субота, 21. новембар 2015.

ПЛАЧ СЕРБИЈИ - Захарија Орфелин

јејаже сини в различнија государства расјејали сја

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.

Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ,
моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.

Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
острим мачем падоша у својој держави.
Ах, на жалост горку ми остах ја без слави!

Морала сам већ поћи ја к различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу:
"Ето наша робиња!" - а бреме налажу.

Серпске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.

Ах, несрећа та моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спустив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Гди војводе преславне са храбрими воји?

Једна чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, - ах, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругна стала сам, - о, моје жалости!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терзајући с`, утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју последњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
"То ли она преславна Сербија у свјету?
Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету."

И сви моји пророци славу возљубили,
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презрјевше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу насљеде.

Оружија сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испуштава своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија са плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тога једне;
а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за мојом храбростју прегорко плачући.

Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.

Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпе избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, - то је свима жеља.

Косе моје на сабљу врази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.

Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,
сасвим мене презрјела, помоћи не јави.
Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели,
и сосједи и друзи већ те оставили.

Но и сами синови моји већ стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вјековјечно свели.

Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногами врагов си, имати мислити
каквог тиме покоја илити слободе,
но нејмајућ свог вожда, ништа не находе.

Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
носе бреме велико, а јоштер не виде.

Цркве моје пропале од слободе своје, -
утјесњени левити, жално срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различними муками к западу догоне.

Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене саму јадну
остављају на муках, ах, жалости моја!
Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја?

Ризи с мене њекоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само что державније јешче м` зашчишчајут.

Тко ми може довољно жарки суза дати
ову моју несрећу довјека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!

1762.

АДАМ - Гаврил Стефановић Венцловић

Месо од земље,
кости из камена,
очи од воде,
крв од росе,
пара и одихивање од ветра,
разум, памет од облака,
умље с анђелске брзине...

Кад умре, у то му се тело опет и 
разиђе.

ПИСМО НА ЛЕДУ - Гаврил Стефановић Венцловић

Браћи Дрињанима

Писмо на леду позадуже траје,
Неголи наши срећни и добри данци
У миру бораве!

ЗА СВОЈ РОД И ПРИЈАТЕЉЕ - Гаврил Стефановић Венцловић

За наше старије, за цара и господу му,
за своје спахије, за војиштане
и поглаваре њихове, за кнезове своје и бирове,
за свој род и пријатеље,
мобе и прошње на добро им
за њих Господу Богу усрдно ваља
доносити наше.
Јерно њино у миру борављење
и слобода,
нас од зла заклања,
и бригу нам с наше главе скида,
мирост даје...

Свесрдно се за све те људе
по подретлу и по реду
више исказате молитве -
како за хришћане, тако и за иноверце -
о животу, о здрављу, о спасењу,
за срећу им и берићет,
о мирноме борављењу,
на војски сачувању и надбијању
наше непријатеље,
којино ишту да нас погазе
и наше добро с јагмом развуку!

ПУТ - Гаврил Стефановић Венцловић

Доста и доста таквих има
Што широким путем путују свој живот,
Ама уска врата и тесни пут је
Којино уводи људе у живот,
И мало је који га находе.

ЦРНИ БИВО У СРЦУ - Гаврил Стефановић Венцловић

Велики се то ђаво,
као црни биво у срдцу гнезди.
Ево сам то видим
да неки други завичај злочест,
у моме телу војује
супроћ мога умља.
И који је тај други,
поснажнији закон
од божија закона?
Јест и врло поснажнија
човечја жеља и зла ћуд,
којано нит се кога боја боји,
ни мора, ни друге болести
и зле несреће,
ни саме вечне муке.

БЕСЕДЕ, ЛЕГЕНДЕ, ПЕСМЕ - Гaврил Стефановић Венцловић

Пливају ти к језику разлике беседе
Ка на лову у мрежу
Разликога рода рибе,
Зле и добре.
И гледај сад што да чиниш...
Змију ухваћену с рибом
Испљуј је напоље из себе,
А добре беседе изабери,
Те их држи себи
У барци твојих усти.