Моја сестра - живот и данас је бучна,
Пролећну је кишу стуштила да лије,
А људи с ланчићем на прснику, жучни,
Палацају фино, ко у овсу змије.
Старији ће рећи и своје резоне.
Ван спора, ван спора твој је резон важан,
Што су љубичасте очи и газони
И пејзаж пред буру од резеде влажан.
Што читаш ред вожње кад се возиш летом
Камишинском пругом, до последњег ретка;
Он је грандиозан као писмо свето
Макар га сто пута читао спочетка.
Што румени смирај над селом се клони,
На перону силна гомила се тиска,
Ја чујем да није то постаја она,
А са мном и сунце саосећа блиско.
И по трећи пут већ звоно сетно туче,
Као да се правда: жалим, овде није.
Осмуђена ноћ се кроз прозор увуче
И бескрајна степа до звезда се вије.
Ко фатаморгана вољена се крије,
Попут свих и она негде слатко спава,
Док немирно срце на платформи бдије,
Вратима вагона степом откуцава.
Нема коментара:
Постави коментар