На
Југу, спавајући наспрам драгстора ноћи, дршћући
Под уснулим капцима таме и камиона
И сенки, бауљајући
Под церадама модромистичних мракова, у
Најмрклијој од свих нигдина,
Пред освит новог дана, они
Пузећи, пијани, млатарају рукама,
Као да пливају, протежући се
У вечитој несаници стварности.
Плешу, клече, пружају руке, пуштајући
Шаке да лабаво спију док ходају
Као што ниједно бело женско чељаде никада умрети неће,
Све то у хладу мркле ноћи, чучну
Када мокре. Успињу се ка незнаном
Док на коњу покушавају да се попну
Тамо где је некад био
Крај крај
Ког је некада било море - старе нас песме терају да у то поверујемо, изјахују
Из ових у какве друге градове и предграђа, једнако безнадежна и тамна,
Као они што су тамни. А онда низ друм,
Где људи унаоколо књавају, све хрчући неисправно
И празних трбуха. У
Месецу или у сенкама
Сивих и крмељавих страћара, равно према мору
Које песма је створила.
*Лирој Џоунс / Имаму Амири Барака из збирке песама "Народ блуза", 1967.
Нема коментара:
Постави коментар