субота, 28. октобар 2017.

ЉУБАВ СО СВЕТА - Весна В. Лаловић

Словесна иконо моје Љубави
и Творче мога Универзума,
мој стваралачки дару
којег поспешује подједнако и Сунце и киша,
Ти си оно кључно поимање још од првог јутра
и највећа вредност смисла
кад ме отргнеш од бесмисла,
Ти стална присутности
и димензијо нестворене светлости са Тавора,
показивање и указивање свелепоте,
Искро просијавајућа,
дотакни се и нас живих бића,
Ти плодотворно сведочанство у нама,
посебно сагледавање
позног самосазнавања и упознавања,
уздизање и узношење осећања,
првобитни реду и складу,
тежњо сливена у центар људског срца,
хармонијо бића,
Идејо вечне лепоте
и Божје присуство у нама,
умножење унутрашњег богатства
и руко нашег идентитета,
отвори нам хоризонта видике
тамо где је Љубав со света...


Зборник "Од чежње саткани", Костолац 2017.

ПОХВАЛНО СЛОВО СВЕТИМ МАЈКАМА СРПСКИМ - Весна В. Лаловић

Земљо славних предака, владара српског престола, јунака, војсковођа, дипломата и великих ктитора, колевко највећих народних светитеља, ту где све наше кнезове, краљеве и деспоте – рађале јесу нежне српске Мајке, побожне и милостиве Госпође, добре, верне и одане супруге Ваше...
Рађале су Вас синове српске, те беле кринове наше, велике кнегиње племенитог рода, што изродише Вас синове и нас кћери - а никада изродa...
И тако, све добре Мајке српске, изродише велике див јунаке, а о доброј Мајци историја једна Истину прећута цела, а зна се да је зачетак јунака и предака, по војној вештини сјајних, и свих тих умних и мудрих људи наших, тих добрих ратника часног држања и мужевности – сакривен управо у побожној и доброј српској Мајци...
И да није Мајке српске, украшене са мноштвом добрих врлина и дела, и да нису тако благочестиве и богобојажљиве угађале Богу и роду, те искрене и храбре Жене, ни бели орлови не би раширили своја крила Слободе и Правде – да није српске Мајке...
Те наше снисходљиве Жене и Мајке, кротке и часне, увек јасне, предавале су се пред кончину своју Богу и строгом монашком животу, и молитви, па тако примале Христове анђеоске свете ликове, те црнице и калуђерице наше Мајке: Преподобне Анастасије, Свете Јелене и Јелисавете, Преподобне Евгеније и Ефросиније, Преподобне Ангелине, кнегиње српске Милице и многе друге српске Мајке...
И те добре и ћутљиве наше Мајке, због својих Живота и значаја, заслужиле су да о њима много више певају захвална им деца српска, на свом том уложеном хришћанском им труду и Духу, што кроз ову Похвалу дуга зборе, да неправду им учињену окају, у славу Вас о којима се мало певало и писало – сасвим мало и успутно говорило и причало...


Зборник "Земљо славних предака", Смедерево 2017.

ДА ЖИВОТ ЈЕ НИШТА... - Весна В. Лаловић

Заудара промрзлим задахом 
туга новорођеног дана, та
разграната тешка граната
звана људска болна патња
разасута по ливадама и
алугама, док музика скрива 
мисао - да живот је ништа...

И капале су капи бодљикаве
кише из сваког тромог корака
слепих свелих ружа у оне
доконе крваве сате устајалих 
речи од којих једва сване...

И разлистали умори опет онде
пустоше разбијено светлуцање
искре и као да ветар стреса тај
бесконачни издисај оног немог
мрачног неба над тромим нама...

И без речи и гласа пламте ту
светови идеја и горки цветови
тихи у обамрлом погледу оног
гадног уништења или понижења... 



Зборник "Кипријанов кладенац", Бајина Башта 2015.

ДАНАШЊА ПОКРЕТНОСТ... - Весна В. Лаловић

Данашња покретност песничког израза
није ли динамична и без напетости
са оном лакоћом мисли где у
ћутању пливају чудни људи
све мање очарани, а
данашње време као да тиме
сугерише изгубљеност док у
опустошености без циља
Космосом лута Песник
у име Свете Идеје,
у име Лепе Мисли и
у име Притајеног Осећања???
Амин!!!
Јесу ли усаглашене данашње боје и звуци???
Стапам ли се са космичком Срећом у
неизрецивој суштини, где су
сложене сензације, као и
слутње, умори и клонућа???
Не лишава ли нас Живот
Лепоте и Савршенства, јер
баш у томе и почива бесмисао???
Стварам ли Уметност
без презира и гађења???
Није ли моје срце данас храбро и пречишћено???
Посматрам и размишљам.
Тишина плавог острва као да
дозива успомене и још
шушти онај немир и
супротности неизмирљиве 
јесу ли и даље међу нама
док трепере капи мартовске кише???  



Зборник "Кипријанов кладенац", Бајина Башта 2015.

ЖЕТВА - Весна В. Лаловић

Путеви између два згрчена меса у месту, на том космичком путу, као на длану и
по целом телу, по својој звучности данас изражавају још једну неуспелу жртву и
ЖЕТВУ, па још севне одраз лоше сетве у мени, као малокрвни мислилац и
припрости варалица, са особинама нископласираног: хранитеља, бранитеља и
рушитеља, што је непажљив као слепац и опор као црни хлебац, настао као губитак
пажње, па сад трње освиће у мени, док јабуков сок просипам по веранди и њеном
храстовом поду, а лиснате ваши прождрљиво вршаје по мојој глави, где остаје још
по који неизбрисив јаук, што класа непожњевен у мени, а радовање бледи, док ја
безбрижно падам као водопад глувонеми у тамноплави бездан, на дворогу и
змијоглаву неман и певам напрснула од отрова...


Зборник "Гарави сокак", Инђија 2017.

ПОСТОЈИМ - Весна В. Лаловић

Постојим на дну степеништа безбрижно и
На своју руку и тешко подносим условљену
Тугу у грумену заборављеног пепела и
Препознајем заспалу искру и сенку у захтевном
Залету и заплету, ту где осећам како време
Стопалима мојим трне и како тече, то оглодано
Крило галеба у гвозденим чељустима зиме и
Начас као да станем пре него што провирим у
Бескрај недозрелих снова и брже намамим
Ведрину као немирни вир насред воде и тек
Помилујем глатким дланом шапат и присутност
Још једне сувишне зебње у пламену склупчаном
Кроз умесне тишине и раскрилим огледало
Душе као двери жуте и опет сећањем шетам
Кроз корење неприметно што стане да клија
У свитања одсутног јануара, тебе и мене...

Зборник "Гарави сокак", Инђија  2016.

СУМАГЛИЦЕ - Весна В. Лаловић

Ослобођене кораке зауставља ноћ
Кроз скривену опрезност Месеца
У поспаности устајалог тренутка
Где језиво пребијени зглобови
Шкрипе и дим из догореле искре
Њихове плаве пучине откључава
Сваки камен бачен у тако зарђалу
Олупину и тресак ветра и клонуће
Где погледи и осмеси пркосно су
Несаломиви у крвавом им ћутању
Ко слова свезана и тешка тишина
Испушта свој последњи неми издах
Кроз стихове песме дуге патње и
Бола из којих засечене свете кости
Још заударају на ону трулеж некад
Опруженог меса у свом том метежу
Где незасите су немоћи СУМАГЛИЦЕ...

Зборник "Гарави сокак", Инђија 2015.

РЕЧ - Весна В. Лаловић

Реч угледана у немој празнини дана

Реч избачена ван просторија Среће сада

Реч у видљивој провидности заборава

Реч специфичне лежерности контролисаног Духа

Реч не много говорљива и јака овога сата

Реч смислена и разумљива тада као и сада

Реч ослепљеним сном буђена некада

Реч у мени вечерас спава млада

Реч из праха васкрсла и прерасла

Реч полагана и од таме ноћи врана

Реч као немогућност најлепшег кишног таласа

Реч у срж душе повезана ланцима раја

Реч гвоздене правичности песничког исказа

Реч у пијанству плаветнила као некад спава...


Зборник "Гарави сокак", Инђија 2014.

МИСАО САМ ЗА ЧОВЕКА - Весна В. Лаловић

У скупљеној мисли
На затуреном путу
Говорим о наслеђу
Мислим о сећању
О једном времену
О свом боготражењу
О нађеној светлости
Правди и истини
Несрећно расејана
Неугасива и незалазна
Изношена и подерана
Мисао сам за човека...

Зборник "Гарави сокак",  Инђија 2013.

БЕЛЕ ИСКРЕ - Весна В. Лаловић

Беле искре, светлоносне мрвице.
Сјајне. Искричаве звезде снежне.
Светле. Привидне и тако стварне.
Прозрачне. Ледене. Плавичасте.
Силно лете као комете. Лебде као
Пчеле. Севну као муње кристалне,
Људском оку тако пријатне. Бачене.
Откинуте из  космичке галаксије.
Струје кроз  етар. Ветар их носи.
Котрља. Уз брдо ваља. Крећу се
Кроз ваздух. Олако их удишемо, па
Им се дивимо. Душе њима хранимо,
Сладимо. Распршене на све стране
у вечитој акцији, изводе разнолике
акробације по космосу. Певају у
сазвучју, мрвице светлоносне, мале.
Титрају и шуме, као лист на ветру.
Увек у покрету. Трепере. Разносе и
Брзо сеју, искричаво бело зрневље. 



Зборник "Гарави сокак", Инђија 2011.

КАМЕНА РУЖА - Весна В. Лаловић

Нижем попут перли
црвени цвет камене руже
опијена мирисом
најпобожнијег дрвета
тек процветале липе
у мајској вечери
док ова киша лије.

Чврсто спавај камена ружо
док хорда кише као каква
правоваљана мистерија
поремети овај давно
васпостављени шумски ред.

Непрестано харај
лековита бела водо
што си решена да
покориш читав свет
док громови јунски
и љуте дринске муње
упорно квасе латице
крстоликог црвеног цвета
бојажљиве камене руже.


Зборник "Гарави сокак", Инђија 2009.

петак, 27. октобар 2017.

ЖЕНА КОЈА СТОЈИ - Петер Розеј

Кад би јој лице било од стакла! Она
стоји усправно, чврсто, спремна да
пође, али не полази, остаје у
отвореним вратима, где зави-
рује дан, кроз који лете шарене птице.

МУШКАРЦИ ПРИ ФОТОГРАФИСАЊУ - Петер Розеј

Испод хотелске фирме стоје мушкарци:
четворица. Станују у собама хотела, или
су бар неко време ту. Данас путују;
један дечко износи кофере из куће у ауто.

РАЗЛИЧИТИ РАДОВИ - Петер Розеј

Позади крај фабрике товарили су
бурад, поред канала су
укопавали цев, испаде гнездо
мишева, људи су разапињали
жице далековода преко јед-
не ливаде, где је трчао коњ, са
ременом око варта, иначе
ништа, сунце је сијало.

ВЕЧЕ - Петер Розеј

Синоћ се дизала магла с ливада,
мачка је прелазила шапама преко
тога, ја сам био уморан, попио
пиво стојећи, док сам се враћао
кући гореле су сијалице свуд
по кућама, где су већ седели
или гледали телевизију, што ме
је усрећивало као лепа помисао.

МЛАДИ ЧОВЕК - Петер Розеј

Маше келнеру, његова девојка
има цвеће у коси, као да јој је
хладно, празни тањири стоје на
столу, новчаник лежи тамо.

ЉУБАВНИ ПАР - Петер Розеј

Кад су људи изумирали, седело је
њих двоје у бару, једна жена и
један мушкарац. Главе су приљу-
били. Он јој миловао образ пр-
стима, она му држала подбрадак.
Обоје су се осмехивали.

ЉУБАВНИ ПАР - Петер Розеј

Жена наслоњена на свог мужа, руку
подвукла под његову јакну, чврсто
притисла уз његове груди, а он је
држи око струка. Воли га, и он воли њу.

МУШКАРЦИ СЕ ШАЛЕ - Петер Розеј

Пет је мушкараца; у средини
смеје се један, други диже
чашу, на прстима му лежи,
дршка пролази кроз њих; он
свија главу, као и други, ка
оном у средини; друга дво-
јица стоје позади, развалили
уста, испред  велике по-
задине, свуд унаоколо.

МАНЕВРИ - Петер Хениш

Плави су изгубили знатан простор
наранџасти су освојили велики простор
бескомпромисно залагање је било за похвалу
морал јединица је био изврстан

плави су освојили велики просор
наранџасти су изгубили велики простор
судар тенковских клинова је био узбудљив
штета нанесена њива била је мала

наранџасти су освојили знатан простор
плави су изгубили велики простор
учешће ваздухопловства било је импресивно
трошкови приредбе одговарали су њеној вредности

наранџасти су изгубили велики простор
плави су освојили знатан простор
несрећу војника Фридриха Хофмана скривао је он сам
одјек штампе био је патритски

стање јединица било је исцрпено
расположење становништва било је окрепљујуће
смрт шестогодишњег Вернера Шагерла била је трагична
чланови савезне владе били су задовољни

за све нас био је то прави народни празник

Хајди Патаки

Животиња
под мојим ребром
има оштре зубе.
Никад не спава.
Опако напада зид,
вреба плен,
удружује се
с крвљу.
У напету кожу
бубња
своју поруку:
Ноћ је
одвећ мршава
за глад.
Сунце,
иконо светога Ђорђа
од светлости,
копљем својим
прободи пликове.
Сунце,
убицо змајева,
рани животињу
самотну.
У јами-клопци
мојих ребара
она умире.

Херман Гајл

Никад нећеш живети као људи
који имају језик
имају завичај
који у рупици од ревера
носе цвет
и рекламирају кока-колу
никад нећеш тако живети
никад бити тако имућан:
Сандуци препуни
жућкастих флаша
усправних флаша
препуних удаљености
препуних одсутности

Никад нећеш живети као мртваци
који имају душу
који имају мир
столови су преврнути
пивске чаше стоје наглавце
јесен
зима
и пивске чаше стоје
у удобној просторији
и знају: о животу
говорити јесте порок
о смрти
говорити јесте порок.

Одвезати живот
одсећи уво и мислити на Арл
гадити се риме
мрзети Лаоцеа

налазити шуме
пловити по језерима
бити галеб
стар човек

пас оштра погледа
киша пуна сете
сведок
кад птице падају из гнезда.

ДОБРИ ЈЕЛЕН! - Јута Шутинг

Добри јелен!
откако је бреза пустила корење из његових ушију,
он подноси главу свакој киши
а суботом увече поједе мало земље

добри јелен!
откако су ласте саградиле гнездо над његовим челом,
он се склања мислима с пута
и кад скаче преко потока
меканим ушима прекрива цвркутање

добри јелен!
кад је сељак болестан
он преврће сено или дрља њиву,
а кад дође неки особит гост у лов
он се енсебично ставља на располагање.

четвртак, 26. октобар 2017.

КОНАЧНО, - Ханс Вајсенборн

иза обмана
(свирепих важећих)
осетно реч
још неизговорљива.

Пред зору без степеника
ступајући из праскозорја
голубије боје
у трепераво зеленило.

Близу,
безмао
већ унутра.

ГРАД НА ЈУГУ - Ханс Вајсенборн

Стрпљива улица закрчена
мачкама и дечацима

Сунце једнолико бесни

Завеса од музике
омеђава поподне.

Ханс Вајсенборн

Стварност, обазриво
у марту засађена реч.
Позно, насупрот
ноћним сенкама: искуство
јасних дана. Послање, речено
од жбуна
још непрозеленелог.

Алфред Колерич

Све мање ме стаје напора да устанем.
То није знак среће.
Идем пред кућу и гледам спаљену траву,
на баштенским клупама и столицама не лежи роса,
зелено баштенско црево
није баштенско црево
о коме сам сањао.

Тад ми пада на памет
да сам заборавио да не мислим на тебе.
Твоје присуство кључа у мени
са старим брујањем.
Невоља Зенонове корњаче остаје ми
на петама.
Ти одлазиш, ја стојим,
удаљеност нимало не мења близину.

О себи самом падају ми на памет само
ствари које видим,
сваки угао, свака линија је ивица,
обала на којој то престаје.

Столови, боце, жбунови огрозда,
осушени миш,
приносим себе,
али не као усисну цев.
Крајњи ступањ је равнодушност
и њена енциклопедија,
летње јутро са мало уживања
у даљем читању Флоберовог "Бувара и Пекишеа".

Од тебе не долази ни писмо, ни дописница.
Поредим те са оним
што си рекла.
Ја преостајем, толико кратко
да сам недокажљив,
као излив крви брзо
нестао на прагу.

IN SILVA SALUS - Томас Бернхард

King: Though yet of Hamlet our dear
brother`s death
the memory be green, and that it us
befitted...

О свом оцу питам
мртвачку лобању у шуми...
Оче...
Месец виси као леш
између две крошње, да ме
провери тако... онде је
пршљен кроз који ветар свира...

Оче, моје срце си
убио... два стопала без чизама,
зарђала пређица опасача,
што се у рибњаку огледа...
Два корака даље
твој разгризен нараменик...
Како ли да чујем из жбуња
шта ми одговараш,
кад је толико гласова?
О своме оцу питам
мртвачку лобању у шуми...

САД У ПРОЛЕЋЕ - Томас Бернхард

Сад у пролеће
не могу језик њива
више да разумем
и мртви ме гледају
крупним очима
и пшеница се пени
и река ми прича о небу...
Онде где се деца смеју
ту ми је земља моја више туђа
него све земље
на свету.

ОДСТРАЊЕЊЕ ЈЕДНЕ БРИГЕ? - Андреас Окопенко

Нема разлога за брижност;
песме су увек тако пролазиле.

*

Нема разлога за безбрижност;
искорењивање лирике се данас врши са научношћу лета на Месец.

ДУХОВНЕ ВЕЖБЕ Н - Андреас Окопенко

Радо бих упознао
маскирање различитих годишта
целуларну физиологију анђела
хистологију ђавола
(њихову отпорност на високе температуре)
мотиве у богу
образложења за радост
своје координате
другу годину 1968.

КРАЈ ТИНЕЈЏЕРКИ - Андреас Окопенко

Нисам их прокело: биле су баш слатке
често сам чезнуо да њушку завучем у њихову косу
у лила преливену као шпинован шећер
у њихову бомбонску њушкицу или под мини-сукњу

Нисам их проклео: мора да је неко други учинио
да гвожђе падне с неба па још и ужарено
нисам ја неки мргодни ливац-људождер
који нецелисходно насипа ствари

Признајем: да међу њима нисам срео
Соњу која је Раскољникова преобразила да оде у Сибир
Елизабету из Имензеа на којој сам хтео понешто да поправим
госпођу де Стал која се усудила да буде паметна

Жалим међутим што сад у Невади
куд ме је одувало светотрес-небо
данима могу ићи и не срести тинејџерку
сам пустињске скочимише девојачких очију

ЗАОКРУЖЕЊЕ ЈЕДНЕ ТЕМЕ - Андреас Окопенко

Да она има два ока, то није снажно саопштено;
са плавом косом читаоци асоцирају врло неодређену сламу,
пљоснате старове у новинама што оштро миришу.
Да је укосо забацила главу и при том завртела њоме,
мало је вероватно, јер то измишља Франк Роли за герле у кримићима.
Да је премерим и измерим, за то немам помагала.
Ева су се већ многе звале.
После много пића профил јој је постао туп и опуштен;
трик-фотографија: аутор као снагатор, носи је на рукама у кревет,
десно и лево виси по један њен део.
Она је напрћила фрњокицу и склопила очи као да се сунча;
захтева много прецизности пољубити њен нафарбани капак.
Рекла је, о да, имам ја шансе код ње.

Герхард Рим

тамно светло

камен хладно падати
киша лако лебдети
човек тешко падати
сунце врело лебдети
лебди врео камен
пада тешко киша
лебди лако човек
падне хладно сунце
камен лако лебди
киша хладно падати
човек врело лебдети
сунце тешко падати
пада тешко камен
лебди врело киша
паде хладно човек
лебди лако сунце

Герхард Рим

Тишина
неко ме вија
тишина
ко ме вија
тишина
ме вија
тишина
ја

ПОНЕШТО - Герхард Рим

На столу је
сив чаршав
на њему отворена кутија цигарета
блиставо жуто покидано плаво
поред тога упола пуна флаша домаћег рума
(аустријски производ)
пред тим писаћа машина с мојим прстима
лево од тога хемијска оловка
свеска за прибелешке (наранџаста)
испод ње бео лист хартије с једном песмом
наслов фебруар
поред тога (већ на ивици стола) излизана фасцикла
затворена је (али ја знам шта садржи)
и кад не куцам моја десна рука
на ивици стола
моје лице још лебди над свим тим
један је по подне
слика стола ће се убрзо променити

на пр.
наша ће лица бити једно наспрам другога
отвараће и затвараће уста
руке ће покретати виљушке и ножеве
очи ће нам се с часа на час сретати

тако сам се усудио да начиним неколико прогноза за следећих
четврт часа
и завршавам
поглед уперен
у врата