Пред крај двадесетог века, рођен на његовом почетку,
после написаних књига, лоших или добрих, али радних,
после освајања, губљења и поновног стицања,
Ево ме овде с надом да се може почињати наново
и сопствени живот излечити мислећи снажно о упознатим стварима,
тако снажно, да места и људе неће одузети време
и да ће све трајати истинскије но што је било.
Не схватајући откуда године заноса и истовремено муке,
примајући своју судбину и молећи за другу,
нисам повлађивао себи, стискао сам уста.
Поносан на једну само, мени познату врлину:
шибања себе многоруком дисциплином.
Стално почињен наново, пошто, што унесем у причу
показује се као фикција, за друге, не за мене читљива,
и оплиће ме, и заклања ме,
и из жудње за истином бивам непоштен.
Тада мислим на правила вискога стила
и на људе којима никад нису била потребна.
Као и о том како ме читавог живота омањује нада.
1980.
Нема коментара:
Постави коментар