Кидајући жбуње ко замке за птице,
Плављи од стиснуте усне Маргарите,
Врелији од ока њезина зенице,
Славуј влада, слави и цвркуће свите.
Као воњ од трава избија. Ко жива
Окружених киша сред цремуша роси.
Он кору укори. Залеће се живо
У уста. И остаје да виси на коси.
И кад запањеном руком очи брише
Маргарита, док се ка сребру протеже,
Чини се, под капом од грана и кише
Амазонка слаба под борове леже.
И с руком под главом уз њега се свила,
А другу руку наднела над лице,
Где штрчи, где виси шлем од зеленила,
Кидајући жбуње ко замке за птице.
1919.
Нема коментара:
Постави коментар