Исти и не исти ишао сам храстовом шумом
Чудећи се што моја муза, Мнемозина,
Ништа није одузела моме чуђењу.
Крештала је сврака, и ја рекох: сврачост.
Шта је сврачост? До сврачјега срца
До длакаве ноздрве над кљуном, и до лета
Који се обнавља кад почне да пада ниже,
Никад нећу досегнути, те је нећу ни упознати,
Но ако ипак не постоји сврачост,
Онда не постоји ни моја природа.
Ко би помислио да ћу тако, после много векова,
Пронаћи спор око универзланих питања.
Монжерон, 1958.
Нема коментара:
Постави коментар