНА ЦРКВА - Милан Ракић

Лежи стара слика распетога Христа.
Млаз му крви цури низ сломљена ребра;
Очи мртве, усне бледе, самрт иста;
Над главом ореол од кована сребра.

Дар  негдашњег племства и побожног себра,
Ђердан од дуката о врату му блиста.
По оквиру утиснута срма чиста,
А оквир је рез'о уметник из Дебра.

Такав лежи Христос сред пустога храма.
И док, неосетно, свуда пада тама,
И јато се ноћних птица на плен спрема,

Сам у пустој цркви, где круже вампири,
Очајан и страшан, Христос руке шири,
Вечно чекајући паству, које нема...

АНЂЕО ТУГЕ - Тин Ујевић

Тужни анђео тако мило гледа,
он се смијеши и цвијета кроз тугу:
Туга је за њ најљепши израз радости
из које пупа срећа у цвијетно миље.

Неоткривене снаге бића плове у ову плаву сјету.
Он је велик од мука и диван од своје тајне.
Најзагонетнија особа на чудном свијету.
Духовне потребе као кад јесу у њему скрајне.

Он је анђео, а ја га драгам као жену.
Печат кобности он умилно носи на челу.
И савршенству бића баца преко лица сјену.
Он је мирни ат бунтовном арханђелу.

Анђеле, твоју тугу не смијем видјети освијетљену.
Ја је само слутим као радост осјенчену,
замагљену кроз копрену.
И пред бљеском коже твоје као да имам на биони мрену.

Права срећа се само смијеши, а пуна туга не рони сузе.
И тајна бића, и прву и сваку другу ријеч њој узе.

АРИЉСКИ АНЂЕО - Бранко Миљковић

Анђеле горки празнине и снаге,
Кад указа се сунце какав није
Свет, где невољен јаче ћу волети драге,
Док плод посејан у паклу на небу не сазрије
Ако намере добре срце воћу
Подари, каквом ватром вођени иду,
Док пчела ставља жаоку у слаткоћу
За смисао лета на искусном зиду.

О, опија ме ватра тако трезна
Око твоје главе ко пролеће!
Ко тебе није видео тај не зна
Себе, ко тебе не виде тај неће
Никуд стићи, јер бескрајан је пут.
Гле месец блиски изнад рујног цвета
Доби облик српа: лепота је смрт
Где врлина откри могућност узлета.

Непомичан си, зато те не могу стићи;
Тако близу мене други ваздух дишеш
Док силазак у дубину обећава све више
Звезда на коју треба се тек навићи.
Дивно празноверје што измишљаш крила
Ослепљеном ваздуху у тој сажетости,
Твоја је младост пре свих младости била
И остала на зиду ко слика милости.

О сретна младост која проћи неће!
Да би био разумљив срцу оста
Млад у издвојеном дану који поста
Светлост што ме мири са вечним пролећем.  

недеља, 11. новембар 2012.

ОГЛЕДАЛО - Зора Мастелица

гледаш се
у низу шарене птице прелећу
мислиш
ни бура ни олуја
ништа им не могу

затрепери бреза...

видиш
кап крви мили низ
огледало
сва радост годова живота
само у једном
поју

гледаш се
спокојан
у низу ледени брегови
бродоломи
и живот распукао

замириса нар...

црвена кап низ
огледало
сва ватра годова живота један
крик

гледаш се
и спокојан
видиш
обриси тела тону у дубину
белутак душе
склизну низ огледало

мирише босиљак...

сав живот се сви
у једну сузу

ALTER EGO - Зора Мастелица

реч тихну
нечујну и за пузавицу
око тела
безгласно скоро
и глас
звао се Он и крик и срећа
бол и узнесење
под кожу сложи
тихо и побожно

трептај радости
жар и сузе
у своје чело укуцај

песму запали
у телу
док је дрхтај и мисао само

биће то пламен
ватра
довољна да греје
све Твоје циганске душе

видећеш како растеш
у столетно дрво
од грана никоме
сенке

у столетно дрво
које муње призива
Оне га хране

РАЗГЛЕДНИЦА - Зора Мастелица

давно када смо путовали
у Гранаду
све је било у беспрекорном
поретку и миру
бели мермер и бели голуб
завојевачи и мртви бранитељи
наранџе дозреваху
само се прах јецаја
Федерика Гарсије Лорке
расуо по нашој коси

давно кад смо сањали
на ушћу Неве Санкт Петербург
је био зимска идила
одједном дигла се бура
са неба и са мора
пуцале су крхке кости
горела је туга Марине Цветајеве
нисмо знали одакле смо
и где треба да се вратимо
пут се преломио

У ЗНАКУ СВЕТЛОСТИ - Зора Мастелица

Сену и гробље знак светлости
спаја
водио нас црнац
на мосту верглаш
на лицу му историја реке

црнац
звучно се некако звао
говорио о цркви
невидљиве и њеном оку
огромном

Сена је моћна и топла
до Моnmartra цео свет
и хармоника
црнац пева о уметности
од Сене светлост до бескраја
сликари обешени
слике проходале

РАЗГЛЕДНИК - Зора Мастелица

путујући
освајамо ваздух планину
снег на Алпима
биљку у стакленој башти
напуштеног црног пса

крај реке у најлепшем граду
жуборе бајалице које лече
године и невини осмеси
жубори поток из завичаја

у хотелу Grande парфеми
детерџент цвет мириса
и умивено лице мајке

булевари крију калдрму сокака
липу коју је деда засадио
на дан нашег рођења

путујући
поздравимо стаклено око човека
из стаклене баште
миришљавог пса
и наручје Fransoaz 
Rubensove јунаке
ветерана који продаје орден
васкрсле Karamazove

уплашимо звери на појилишту
ухватимо цвет у цветању
разбудимо певаче
запалимо ватре запалимо тело


ИСКУШЕЊА - Зора Мастелица

у Палмотићевој цветају липе
године и годови
одлазите господине
по ко зна који пут

Они сакупљају речи
разбацане
поубијане птице низ мутну реку
језде
Они сакупљају лажи
посађене у темељ дана
можете срушити дан господине

у Палмотићевој миришу липе
о старости ми нису причали
не стари тело ни рука
то стари поглед и сан

Ви никад нећете
осветлити свој сан
господине

у Палмотићевој сву ноћ неко
сече липе

ЉУБАВНА ПЕСМА - Зора Мастелица

на пешчаној обали
галебови да ме љубе
орлови сањају

кога сте Ви ноћима варали
љубећи тело моје
себе
или свој сан
мене
или мртве неке жене
из својих давних додира

на пешчаној обали
нећемо се опраштати
коме све те речи
које себи не верују
док тону у празнину руку

кога сте Ви данима варали
љубећи тело моје
а оно од корења и биља
јунаке и атове чекало
у друго небо да се вине

а Ви
питајте прве кише
кога ја то варам
на обали пешчаној

УЗНЕСЕЊЕ - Зора Мастелица

у воде понорнице
пролеће дође изненада

ноћу
тајно
ливаду оседлавам
боровима у раст залазим
гнездо на међама
каменитим
остављам

један је човек желео да оде
у недељу
у свануће

разиграле се воде подземнице

коме се у траг
вратити
биљем зачарати
и рећи
пут све тврђи

и
комад смеха под јастук
заметнути

један је човек
у недељу
у свануће пошао птице да увери
из бола кукурек
ниче

разиграју се воде потајнице
пролећа дођу изненада


НОКТУРНО - Зора Мастелица

кроз прозор воза
видим грудву смеха
низ литице сурове планине
на њој дете руку раширених
у заносу и страху
у мрежу за лептире лови
смисао чудног путовања

иза тунела
ознојених тела огромних руку
младићи копају бунар
лете кости и корење
нема бистре капи
нема златне жице
до тајне неће доћи у свом веку

иза поља иза магле
на пању старац наг и нем
ниже бројаницу

ИЗВОРУ СВЕ БЛИЖИ - Зора Мастелица

птице смо дубоко у зеници гајили
глас мајке
у недрима песму испредену

извору све ближи

гору да запалимо борови да се руше
песму у клетву
децу да не боли

извору све ближи

низ поглед путоказ крстова
по једна птица крила
одсечених

ПОСЛЕ ПРАЗНИКА - Зора Мастелица

вечерња веје туга
низ лице детета
у чијем су погледу
градили историју
газећи његову играчку

на путу
у блату и крви
остала је фотографија
деда, отац, брат и кум
нико није знао
да је дете у корен косе
уплело
мирис славског колача

ПУТОВАЊЕ - Зора Мастелица

како се тужно зањихала
Твоја колевка
уз ударе мора
олује са Динаре
и плес атова

цвет бадема и вино и воду
небеске силе запалиле
ватра Ти се у зеници
настанила

ни од сунца помоћи
од нежности смираја
ни од Бога утехе

сећаш се
благост Ти чело украсила
срне Ти пут отварале
кораку траве клањале

сањаш
класа жито у Плитвичким језерима

изненада зину срп дана
оживеше бајалице Твог свитања
искочише вукови на Петровачкој цести

сруши се зид времена на Твој
сан

звери појеле своју крв
и своју кост

нема речи за ту рану
ни љутог корена
ни видара
нема иконе која лечи

Живот Те убио

горе ати
гори жито
у Плитвичком оку

НАША ГОДИНА - Зора Мастелица

са пролећа са планине
руке олистале усне у цвату

лети на белом ату
очајници у трку

са јесени додире и погледе
за пријатеље вежемо

зима да буде
колиба румена

на болу невидљивом
у будућност стижемо

УОЧИ ПРАЗНИКА - Зора Мастелица

вечерња веје туга
низ распукло црквено звоно
ближи се Бадњи дан
низ планину хуји мећава
носе је гладни вукови
у зубима
нико је не чује
никога више неће уплашити

ДАН - Зора Мастелица

дан док изгрева
низ девојачке мараме
беле
до грла стиже

зором ме росну
на извору чекајте

у подне ђердане
тишином и умором
збраја

подневну сунцокрети
у цвет зову ме

и поноћ круг
затвара
тело се беласа
до новог изгрева

не тражите ме
опоноћена
низ понор речи
ломим се сама

ИГРА - Зора Мастелица

сањали ме у осојима
пустим забранима
тамним вировима

у присоје јездила
са ливадом цветала
клањала се изворима

чекали ме у шумама
са зверима
и пушкама

јелене гајила
пчелама глас делила
сунцу око пружала

љубили ме, љубили ме
ја у сан и мимозу
изникла

СЛОВО О ЖИТУ - Зора Мастелица

зрно Ти
снагом прадедова
дањује

ноћу
сунца из Тебе
ничу

губим Те
као надање
као песму

не дам Те
ланац
и коб своју

разбуктано
трајање
моје

ПИСМО ДЕДИ - Зора Мастелица

шаљем Ти олује и птице
камен међаш из забрана
прегршт бунарске воде
са чела године склони
ватре упали вукови да оду
постељу спреми
одмора жељни долазимо Ти

ТАЈНА - Зора Мастелица

у корен ораха
уписана
у корен неба

у зрну соли
чувана
у луку бола

у трагу дуге
тражена
са чела се чита

ПЛАНИНЕ ОСАМЕ - Зора Мастелица

заноћисмо на планини
сами

како је чаробна
песма без гласа

уздигли се јелени
на изворишту

уздигла се ватра
на длану

уздигла се змија
на камену

траже нас вековима

и певачи и ловци
и велебиље и присоји
 и нико нас не види

осванусмо у нигдини
вековасмо у осами

БУЂЕЊЕ - Зора Мастелица

овај пут у бајку води
сан извајан
јагодицама Твојих прстију

румени сан у ноћи
долазећој
из ока прхну срна

све је сан
опточен тугом
у дану који изгрева

на далекој небеској нити
као грумен сунца
тело да зажари

да ли се пут суноврати
да ли ће бајку жедни јелени
роговима разнети

МАЛЕ СЛИКЕ - Зора Мастелица

сањам Твој сан у сну

јутром
муња пољуби дугу

до поднева
корак страх прелама

склапам руке у молитви
вечерња веје туга

круг се затвара

КЛЕТВА - Зора Мастелица

јутро
пошли смо у град

и позвали змије
мудрости да нас уче

пратили нас коњаници
са лептиром на челу

од клетве нас вукови
рањени болом чували

у гори
лице Ти има лик песме

САН - Зора Мастелица

у цркви, у молитви
високо обриси анђела

мир не смемо узнемирити
ни тело... ни душу... ни сан

нада се преломи
распукну се звук звона

у спокоју догорева свећа
шапатом тишине...

севну муња
далеко пронађох Те

РУКОПИС - Зора Мастелица

из камена прага извирали
гласови милопојни
витезови оклопници
крици и јецаји
сибирски мученици
трубадури и песници

у небеске стазе гледах
Тебе не чух на мом путу

из горе јуришале
главе пећинске
главе мудре
главе на коцу
главе снене
коњи бели сви у крви

путовах путевима
биљним и римским
снежним и турским
морским и сибирским
мој пут се са Твојим
не укрсти

на ваги небеској
не мере
блесак наде
руј зреле трешње
дрхтај тела

низ сребрни прах
водим Те

БЕЛУТАК НА ПРАГУ - Зора Мастелица

на кућном прагу
исцртавам свој свет
лик мајке
утиснут у белутак
отац се удаљава
у беличастој магли
црни прамен косе
таласа надохват руке
бежи из слике
портрет са пријатељима
ликови умивени светлошћу
чудан свет
створења са ожиљцима
река
и љупко биће
вилински коњиц
чаробни паук
из своје мреже гледа
урамићу слику

субота, 10. новембар 2012.

ПЕШЧАНИ САТ - Зора Мастелица

сећање баца мрежу
лови
у вртлогу несна и недана
на морско дно
на нож
падамо
уклетству слабих
царству мудрих
ћутању се враћамо

КРСТ ВРЕМЕНА - Зора Мастелица

Ти и не сањаш мој сан
јесен на прозор тела куца
треба опевати наш дан
личио је на огромног пса
у понору речи

исповедали смо се птицама
травама и себи
бежали од погледа
престари за лет
премлади за ћутњу

далеко неко је свијао тугу
наш мали пас нежности
гладан
ломио је дан
јесен на прозор чела куца
гост неизбежан


СЛИКА - Зора Мастелица

прелива се сета виолине
на слици

горки мрак који плаши
иза првог корака
црни лавеж пса млечног јутра
ноћу Те буди

мирис нежности руке
у бег тера

шуми сета виолине

исијава
зуј пчеле
сан о мудрости
плете небеску нит

пламти
ожиљак речи
који клешу мајстори дана

дрхти сета виолине

ломи се мост
који није Твој корак

топла кућа на осами
у којој чашу светлости гајиш

све је на слици
само си Ти из слике изашао

трепери сета виолине

ОЖИЉАК СВИТАЊА - Зора Мастелица

корачаш ивицом дана
у даљини мирно
светли сећање

поред реке тражимо
детелину

процветао глас

трчећи ливадом
одували смо маслачак
ка небу

годинама чекамо
да се врате његове латице

на длану светли кап росе
у којој се свемир огледа

ТУГА И ТОКАТА - Зора Мастелица

Бах је за цркве и мисионаре
звук резак мисао голема
комад месеца црвен на крик
расни пси за стару господу
(година рођења заборављена)
желим
пса без куће и ланца о врату
пса циганских снова
у његовим очима
поглед свој да препознам
Бах је за цркве и расну
господу

СЛАВА - Зора Мастелица

мајка нас купала
мирисом ђурђевка
о ђурђеву дану
деда даривао штапом храста
пресвученим
кошуљицом змије чуваркуће
док је отац пут сањао
усправили се крајпуташи
коњ је у скоку
прелетео небеску плочу

орошени крвљу јагњета
низ вучји глас ходимо

РАМ - Зора Мастелица

бела кула
бела птица
бела река
бела рука

бео пас
и бела пчела

бело уже
и ноћ бела

ЗАПИС О ПСУ - Зора Мастелица

прате ме
очи његове тугом отворене
два бездана две репатице
два мртва јунака
ћутимо свако своју причу

гледам
три здраве ноге
Он види на крају улице
дрво из земље ишчупано
уморни од надања
лајемо ћутећи

ПИСМО ЗАВИЧАЈУ - Зора Мастелица

кости шаљем Ти

сва ребра угради у поноре
пећине и богазе
медведе и вукове поубијане

руке дајем за пландишта
ратишта и појилишта
згаришта и даништа

очи
за присоје и осоје
ранобиље и горобиље

пузавица
пањ и трн Твој
мртав

АКО - Радјард Киплинг

Ако можеш да сачуваш присебност
Кад сви око тебе изгубе главу
И кажу да си ти за све крив.
 
Ако можеш  да верујеш у себе 
Кад сви у тебе сумњају, чак и да узмеш
У обзир ту њихову сумњу.

Ако можеш да чекаш, а да ти не досади чекање,
Или када видиш како те лажу, сам да се не послужиш лажима,
Или кад видиш како те мрзе, да недаш маха сопственој мржњи
И да при том не изгледаш предобар или премудар.

Ако можеш да сањариш, а да снови не загосподаре тобом,
Ако можеш да машташ, али да ти маштање не буде циљ;
Ако можеш да се суочиш са успехом и неуспехом
И да се на исти начин односиш према тим обмањивачима.
 
Ако можеш да поднесеш да истина коју си рекао,
Изврну ниткови, како би од ње направили клопку за будале,
Или да посматраш пропаст онога, чему си посветио сав свој живот
И да погрбљен, с дотрајалим алатом опет ново ствараш.


Ако можеш да све своје добитке скупиш на гомилу
И ризикујеш да их изгубиш једним јединим бацањем новчића у ваздух,
Да све изгубиш, па почнеш опет испочетка,
И никад ни реч да не изустиш о свом губитку.

Ако своје срце, живце  и жиле присилиш да те служе дуго,
Мада су већ давно одслужили своје и да издржиш кад нема више
Ничега у теби осим воље која ти довикује: Истрај.

Ако можеш да разговараш са нижим од себе и не истакнеш своју супериорност
Или да шеташ са краљевима, а да не изгубиш своје достојанство,

Ако ни пријатељи, ни непријатељи не могу да те увреде,
Ако сви пријатељи могу да рачунају на тебе, али ни један превише,

Ако сваки минут неумитног времена можеш да испуниш са 60 секунди
За које знаш да нису протекле узалуд, твоја је земља и све што на њој постоји
И што је најважније, бићеш човек, сине мој.


Превод
Иван Бекјарев

среда, 28. март 2012.

ДОЛАЗИЛИ СУ И ОДЛАЗИЛИ ЉУДИ - Милијан Поповић

Долазили су
и одлазили
људи


Смењивали се
ноћ
и дан
радост и жалост
јава и сан
У оку скамењене птице
гасила и палила сунца
Ницала и умирала кућишта


Низ степенице уклесане у стену
силазили су одбегли богови
међу људе
учили људски језик
псовке и песме скарадне


Окупљали су се заједно
богови и људи
у дане празничне
и дане радне
и бивали су једно
Окупљали су се на Зборишта
докони да одгонетају лет птица
зачеће живота и смртни крик
да зановетају о свему


Окупљали су се тако
у дане радне
и дане празничне


И тражили су богови међу људима
И тражили су људи међу боговима
себи сличне
И преображавали су се богови у људе
И преображавали су се људи у богове
и бивали су једно

ПОГРЕБ - Милијан Поповић

Прође човек
(сад и никад више)


Мртваца пронеше
(на ваздушастим носилима
у сандуку од храстовине)
четири човека дивовског раста


Сланом опрљеном Прљушом
(скоро невидљив)
пројури зец
ниско (пред кишу)
пролете ласта


Одједном
белину дана црно засени
козица Белка
на грану јабуке дивљаке
обешена


Прође човек
сав од магле
од муња
од облака
саздан
прође сном

ТАМО СЕ У ТАМИ - Милијан Поповић

Тамо се у тами
оцртавао и наш нејасан лик
и царовала нека тужна лепота


Из зеленог шкриљца шикљао је
млаз суза


Тамо се у тами
изнад чесме
на Прљуши
окупљаху у поноћ
јунаци са бојишта
утваре
и виле беле
из народне песме

НАДА И БЕЗНАЂА - Милијан Поповић

Нада и безнађа
на смену
(безнађа преко реда)


Откривамо истине старе
под наслагама векова скрите


Ноћ -
нама сродна
рађа се из гроба


Долазак
Живљење
(какво такво)
и
занавек -
сеоба

КУЋА НАМ НЕПОСПРЕМЉЕНА - Милијан Поповић

Кућа нам непоспремљена
О црне вериге
изнад прочевља
репати враг се обесио


Кроз оџак
са звезда
из ведрине
чађ капље


Згрушана крв предака
Пламсају ватре поред друма


Ветрови таван прочишћавају


Баба-Станија сишла с ума
поменик огроман прелистава
претке прозива


Земља -
чудовиште
у утроби својој
безброј гробова скрива 

СА БРДА УКЛЕТИХ - Милијан Поповић

Са брда уклетих
преко далеких непроходних шума
рубом празаборава
праћени синовима нерођеним
враћају нам се преци
лица озарена
у праскозорје


Ноћ преображена у чудовиште
над мирним домовима нашим
незнанокуд лети


Умрли путници жељни друма


Неко нас иште


У срцу
звезда заривена крвари

НИГДЕ - Милијан Поповић

Нигде
људскога створа
разговор пријатељски
(или заваду)
да заподенемо


Ни привида
нигде
вештица бар
на метлу да узјаше


Ни нарицаљке
не јављају се више


Ноћ залутала
у нама


Самоћа сипљиво дише

КОЛО ВИЛИНСКО - Милијан Поповић

Коло вилинско
на заравни
играју девојке босе


Набрекле плодове наших руку
пустоше потоци водоплавни


Слепи ђаволчићи
иду
подруку


Громовник Илија
наздравља паликући

САМО ПЕСНИЦИ МОГУ - Милијан Поповић

Само песници могу
ако им се то прохте
ако им се тако хоће
само су они у моћи
предзору
после непроспаване ноћи
или
у било које доба
мирне душе
брати зорњаче
са шкрте Прљуше


Само песници могу
очекивати да
у неко далеко праскозорје
Прљушом неплодном
са омамом живота
њима мртвима захуји борје

КО СИРОМАШТВО ЧИСТА ВОДА ТЕЧЕ - Милијан Поповић

Из шкриљца зеленог
ко сиромаштво чиста
вода тече


Земљина утроба
у себи
богбигазнао шта кува
колач какав нам пече


Утваре невидљиве
нам прете


Крај чесме вилењак
од урока нас чува


Изнад отворених гробова
јастреби лете

ПРЉУША - Милијан Поповић

На видику
смреке две
у пару самују
Усамљенице вите
немо ћуте
ко споменици на постољу стоје
скрајнуте
лепотом зраче


Понекад само
кад им је време
придруже им се
печурке рудњаче


Прљушом светлост ниче
увире у слику

НЕ УЗНЕМИРАВАЈМО ПРЕТКЕ - Милијан Поповић

Не узнемиравајмо претке
мирно нек почивају
у подножју брега


Пред апокалипсом
која следи
они нам неће
они нам не могу
помоћи


Из сваког кутка
опасност вреба


Крв у жилама
леди


Постоји потреба
да се вратимо на почетке
као што се у воду
поново враћа
облак

СВИТАЊЕ - Милијан Поповић

1. 


Овога трена
огромно усијано Сунце
су пробудиле
из сања
лајаве зоре


Весели лавеж
долином планином
реком потоком
стазом псећом
узбрдицом низбрдицом
пропланком литицом
у круни цвета
од камена до камена
весели лавеж
одзвања


2.


Овога часа
на раскрсници пута
на међи
између два
Ништа
ноћ згранута
се предала
без гласа
и
дан
је зором кренуо
безглаво
у неизвесно путовање
кренуо
кривудаво


Куда
ђаво
би га знао


Секире су певале
из забраништа:
дане
здраво
дане 
здраво


3.


Кроз шуме
што се злате
овог трена
дан
су на крилима
донеле
из земље
непознате
далеке
као снег беле
неке
измишљене птице
и беле виле
горске лепотице
у сну нашем
прадавно
што су заноћиле


4.


Са небеске осматрачнице
са огромне висине
утуткан у мекоћу
паперјастих облака
на свет се кезио
(незнано зашто)
ћелави ђаво
узгред
из чиста мира
пљујући себе
у ћелу
у лице


И нико
баш нико
нија знао
шта се то збило
шта је умрло
шта се родило
из неописивог страха


И нико
баш нико
није знао
ко је испразнио
огромну
небеску зделу
помрчине


5.


Избезумљена ноћ
управо
баш
тада
тога трена
је остала
тако сиромашна
без успомена


Мутне су воде
надолазиле
огромном диву
преко рамена


Са белог дувара
напуштене одаје
у некој
далекој
кући сиромаха
замирисала је на смрт
мртва стеница
и сасушена ваш


6.


Испод чаршава
из сања
из сванућа
мирис је ширила
сочна крушка
и дизала се пут неба
пробуђена лепетом птица
снага мушка
здрава
и шашава
набијена
до распрснућа


7.


Управо
баш
тада
тога часа
тога трена
ноћ је
заштићена стогом
сена
одмаглила
долом
са кишом која је лила


Без збогом
ноћ је одмаглила


Невидљивим силама гоњен
маглом осољен
дан је незнанокуда бежао
безглаво
од себе
од бога
од ђавола
од рогатог вола
од оног што га
на путу чека
дан је узалудно бежао


8.


Дан је крварећи зором
бежао
у без-дан
бежао
од суша
од лелека
од громова
од мразева
од злокобних снова
од поплава река


9.


У томе трену
управо
баш
тада
тога часа
зачараном гором
заглушујући ноћна оговарања
одјекивале су речи нечије
изговорене
са невидљивог олтара:
у свитање
све нас мање
у свитање
све нас мање


10.


Управо
баш
тада
тога часа
у томе трену
ђаво је
искористивши неопрез
украо реп ноћи
и
сакрио га
у бадањ
за успомену


11.


Док је везиља зора
везла свој вез
мргодан бог
са суром брадом
од повесма
по обличју човечијем
саздан
са висина
из неког ината свог
из сопственог беса
инаџија бог је режао
на тек рођени дан
на сан
на располућена небеса


12.


Ђаво ћелави
и бог мргодан
и ноћ
неодгонетнута
и зора
дана весник
на раскрсници пута
и сам дан
чак и сан
и песник
да
и песник
свитање који записује
били су
тога часа
тога трена
били су песми
ни до колена
ни до колена