Борис Пастернак

Не напрежи ту пресахлу снагу,

О, не замарај срце, не цвили.

Ти си жива, и носим те, драгу,

Као случај, ко ослонац мили.

Узалуд вера у сутра нас куша

Тим испредањем лажљивих сања.

Нисмо животна здруженост душа -

Узајамна смо узда уздања.

Ван из те чаршавске тифусне туге

Што на узорном ваздуху нисмо!

Он је брат мој и мост мој за друге

И адресиран теби ко писмо.

Као писмо ти њега расцепи,

Са видицима преписку води,

Од клонућа што прети не стрепи,

Нек на алпскоме говор ти годи.

И над баварском зделом језера,

Крај те сржи коштуњавих гора,

Нећеш видет у мени фразера

Што све увек засладити мора.

Срећан пут. Срећан пут. Јер ти и ја

Споне немамо под овим кровом.

Као биљка, у сунцу што клија,

Све у светлу ћеш видети новом.

1931.